Gde je emodži za SARMU I PROMAJU? Srbe boli digitalna nepravda, OVAKO bi izgledala tastatura da je mi pravimo

Svi mi svakodnevno koristimo emodžije kako bismo prijateljima opisali šta radimo, šta jedemo i kako se osećamo. Međutim, pažljiviji pogled na tastaturu bilo kog pametnog telefona otkriva gorku istinu: naši digitalni simbole diktiraju ljudi koji očigledno nikada nisu kročili u Srbiju.

Dok nam globalni tehnološki giganti nude opcije za japanske kolače od pirinča, kineske lampione i azijske rezance, prosečan čovek na ovim prostorima ostaje uskraćen za osnovne elemente svoje svakodnevice. Vreme je da se zapitamo dokle ćemo trpeti ovu digitalnu nepravdu i kakva bi tastatura zapravo trebalo da izgleda ako želimo da oslikava naš pravi identitet.

Preporučujemo

Glavni problem nastaje već kod kulinarstva. Kada nekome želite da javite da stižete na ručak, tastatura vam nudi suši ili američke krofne. U realnosti, niko ovde nedeljom ne priželjkuje azijski ramen pored žive i mirisne kutlače domaćeg pasulja. Umesto bezličnog sušija i falafela, narodu je neophodna ikonica sočne sarme sa kašikom kiselog mleka, kao i pet u pola sa lukom umesto prolećnih rolnica.

Ista situacija je i sa slatkišima i dodacima. Kome uopšte služe američki kolačići sa komadićima čokolade pored živog pakovanja Plazma keksa? Kada spremate večeru, običan emodžiji soli ne znači ništa jer svi znamo da bez plave kesice Vegete nema pravog ukusa. Umesto konzerve paradajza želimo prepoznatljivu teglicu domaćeg ajvara sa kariranim poklopcem, a umesto parčeta torte urolanu gibanicu, slasne palačinke sa džemom ili sočnu baklavu.

Čak je i doručak pretrpeo digitalnu cenzuru. Umesto suvog hleba, našem čoveku treba kriška premazana paštetom iz konzerve, jer se tako preživljavaju ranolozački jutarnji sati i ekskurzije.

Pored hrane, najveća rupa u emodži ponudi odnosi se na naše životne stilove i narodna verovanja. Standardni prozor na telefonu prikazuje mirno staklo kroz koje sija sunce. Kod nas je, međutim, otvoren prozor sa zavesom koja vijori sinonim za najveću opasnost po zdravlje, zloglasnu promaju od koje se, po verovanju naših baka, odmah dobija zapaljenje mozga.

Kada smo kod baka i porodičnih odnosa, gde je ikonica ljutite majke u roze bademantilu sa viklerima u kosi i drvenom varjačom u ruci? To je univerzalni simbol za poruku "dođi kući odmah", baš kao što je i gumena papuča podignuta u vazduh jasna najava vaspitnih mera.

Razlike su uočljive i u obući. Dok nam nude plave platnene patike i japanke, pravi balkanski rečnik zahteva kultne crno-bele papuče na tri štrafte uparene sa belim čarapama, pletene vunene patofne za zimu ili stare kožne opanke za odlazak u kolo.

Predstava o transportu je posebno nerealna. Crveni automobil na našim tastaturama izgleda kao da je upravo izašao iz salona. Svi znamo da bi realniji prikaz bio kultni Yugo, i to po mogućstvu u verziji gde tri komšije u trenerkama moraju da ga guraju niz ulicu ne bi li upalio na hladnoći.

Niti je mišić na ruci realan ako nema jasnu liniju od sunčanja u majici kratkih rukava posle radova u dvorištu, niti je običan smajli sa rumenim obrazima dovoljan kada nam treba onaj koji ponosno čačka zube čačkalicom posle obilnog pečenja. Umesto luksuznih kesa iz kupovine, naša svakodnevica je plastična kesa prepuna drugih plastičnih kesa sačuvana ispod sudopere, jer se "može naći".

Šampanjac u staklenoj flaši služi za slavlja koja gledamo na televiziji, ali kada se kod nasista slavi ili ide na put, nazdravlja se domaćom rakijom spakovanom u dvolitarsku flašu od kisele vode. Umesto japanskih đavola i mitskih bića, nama je potrebna prava pravcata Baba Roga sa štapom.

Aplikacije za dopisivanje konstantno uvode stotine novih simbola koje retko ko koristi. Sudeći po onome čime svakodnevno komuniciramo, krajnje je vreme da se napravi lokalna verzija tastature koja konačno govori našim jezikom, a ovo su samo neki od predloga kako bi to moglo da izgleda.

(Telegraf.rs)