Car Dušan krunisan na današnji dan pre 680 godina: Evo kako je to promenilo hijerarhiju hrišćanske Evrope

Najmoćniji vladar srednjovekovne Srbije, car Dušan, krunisan je za cara Srba i Grka na Uskrs u Skoplju 16. aprila 1346, pre 680 godina.

Istovremeno ili neposredno pre toga, proglašena je srpska patrijaršija, odnosno arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije, s prvim srpskim patrijarhom Joanikijem.

Preporučujemo

Bio je to period najvećeg uspona srpske srednjovekovne države, posle takođe izuzetno uspešne vladavine kralja Milutina, vladara Srbije od 1282. do 1321.

U vreme Stefana Dušana, kralja od 1331, a cara od 1346. Srbija je doživela ekspanizju i teritorijalni opseg daleko van okvira prethodne srpske kraljevine, obuhvatala je osim prethodnih teritorija i ceo Epir, Tesaliju, Akarnaniju, Etoliju i svu Makedoniju do Hristopolja, sadašnje Kavale, izuzev Soluna, kao i celu današnju Albaniju osim Drača.

Nije bila reč samo teritorijalnom nego o opštem usponu ondašnje Srbije, o čemu svedoči i njegova graditeljska a zatim i zakonodavna delatnost.

Nije potpuno izvesno kada je potonji car Dušan Silni rođen, uzimaju se godine 1308. ili 1311/12. Najverovatnije je reč o kraju 1311. ili samom početku naredne godine.

Kao dete više godina provodi u Carigradu, gde se njegov otac Stefan Dečanski našao proteran po kazni. Kralj Milutin, Dušanov deda, povratak im je dozvolio krajem 1320. Ili početkom 1321.

Pošto je Milutin oktobra te 1321. umro, nasledio ga je sin Stefan, poznat kao Dečanski, krunisan januara 1322. kada je Dušan takođe proglašen i krunisan za mladog kralja, kako je nazivan naslednik prestola.

Zetu i Zahumlje, kao udeonu oblast, u skladu s tradicijom, na upravu dobija najverovatnije 1326.

Vrlo brzo se pokazao kao vešt ratnik, odnosno vojni zapovednik, u lokalaim sukobima sa bosanskim banom Stefanom.

Posebno je važna bila njegova uloga u Boju na Velbuždu 28. jula 1330. Bila je to teška situacija, pošto je Srbija bila suočena sa udruženim napadom Bugarske i Vizantije, uz podršku Vlaške.

Dušan se, opredelivši se prvo za obračun s Bugarima, pokazao kao superioran zapovednik. Ne samo da su Bugari potpuno poraženi, nego je i njihov vladar car Mihailo III Šisman, poginuo. Vizantinci su se potom odlučili na uzmak, odnosno mir.

Dušanovom pobedom na Velbuždu (današnji Ćustendil u Bugarskoj) Srbija postaje vodeća sila na Jugoistoku Evrope. Bugarska je trajno oslabljena, i svedena na bitno uži prostor, što je dalje značilo da je Srbija obezbedila dolinu Vardara, posed Makedonije i dalji prodor put Egeja.

Pošto je pruzeo vlast avgusta 1331. Dušan se posle krunisanja za kralja septembra te godine u Svrčinu, na jugu Kosova, posvetio osvajanjima.

Posle smirivanja lokalnog bunta u Zeti 1332. od 1333. uglavnom je bio usmeren ka osvajanjima na jugu, posebno posle 1341. pošto je okončao obračune na severnim granicama. Grčke zemlje u Dušanovoj titulaturi pojavljuju posle 1342/43.

Osim na jugu, gde je Dušan umešavši se u građanske ratove u Vizantiji, osvojio Makedoniju, a kasnije od 1346/47. Epir i Tesaliju, uspešno je ratovao i protiv Bosne, i Ugarske, kojoj je preoteo Mačvu.

Osvajanje Sera septembra 1345. tada izuzetno važnog grada na istoku istorijske Makedonije, pošto je tokom leta te godine, pripojio Halkidiki, uključujući i Svetu Goru, imalo je poseban simbolički značaj.

Tek potom, postavši posednik značajnih delova Vizantije, Dušan se odlučuje na uzimanje carskog dostojanstva. Smatra se da ga je njegova vlastela, saborci u osvajanjima, upravo u Seru, tada izvikala za cara.

Pošto je takvu odluku podržao i svetogorski Protat, telo sasvim posebne težine u duhovnoj orbiti istočnog hrišćanstva, a onda i ohridski arhiepskop, kao i patrijarh Bugarske, odluka o usvajanju carskog zvanja je prihvaćena.

U to vreme ta činjenica je imala bitno drugačiju težinu od danas razumljive. Prema tradicionalnoj, tada opštepriznatoj, hijejarhiji vladara hrišćanske ekumene, titula cara bila je isključivo pravo vladara Konstantinopolja. Ni posebne situacije oličene u carskoj tituli bugarskih vladara ili Karla Velikog i njegovih naslednika, nisu urušile tradicionalni sistem vrednosti. Otuda je Dušanovo uzimanje carskog zvanja bilo izuzetno krupan čin, bitno šireg znacaja od okvira srednjovekovne Srbije.

Ma kakvi da su bili njegovi dalji planovi, o čemu ima različitih tumačenja, činjenica je da je Dušan izašao iz okvira u kom su se kretali njegovi preci, izdanci svetorodne loze Nemanjića.

Dušan je ovaj svet napustio 20. decembra 1355. Sahranjen je u njegovoj zadužbini Svetim arhangelima kod Prizrena.

Njegov naslednik Uroš, nije bio srećne ruke, carstvo koje je njegov otac stvorio pokazalo se kao nestabilno. Srefan Uroš V umire decembra 1371. Imao je tada 35. godina, ako ne i manje. Njegovim nestankom ugasila se direktna loza dinastije Nemanjić.

U istoriji Srba Dušan je posebno upamćen po zakonodavnoj delatnosti. Njegov zakonik, najznačajniji je pravni spomenik Srbije srednjeg veka. Pored drugog, Dušanov zakonik, usvojen 1349. i dopunjenom 1354. sadrži i jasne odredbe koje naglašavaju da je zakon jači i od suprotne volje vladara.

Osim Svetih arhangela kod Prizrena, koje su Turci u potpunosti razorili, pomaganja Banjske, ili manastira Svetog Arhangela Mihaila u Jerusalimu, Dusanova zadužbina su i Dečani, najraskošiji hram Srbije Nemanjića. Izgradnju Dečana jeste započeo njegov otac Stefan, ali im je konačni sjaj dao upravo Dušan.

(Telegraf.rs/Tanjug)