Jugoslovenski gigant danas sablasno zvrji usred ničega u Srbiji: Kako je rasturena fabrika sa 1000 radnika

"Fabrika šećera, Ćuprija" - ovaj znak 115 godina stameno stoji uklesan u fasadi velikog magacina. Otpao je jedan deo - onaj gde piše ime grada koji je izgradnjom šećerane postao industrijski centar Pomoravlja.

Ovo nije obična fabrika, ovo je stranica istorije. Ali zaboravljena, iscepana, izgrickana, iskidana, zgažena. Pala je u pogrešne ruke, otišla u sunovrat. Posle dve decenije od velikog fajronta moćna fabrika više nema ni krov.

Zub vremena, malo potpomognut tragačima sekundarnih sirovina, preoblikovao je giganta u idealnu scenu za postapokaliptički film. Kao da je oduvana obližnjim atomskim udarom.

Jedan luk stoji netaknut kao portal u beskrajno dugu halu koja, poput nekog koloseuma još odoleva samo svojim iskrzanim zidovima. Jedna velika betonska kocka, otpala je kao od šale i levitira na jednom od svojih ćoškova, kao da će zauvek ostati zaleđena u svom strmoglavom padu.

Niko ne žali ovu fabriku kao njeni nekadašnji radnici. Mnogi i žive u koloniji podignutoj baš zbog fabrike. Pričali bi, kažu, mnogo, ali nemaju više snage. Pamte najsvetlije dane radničkog života, ali ne boli ih to što je prošlo "njihovo vreme", već što ništa nije ostalo u amanet novim generacijama. Put između hala je prohodan, koristi se kao prečica i katkad je moguće videti živu dušu koja sporo korača ispucalim betonom i tucanikom, između gomila smeća i napuštenih vozila. Njihov život prolazi dok gledaju ruinu.

Ćuprija je oduvek bila mesto kroz koje ste morali da prođete na putu za jug - taj mali stari mostić preko Morave, koji je isprva bio drveni, pamti mnoge čizme, dušmane, izviđače, obične ljudske sudbine, trgovce i - industrijalce. Oduvek je ovo bio neki mali centar regiona koji gazi Velika Morava. Tu su rudnici, izvor bogatstva i energije, voda, izvor života bez koga nema ni industrije, blag reljef i plodna zemlja.

Nismo preterali kada smo istakli da je ovo stranica istorije. I te kako je važna. Da je sreće, bio bi to danas, ako ne proizvodni pogon, barem prostor koji čuva sećanje na početak dvadesetog veka.

Srbija je imala veoma nezgodne odnose s Austrougarskom, koji su pre krvavog, pravog rata, počeli ekonomskim. U to vreme šećer je bila reč koja je odzvanjala kao suvo zlato.

Mi smo tada imali fabriku šećera na Čukarici, ali ona nije bila dovoljna i dragoceni slatkiš morao je da se uvozi. To nije bilo zgodno, trebalo je nešto učiniti - obezbediti veću ekonomsku nezavisnost.

Nije, međutim, srpski kapital podigao ovu fabriku. Onaj stari most prešli su i češki inženjeri, radnici i mašine, na početku 20. stoleća. Naša zemlja je, kako bi zaštitila svoj interes, donela odluku da se šećerana gradi u Ćupriji, ali uz pomoć češkog kapitala. Interesovanje njihovih privrednika za našu zemlju bilo je veliko, a korak dalje bilo je osnivanje Praške banke u Beogradu, 1910. godine u Beogradu, što je bilo i odskočna daska za ovaj veliki poduhvat. Akcionari su bili ne samo češki, već i imućni srpski privrednici.

Fabrika je osnovana 1911. godine, a već iduće počela je s radom.

Uskoro je neprijatelj zakoračio preko Morave. Ali, šećerana je odolela vremenu, radila i u periodu Prvog svetskog rata, da bi potom, nakon okupacije, bila ostavljena pusta i raščerupana. Ipak, stala je na noge i po kvalitetu rada bila je na vrhu u novoj, velikoj državi.

Poznato je da je najuspešniji period od osnivanja bio neposredno pred Drugi svetski rat kada je u njoj prerađeno više od milion tona šećerne repe, pa je iz kruga fabrike za jednu sezonu izašlo 1.263 vagona šećera!

Novi svetski rat i okupacija ponovo donose nedaće. Radio je i tada, ali tek koliko je to bilo potrebno privredi nacista. Važnija uloga bila joj je administrativna, jer je ovaj najveći objekat u gradu bio centar okupacione uprave i prostor za smeštaj vojnika.

Ipak, ta kuća je i dalje imala krov, a proizvodnja se nastavila u komunističkoj Jugoslaviji. Problem je bio što više nije bilo Čeha. Otišli su stručnjaci i radnici koji su pola veka bili jezgro šećerane.

Usledila je modernizacija domaćim snagama. Šećerana je postala deo poljoprivredno-industrijskog kombinata "Pomoravlje", u okviru kog je bilo i poljoprivredno dobro "Dobričevo". Deo ovog velikog društva bila je i keksara "Ravanica", čuvena "Paraćinka" i klanica sa tovilištem goveda. Neke od ovih “pridodatih” fabrika i danas rade.

Poznato je da je dnevni kapacitet ove šećerane 1975. godine bio 4.000 tona! Prema nekim podacima kapacitet je dosegao čak i 5.200 tona prerađene šećerne repe dnevno.

Osamdesetih godina fabrika šećera dobila je i fabriku limunske kiseline, što je bilo sasvim logično, jer je sirovina za proizvoidnju limunske kiseline, melasa, zapravo, otpadak od prerade šećerne repe.

Zato od osamdesetih godina fabrika nosi naziv "Šelk 911". Propala je poslednjih godina 20. veka i doživela sudbinu kakvu nije ni tokom Prvog i Drugog svetskog rada.

Treći pokušaj da "oživi" privatizacijom nije uspeo. Legenda je uništena.

(Telegraf.rs)