Istorija sukoba na Bliskom istoku od nastanka jevrejske države: Arapsko-izraelski ratovi poslednjih 75 godina

Izraelski vojnik nakon podizanja svoje zastave, verovatno na Sinajskom poluostrvu, tokom Jomkipurskog rata (1973). Foto: Wikimedia/2130941rahulrathod

Sve vreme od nastanka Izraela, maja 1948, do naših dana, manjim ili većim intenzitetom, postoji sukob Palestinaca, odnosno Arapa i Izraelaca, uz brojne žrtve.

Zapravo rat je na prostoru onog što je bila britanska mandatna teritorija Palestina vođen već od odluke, pod okriljem UN, da se dogodi podela na arapski i jevrejski deo 29. novembra 1947. Tu odluku Jevreji su prihvatili, dok su je Arapi odbacili. Otuda, prva faza je bio sukob unutar do tada britanske Palestine između Arapa i Jevreja. Incidenti su se događali i u međuratnom periodu, tokom britanske uprave.

Preporučujemo

Proglašenje izraelske države - i odmah prvi rat

Potom, kako je Izrael 14. maja 1948. proglašen, odmah je usledio napad arapskih zemalja. Taj rat koji Izraelci nazivaju Ratom za oslobođenje, okončan je, uz teške žrtve, pobedom Izraela. Palestinci su zauzeli stav da ne priznaju odluku UN iz novembra 1947. o podeli Palestine na arapski i jevrejski deo, u čemu su ih podržale i druge arapske zemlje.

Izrael su tada napali, osim palestinskih Arapa, Egipat, Sirija, Jordan (tada Transjordan), Irak, Liban, čak Jemen. Sa severa napali su Sirija i Liban. Jordan i Iračani napali su sa istoka put Jerusalima. Egipatske trupe, njih približno 12.000 napredovale su sa juga.

Jevreji su tada raspolagali sa oko 35.000 ljudi pod oružjem. U kasnijoj fazi sa 60.000.

Jordanu je uspelo da zauzme stari Jerusalim, Egipćanima Gazu, Bershevu, prostor Negeva. Situacija novouspostavljene države Jevreja činila se bezizlaznom.

Pošto su UN obezbedile primirje 11. juna, Izrael se reorganizuje, nabavlja oružje. Glavni izvor bio je Sovjetski Savez.

U vreme rata 1948. Izrael se odbranio zahvaljujući sovjetskom naoružanju, pošto su zapadne zemlje komplikovale ili sasvim onemogućile nabavku naoružanja novonastaloj državi Jevreja.

Konačno u drugoj fazi rata, Izraelcima je uspelo da prevladaju što će dovesti do cepanja među Arapima. U borbi je najduže ostao Egipat, koji je tek posle poraza u Gazi krajem decembra 1948. prihvatio primirje. Prekid ratnih dejstava potpisan je 24. februara 1949. Jordan je tada pripojio prostor poznat kao Zapadna obala, a Gazu Egipat. Izrael je uvećan za 3.400 km kvadratnih.

Posledica je, međutim, bilo i masovno preseljenje stanovništva. Do 900.000 Arapa napustiće Palestinu, a ubrzo zatim počinje široko naseljavanje Jevreja iz arapskih zemalja, od Maroka do Iraka. Njih oko million nastaniće se u Izraelu. U ratu je poginulo oko 6.000 Jevreja i oko 8.000 Arapa.

Suecki rat

Foto: STR (FILES) / AFP / Profimedia

Do Sueckog rata 1956. došlo je zbog namere Nasera da nacionalizuje Suecki kanal. Britanija i Francuska imale su za cilj da obezbede kanal u njihovom vlasništvu i nadalje.

Francuzima je rušenje Nasera bilo bitno i zbog slabljenja podrške Egipta pokretima za dekolonizaciju u Alžiru, Maroku, i drugde. Za Izraelce, međutim najvažnije je bilo da se u Egiptu rasture kampovi iz kojih dolaze teroristički upadi u Izrael, raspoređeni uglavnom uz granicu, najviše u Gazi.

Sledili su desanti u zonu kanala i na Sinaj. Izraelskom ofanzivom zapovedao je Moše Dajan, poslednjih dana oktobra 1956. Britanci i Francuzi desante vrše 5. novembra. Pošto ni službeni Vašington nije podržao kolonijalnu avanturu Londona i Pariza, sledila je odluka UN, i povlačenje evropskih sila. Izrael je ostao usamljen prema Egiptu.

Kanal je ostao zatvoren do 1957. Potom ostaje Egiptu, što je i bila osnovna težnja predsednika Nasera. No egipatska vojska je imala znatne gubitke, posebno je stradalo vazduhoplovstvo.

Suecki rat 1956. u izvesnom smislu je bio preloman. Od tada, Izrael je doživljavan kao saveznik Zapada na Bliskom istoku. Što u vreme nastanka nije delovalo izvesno. Postoji i sličnost između Sueckog rata i Jom Kipur rata 1973. U oba slučaja i Izrael i Egipat su u izvesnoj meri izašli kao pobednici. Egiptu je uspelo da ovlada Sueckim kanalom, a Izraelu da obezbedi normalno korišćenje pomorskih linija, posebno je važan bio Tiranski moreuz, inače bi Akaba bila zatvorena luka.

Šestodnevni rat

Foto: Pierre GUILLAUD / AFP / Profimedia

Pre Šestodnevnog rata 1967. godinama su se događali ozbiljni sukobi na granici sa Sirijom i Jordanom. Damask je podržavao upade palestinskog Fataha, sledile su potom odmazde. Razmene artiljerijske vatre, pa čak i vazdušni dueli sa Sirijcima, nisu bili retkost. Jedan od razloga sukoba bilo je i neslaganje oko raspolaganja vodama reke Jordan. Egipat tokom maja 1967. prikuplja trupe na Sinaju. Kairo potom traži odlazak snaga UN, zatim blokira prolaz izraelskim plovilima u Tirenskom moreuzu.

Pošto se dogodio sporazum Egipta i Jordana 30. maja, vlada u Tel Avivu odlučuje se na preventivni udar kako bi sprečila rat na tri fronta u inferiornoj poziciji. Petog juna 1967. slede udari Izraelaca po egipatskim, jordanskim, sirijskim, iračkim vazduhoplovnim bazama, ukupno na 23 lokacije. Vazduhoplovstvo protivnika je time uništeno. Posle uspešnih dejstva prema Egiptu, zauzimanja Sinaja, poraza Jordana oko Jerusalima, Izrael se koncentriše protiv Sirije. Šetodnevni rat je okončan 10. juna. Po njegovom okončanju Izrael je kontrolisao četiri puta veći prostor od onog garantovanog 1947. Ne samo da je u ruke Izraelaca dospelo Sinajsko poluostrvo, sve do samog Sueckog kanala, potom Golanska visoravan u Siriji, nego i sam Jerusalim.

Pogranični sukobi nastaviće se i nadalje, poput artiljerijskih dejstava Egipta na Sueckom kanalu 1968/1970. Nisu izostale ni odmazde.

Jordanski kralj Abdulah I Foto: Paul Almasy / akg-images / Profimedia

Paralelno, pokušaji vlade u Amanu da koliko toliko normalizuju odnose s Izraelom dovešće do terorističkih aktivnosti Palestinaca u Jordanu, poznatih kao Crni septembar. Pokušali su i da ubiju kralja Huseina.

Jordanski kralj Abdalah je već pao kao žrtva palestinskih terorista juna 1951.

Septembra 1970. oteli su pet aviona. Usledio je građanski sukob u Jordanu u koji se na strani Palestinaca umešala i Sirija. Kralj Husein je iz tog rata izašao kao pobednik tek naredne godine.

Jomkipurski rat

Jomkipurski rat dogodio se oktobra 1973. Egipat i Sirija napali su tada Izrael ostvarivši u početnim danima rata značajne uspehe. U napadu na Izrael učestvovala je, kao i u prethodnim ratovima, koalicija arapskih zemalja. Osim Egipta i Sirije, bile su prisutne trupe Iraka, Saudijske Arabije, uz podršku Alžira, Jordana, Libije, Kuvajta, Tunisa, Maroka, Sudana, pa čak i Kubanci.

Napad je počeo oko 14.00 časova 6. oktobra 1973. paralelno sa severa, odnosno severoistoka na Golanu, i na jugozapadu na Sueckom kanalu.

Bar-Lev linija na kanalu probijena je i Egipćani su ušli unutar Sinajskog poluostrva. Na Golanu, Sirijci, ojačani Iračanima i Saudijcima uspešno su napredovali gotovo do granice pre rata 1967. U Izraelu je usledio šok, ne samo da su protivnici uspešno napredovali, nego su gubici među izraelcima bili veoma ozbiljni. Protivudar izraelskih oklopnih jedinica koji je usledio na Sinaju u pravcu Ismailije, doživeo je potpuni fijasko. Izraelu je bilo potrebno pet dana da sprovede potpunu mobilizaciju.

Preokret je ostvaren prvo na frontu protiv Sirije. Do 14. oktobra Izraelci su na Golanu ponovo bili na pozicijama sa početka ratnih dejstava uz izvesna pomeranja u dubinu sirijske teritorije. Odmah potom pažnja Tel Aviva je usmerena na Sinaj. Klin oklopnih jedinica Izraela probija se preko Sueckog kanala pošto je ustanovljena slaba tačka u rasporedu egipatskih trupa. Bila je to zamisao generala Ariela Šarona. Pošto je mostobran obezbeđen, Izraelci okružuju na afričkoj teritoriji 3. armiju Egipta, krećući se put Sueca.

Bio je to prelomni moment Jom Kipur rata. Naime, pošto su se egipatske snage nalazile odsečene na Sinajskom poluostrvu, Kairo je ostao nebranjen. Zaraćene strane su prihvatile prekid ratnih dejstva 25. oktobra. Izrael je prihvatio povlačenje sa Sinajskog poluostrva. Na severu, razgraničenje prema Siriji je vraćeno na stanje postignuto ratom 1967, što je značilo da je Izrael zadržao životno neophodnu Golansku visoravan, odakle se zemlja najvećim delom snabdeva vodom.

Suštinska razlika u odnosu na Šestodnevni rat 1967, bila je činjenica da oktobra 1973. Izrael nije preventivno dejstvovao, kako je bilo 1967. I Moše Dajan, proslavljeni komandant u prethodnim ratovima, i predsednica Golda Mejer, na svaki način su nastojali da ne budu ocenjeni kao izazivači rata.

Konačni sporazum doneo je i priznanje Izraela od strane zvaničnog Kaira, uz burno negodovanje drugih arapskih zemalja. Predsednik Sadat ubijen je atentatu 1981. upravo na godišnjicu rata.

Početak terorizma

Posledice jednog od brojnih terorističkih napada u Izraelu Foto: Tanjug/AP

Palestinci su, nemoćni da poraze Izrael u ratnim sukobima, pribegli terorizmu. Osim upada na prostor Izraela, uglavnom u pogranične kibuce, počele su otmice aviona, kao juna 1968 (let El Ala na relaciji Rim-Tel Aviv). Potom avgusta 1970. u Jordanu. Godine 1972. u septembru, palestinski teroristi upadaju u olimpijsko selo u Minhenu i otimaju izraelske sportiste. Juna 1976. Otet je avion Er Fransa i konačno preusmeren prema Ugandi. Sledila je spektakularna akcija oslobađanja, operacija Entebe, ili Jonatan, izraelskih tajnih službi, uz minimalne žrtve.

Otmice autobusa u Aviv Mišamu 1970, rušenje zgrade u Kirjat Šmoni 1974. ili škole u Malot kibucu imale su za posledicu brojne civilne žrtve. Upamćena je i otmica broda Akile Lauro 1985. Izraelci im takođe nisu ostajali dužni, sledile su odmazde.

Osamdesetih, brojnost Palestinaca u Libanu destabilizovaće u potpunosti tu zemlju koja je prethodno važila za poslovno i bankarsko središte Bliskog istoka, nazivana je Švajcarskom Bliskog istoka. Posledica će biti i građanski rat.

Brojni upadi iz Libana u Izrael, kao i terorističke aktivnosti u Libanu, dovešće i do ulaska trupa Izraela u tu zemlju. Razorena je ambasada SAD u Bejrutu. U tom periodu neretko se događaju i samoubilački napadi. Smatra se da ih je od 1983. do 1999. bilo pedesetak.

Glavne terorističke grupe

Pripadnici Hezbolaha Foto: Shutterstock

Najborbenije terorističke grupe su Hamas, Islamski džihad, Brigada mučenika Al Akse. Hezbolah je takođe borben ali ponešto racionalniji.

Hamas je sunitska, kako se predstavlja, anticionistička organizacija, teroristička grupa. Zapravo je ogranak egipatskog Muslimanskog bratstva, sa središtem u Gazi.

Palestinski Islamski džihad ima slične idejne osnove. Izrastao je iz istovetne egipatske organizacije sedamdesetih. Postoji sukob sa znatno jačim Hamasom.

Brigada mučenika Al Akse nastala je na Zapadnoj obali posle 2000. To je zapravo koalicija više oružanih grupa. Izveli su niz terorističkih akcija. Kao lidera su u početku istakli Jasera Arafata. To je manje versko-fundamenatalistička, a više politička grupa izrasla iz Fataha, izvorno leve revolucionarne organizacije.

Hezbolah je libanska, strogo šiitska grupa, koja je, veruje se, bitno uticala na povlačenje Izraelskih trupa iz Libana 2000. Oblikovana je 1982. Iza njega stoji Sirija, verovatno i Iran. Ima vojno krilo, ali i niz drugih aktivnosti, medije, škole, bolnice. Deluju uglavnom raketama po Izraelu. U principu su protivnici metoda bombaša samoubica.

(Telegarf.rs/Tanjug)