Na današnji dan pre 210 godina okončan Bečki kongres

Bečki kongres, kojim su sile pobednice nad Napoleonom oblikovale Evropu za narednih najmanje pola veka, okončan je na današnji dan pre 210 godina.

Bečki kongres, skup ključnih vladara ondašnje Evrope i njihovih najpoverljivijih saradnika, samo delom i diplomata, trajao je od prvog dana septembra 1814. do 9. juna 1815. godine, kada je potpisan Završni akt.

Preporučujemo

Bilo je to okupljanje najviših aristokrata tadašnje Evrope, koji su konačno odahnuli nakon nesumnjivog poraza Napoleona Bonaparte, koji je tada neretko, u tradicionalističkim krugovima, viđen kao antihrist, kako je bukvalno i nazivan.

Bili su prisutni carevi Austrije i Rusije, Franc I i Aleksandar I Romanov, britanski vojvoda od Vaterloa, francuski diplomata Taljeran i desetine drugih moćnih ljudi onovremene Evrope.

Verovatno najistaknutiju ulogu imao je austrijski kancelar knez Meternih.

Otuda je desetomesečno, manje više opušteno okupljanje u carskom Beču, na kojem je većano o granicama Evrope nakon odstranjivanja najvećeg zla, kako su ga oni videli, jedan onovremeni diplomata opisao rečima "kongres ne zaseda, on igra".

Austrijski vladar sve vreme je naime za visoke goste priređivao zabave, prijeme, balove, što je nižim zvaničnicima upadalo u oči.

Šta više, bezbrižnost je bila tolika da je Završni akt Kongresa, 9. Juna 1815. zapravo potpisan pre konačnog poraza Napoleona kod Vaterloa 18. juna.

Bio je to pokušaj prethodno poraženog Napoleona da ponovo zaigra važnu ulogu, pošto je marta 1815. pobegao sa Elbe koja mu je posle prvog poraza velikodušno dodeljena na upravu.

Tih poslednjih Napoleonovih 100 dana na čelu Francuske pokazali su se kao potpuni fijasko, sve do sloma kod Vaterloa.

Učesnici Kongresa u Beču, nisu međutim pokazali bitno uznemirenje poslednjom Napoleonovom avanturom, a pregovori, kao i zabavni program, u Beču nisu tokom poslednjih Napoleonovh 100 dana prekidani.

Najveći deo pregovora se tako i odvijao, ne na sednicma nego neformalnim kontaktima.

Osnovna koncepcija bila je povratak Evrope na tradicionalne forme kakve su postojale pre Francuske revolucije 1789. i svih njenih tekovina, kako terotorijalnih tako još više društvenih.

Sile pobednice su ipak očekivale i dobile, i teritorijalno zadovoljenje.

Pre svega, Francuska je vraćena u granice od pre revolucionarnih ratova.

Rusija, glavna sila pobednica na kontinentu, dobila je Finsku koju je od Švedske preuzela 1809. kao i Besarabiju, a onda i najveći deo Varsavskog velikog vojvodstva, koje se kao umanjena Poljska našlo tada u personalnoj uniji sa Rusijom.

Austriji su pripojene zemlje Venecije, koju je Napoelon ranije uništio, odnosno Dalmacija, Istra, Dubrovnik, takođe Napoleonova žrtva, Veneto, a onda i Lombardija, potom i ranije crkveni Salcburg, a vraćen joj je Tirol, kao i prethodno austrijski delovi Ilirskih provincija.

Ranije austrijska Belgija postala je sastavni deo novoobrazovane velike Nizozemske, kratkotrajne do 1830. Kao i Luksemburg.

Papska država je obnovljena u punom obimu. Parma je dodeljena Mariji Lujzi, bivšoj Napoleonovoj supruzi, habzburškoj princezi, na doživotno uživanje.

Pruska je dobila proširenja u oblasti Rajne, Vestfalije, ali i do tada švedsku Pomeraniju, Poznanjsku oblast, Dancing, kao i značajan deo Saksonskog kraljevstva.

Britanija je pripojila Jonska ostrva, ranije venecijanska, Maltu, kao više vanevropskih poseda, u Karibima, na jugu Afrike, ranije holandski Kejpland, Cejlon i Sejšele u Indijskom okeanu.

Pijemontu su takođe vraćeni Nica i Savoja, a pripojio je i Đenovu, osim Sardinije koju je i ranije držao. On će docnije odigrati ključnu ulogu prilikom ujedinjenja Italije.

Nemačka je reorganizovana oblikovanjem četrdesetak članica saveza nasuprot ranijih više od 300. Ključnu ulogu među njima i dalje su imali Habzburzi, do Napoleona carska kuća nemačke, ali će joj taj primat preoteti Pruska, decenijama potom pod Bizmarkom.

Švedskoj je dodeljenja Norveška, kao kraljevstvo u personalnoj uniji, u položaju sličnom onom koji je prethodno vekovima imala pod danskom krunom.

Burbonske dinastije su vraćene na prestole Španije, Napulja i drugde. Toskana i Modena dodeljene su izdanicima kuće Habzburga.

Srpski izaslanik prota Mateja Nenadović pokušavao je tih meseci u Beču da zainteresuje aktere Bečkog kongresa za srpsko pitanje posle sloma Prvog srpskog ustanka, u čemu međutim nije imao rezulatata. Velike sile držale su tada Tursku legitimnim posednikom Balkana, a Srbe buntovnicima.

Bečki kongres odredio je sudbinu Evrope makar za period do revolucija 1848. ali umnogome i za potonji period. Sveta Alijanska koju su obrazovali vladari Rusije, Austrije i Pruske, gušiće "čvrstom rukom" ma kakve revolucionarne nagoveštaje u narednim decenijama.

(Telegraf.rs/Tanjug)