Upoznajte ruske Amerikance iz stvarnog života: Ovo su "špijuni spavači" u Sjedinjenim Državama

En Foli, agent za nekretnine sa skraćenim radnim vremenom, živela je tipično američkim životom pripadnice srednje klase, sa suprugom Donom i njihova dva sina u Kembridžu (Masačusets), mestu koje je dom mnogim najprestižnijim američkim univerzitetima i institutima.

Ali, ovaj simpatični, prijateljski nastrojen par zpravo je vodio vrlo tajni život, prenosi The New York Post.

En je zapravo, bila Elena Vavilova, špijunka spavač, čiji je identitet duboko sakriven i koju je obučavala tajna ruska obaveštajna služba - ozloglašeni KGB. Don, njen naizgled vrlo prijatan suprug, bio je zapravo Andrej Bezrukov, takođe KGB agent. U junu 2010. godine, par, koji je ilegalno boravio u SAD, uhapsio je FBI.

U međuvremenu, u Njujorku, Ana Čepmen je takođe radila u sektoru nekretnina, ali je vodila sasvim drugačiji životni stil u poređenju sa En Foli. Zanosna i crvenokosa, Ana Čepmen je bila poznata po flertovanju sa svojim potencijalnim klijentima, moćnim i bogatim muškarcima iz "Velike Jabuke".

Ali ove dve žene, En Foli i Ana Čepmen, imale su jednu zajedničku osobinu. I Ana Čepmen je bila tajni ruski agent, spavač, poslata da špijunira u SAD. Ana Čepmen je 2010. uhapšena zajedno sa još devet ruskih špijuna, čime je razbijena jedna od najvećih špijunskih mreža u SAD još od kraja Hladnog rata.

FBI su bile potrebne decenije da razotkrije najtajniji špijunski program Rusije. Sada, autor Šon Voker, u knjizi "Ilegalci: Najdrskiji ruski špijuni i njihova vekovna misija infiltracije Zapada", donosi uzbudljivu i razotkrivajuću istoriju sovjetskog špijunskog programa, koja postavlja pitanje čitaocu - Da li zaista znate ko su vaši susedi?

Još od najranijih dana Sovjetskog Saveza pa do Putinove invazije na Ukrajinu, Rusija je slala špijune u Ameriku i druge zemlje kako bi došli do najpoverljivijih informacija koristeći tajne agente.

Pretvarajući se da su strane aristokrate, persijski trgovci ili turski studenti i, naravno, prijateljski raspoloženi agenti za nekretnine, koristili su svoju pamet, šarm i seks da bi prikupili obaveštajne podatke. Mnogi su odlazili u inostranstvo kao diplomate, sa mogućnošću brzog povratka pod diplomatskim imunitetom.

Dok su Rusi bili saveznici SAD tokom Drugog svetskog rata, njihovi špijuni su se uvlačili iza neprijateljskih linija kako bi ubijali nacističke zvaničnike i krali tehničke tajne Trećeg Rajha. Tokom Hladnog rata, slani su daleko od kuće, piše Voker, da "miruju kao spavači na Zapadu".

KGB je 1950-ih godina ulagao godine obuke da bi pretvorio obične sovjetske građane u uverljive Zapadnjake, koje bi onda slao u inostranstvo u misije koje bi trajale decenijama, kamuflirane u "stranu kožu".

Program se zvao "ilegalci", najambiciozniji špijunski program u istoriji. KGB je, prema autoru, provodio godine obučavajući mlade Sovjete poput lažnih Folijevih iz Kembridža, u jeziku i bontonu, kako bi ih pretvorio u Zapadnjake koji će se bez problema uklopiti u društva država domaćina. Neki su postigli izvanredne uspehe, dok su drugi pucali pod pritiskom dvostrukog života.

"Ilegalci su bili jedini sovjetski građani kojima je bilo dozvoljeno da se slobodno kreću na Zapadu bez nadzora od oko 100 ljudi, od ukupne ruske populacije od 290 miliona. Ilegalci su videli i čuli stvari o kojima nijedan drugi sovjetski građanin, čak ni oni iz elite, nije mogao ni da sanja", piše autor.

Moskovski program ilegalaca razvio je koncept korišćenja poslovnih ljudi ili drugih naizgled nevinih profesionalaca kao špijuna, slanih u inostranstvo da se uklope u zapadna društva i utiču na politiku, vojnu strategiju, međunarodne odnose i globalnu bezbednost.

"Svakome ko upozna ruskog diplomatu koji postavlja mnogo pitanja bi verovatno palo na pamet da je u pitanju špijun. Ali ko bi posumnjao da je kanadski agent za nekretnine duboko prikriveni operativac KGB?", primećuje Voker, koji je uspeo da pronađe i intervjuiše mnoge učesnike tog programa.

Kao scenario holivudskog filma

U stvari, od 2013. do 2018. godine, popularna TV serija "The Americans", špijunska drama smeštena u period Hladnog rata, prikazivala je živote dvoje ilegalaca koji su se predstavljali kao američki bračni par i živeli su u predgrađu Vašingtona, dok su špijunirali i istovremeno podizali dvoje dece rođene u SAD.

U slučaju lažnih Folijevih, izviđači KGB pronašli su Vavilovu i Andreja Bezrukova dok su bili studenti u sibirskom gradu Tomsku, izabrali ih za detaljnu proveru i zatim ih poslali na "naporan višegodišnji program obuke, oblikujući njihov jezik, ponašanje i identitete u one tipičnog kanadskog para", piše autor.

Iz Sovjetskog Saveza su otišli odvojeno, ponovo se "upoznali" u Kanadi, pretvarajući se da se nikada ranije nisu sreli, i zatim se ponovo venčali kao Don i En. Počeli su da špijuniraju za SVR, rusku spoljnopolitičku obaveštajnu službu, i preselili se u Kembridž kada je Don upisao Harvardovu Kenedijevu školu. Dok je on gradio mrežu kontakata na Harvardu, ona je preko dana igrala ulogu brižne fudbalske mame, dok je noću dešifrovala radijske poruke iz Moskve.

Nikada jedno drugom nisu rekli ni reč na ruskom, niti su pominjali Rusiju pred svojim sinovima sve do dana kada su uhapšeni i deportovani nazad u Rusiju. Njihov sin Aleks nije mogao da poveruje da su mu roditelji špijuni, sve dok mu nisu pokazali stare fotografije na kojima nose uniforme KGB.

"Tada je konačno shvatio da je ceo njegov život bio laž. Ne postoji ništa slično u istoriji špijunaže", navodi Voker.

Ana Čepmen je bila sasvim druga priča, piše autor, koji se sreo s bujnom crvenokosom špijunkom u Moskvi, ali ona je odbila da kaže bilo šta o svom špijunskom radu.

Njen bivši britanski suprug je kasnije tvrdio da ga je zavela kako bi se domogla britanskog pasoša. Nakon njenog hapšenja, prodao je fotografije iz njihove spavaće sobe i punio tabloide sočnim pričama o njihovom burnom seksualnom životu.

Autor piše da je pre nego što je visoko profilisan slučaj Etel i Julius Rozenberg, javnost imala malo svesti o prisustvu KGB "ilegalaca" u Sjedinjenim Državama. Bračni par Rozenberg iz Njujorka, uhapšen je 1951. godine. Osuđeni su za špijunažu i na kraju pogubljeni 1953. godine zbog prenosa tajnih informacija Sovjetskom Savezu. Njihovo suđenje, osuđujuća presuda i pogubljenje izazvali su veliku medijsku pažnju, a kasnije su njihovi sinovi tvrdili da su roditelji bili namerno optuženi u vreme histerije Hladnog rata i "Crvene panike".

Raniji slučajevi, "Crvena panika"

Hapšenje Rudolfa Abela 1957. godine, pod optužbom za zavereničko prenošenje vojnih i atomskih tajni Sovjetskom Savezu, bio je još jedan značajan događaj u istoriji sovjetske špijunaže. Abel, čije je pravo ime bilo Vilijam Fišer, koristio je pseudonim svog kolege iz KGB, Rudolfa Abela. Iako je bio proglašen krivim, Abel je izbegao smrtnu kaznu i osuđen je na 30 godina zatvora. Njegov slučaj poslužio je kao signal zapadnim obaveštajnim agencijama o potencijalnoj prisutnosti drugih sovjetskih ilegalaca u SAD.

Abelovo suđenje postalo je vrlo javno kada ga je magazin Lajf opisao kao "vrhunskog špijuna koji je uspešno ušao u tok američkog života". Ovaj slučaj je naterao zapadne obaveštajne agencije da ozbiljno preispitaju kako da otkriju i infiltriraju sovjetske špijunske mreže, prepoznajući sofisticiranost sovjetskog programa.

Autor dalje sugeriše da je fokus na ilegalne špijune tokom Hladnog rata vremenom oslabio, ali da danas postoje zabrinutosti zbog mogućnosti da moderni ilegalci deluju u SAD, posebno u svetlu izveštaja o dolasku osoba sa potencijalnim vezama sa američkim neprijateljima koji su ušli u zemlju tokom politike otvorenih granica u poslednjim administracijama. U ovom kontekstu, Voker sugeriše da postoji stvarni rizik da bi neki od tih pojedinaca mogli biti uključeni u špijunske mreže spavača i čekaju vreme veće geopolitičke napetosti.

Voker naglašava da bi, u slučaju svetskog rata ili eskalacije globalnih tenzija, danas delujući naizgled obični ljudi mogli postati ključni delovi u tajnim komunikacijskim mrežama. Ovo predstavlja ozbiljnu pretnju, sa potencijalno mnogo većim posledicama ukoliko bi Hladni rat ponovo "postao vruć".

Moderna paralela sa špijunažom iz perioda Hladnog rata pokazuje kako su se tehnike i operacije špijuna, naročito ilegalaca, razvijale. U vremenu sve otvorenijih granica i veće međunarodne povezanosti, potreba za budnošću ostaje ključna. Upozorenje je jasno: dok je svet prešao iz Hladnog rata, lekcije i rizici koji prate špijunažu i danas su itekako relevantni.

(Telegraf.rs)