Britanci spekulišu o regrutaciji: Da li je to lek za strah od Rusije, Irana, sajber i drugih neprijatelja?

Dok uznemirujući vladin dosije upozorava da se Britanci "moraju aktivno pripremiti" za rat, mnogi se pitaju šta bi savremeni oružani sukob zaista značio za Ujedinjeno Kraljevstvo.

Sada je jedan stručnjak otkrio kako bi regrutacija mogla da funkcioniše na domaćem tlu, objašnjavajući da bi "dobro obučena, snalažljiva britanska kopnena vojska mladih i odlučnih Britanaca mogla da odvrati Vladimira Putina tamo gde se nuklearno oružje ne usuđuje da kroči".

Prema novoobjavljenom izveštaju o Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji, suočavanje s opasnošću nuklearnog oružja biće "kompleksnije nego čak i tokom Hladnog rata" - perspektiva koja će nesumnjivo uzdrmati one koji su preživeli to vreme neizvesnosti.

Opisujući naciju kao da se nalazi u periodu "radikalne neizvesnosti", premijer Kir Starmer obećao je da će potrošiti pet odsto BDP-a na nacionalnu bezbednost u roku od deset godina, kako bi se povezale civilne i vojne potrebe "na način kakav nije viđen još od 1945. godine".

Iako u dokumentu nije pomenuta nacionalna regrutacija, Britanci sada postavljaju važne pitanja dok se pretnja nacionalnoj bezbednosti čini bližom nego ikad.

Osvrćući se na ovu novu strategiju, profesor Entoni Glis, stručnjak za evropska pitanja sa Univerziteta u Bakingemu, rekao je za Mirror: "Značajno je i poražavajuće što Nacionalna bezbednosna strategija ispravno iznosi ozbiljnu opasnost s kojom se Velika Britanija suočava, ali ni jednom ne pominje reč 'regrutacija'. Ni jednom."

"Ona ispravno navodi da 'moramo da se zaista pripremimo za mogućnost da britansko kopno dođe pod direktnu pretnju u ratnom scenariju'. Moramo, kako se kaže, da 'ojačamo naš pristup unutrašnjoj bezbednosti i obnovimo sigurnost naših granica'."

"Ona opisuje pretnju koja nam preti ovde u Velikoj Britaniji, a koja dolazi pre svega od Rusije i Irana - i ističe našu potrebu da 'steknemo prednost' u suočavanju s njihovim čestim sajber napadima, teritorijalnim pretenzijama u Evropi i šire, njihovim upadima u svemir, sajberprostor (tj. podmorske kablove za prenos podataka)."

"Ali jedan od najvažnijih i najjeftinijih načina na koji možemo da se suprotstavimo i rešimo te brojne stvarne pretnje našem načinu života – povećanjem veličine naših oružanih snaga kroz neku formu regrutacije - potpuno je zanemaren."

Decenijama se u javnim raspravama razmatrala tema Nacionalne službe; međutim, uzastopne vlade su stalno odbacivale mogućnost vojne regrutacije, glavni argument pritom bio je da su oružane snage najbolje kada su sastavljene od dobrovoljaca koji su spremni da brane zemlju, uz sve potrebne veštine i obuku koje takav zadatak podrazumeva.

Međutim, bezbednosna situacija se u poslednjih nekoliko godina značajno promenila, i postoje oni koji veruju da je Nacionalna služba sada "apsolutno neophodna". Među njima je i profesor Glis, koji izražava zabrinutost da vlada "očigledno ne veruje da povećanje veličine oružanih snaga ima ikakve veze sa navedenim ciljevima Strategije".

Upozorio je: "To je potpuno neodgovorno, posebno imajući u vidu široko prenošeno mišljenje generala Sir Ričarda Širifa, bivšeg zamenika vrhovnog komandanta NATO-a za Evropu, koji je pre samo nekoliko meseci izjavio da bi trebalo odmah da počnemo da regrutujemo 30.000 mladih Britanaca godišnje kako bismo armiju doveli do ključne brojke od 100.000 vojnika."

"Često sam u prošlosti govorio da mi se, kao akademiku, to čini apsolutno neophodnim. Dobro obučena, snalažljiva britanska kopnena vojska mladih i odlučnih Britanaca odvratiće Putina tamo gde se nuklearno oružje ne usuđuje da kroči, jer, kao što njegov napad na Ukrajinu pokazuje, naše nuklearno oružje ga ne odvraća, baš kao što njegovo ne odvraća Ukrajinu."

Ali kako bi regrutacija zapravo izgledala u našem savremenom dobu? I da li bi se očekidalo da se bore svi koji u njoj učestvuju?

Izlažući svoje mišljenje o tome kako bi takva šema mogla da funkcioniše u Velikoj Britaniji 21. veka, stručnjak je rekao: "Zalažem se za regrutaciju za nacionalnu službu za sve koji su za to sposobni. Ne treba svi da prođu obuku u oružju; sajber veštine, na primer, za ofanzivne i defanzivne svrhe, su takođe oblik obuke u oružju. Ali oni koji žele pravu vojnu obuku treba da je dobiju."

"EU, Velika Britanija i Norveška imaju ukupno 523 miliona stanovnika, što je više nego tri puta više od Rusije koja ima 144 miliona. Naš zajednički BDP iznosi 24 triliona dolara, u poređenju s ruskim od 2 triliona."

Ističući neke od potencijalnih podsticaja koje bi takva šema mogla da uvede, u pozadini rastućih troškova života, dodao je: "Možemo sebi da priuštimo da mladima ponudimo sjajne podsticaje za jednogodišnju nacionalnu službu, na primer, povoljne kredite za stambene hipotekarne zajmove, besplatna mesta na univerzitetima i koledžima."

"U Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji, premijer kaže da moramo da 'oslobodimo bezbednosnu dividendu, da iskoristimo nacionalnu bezbednost za jačanje naše zemlje'. Upravo tako. Ta dividenda nisu samo veštačka inteligencija i informacione tehnologije; to su naši mladi ljudi koji moraju da shvate da njihova buduća sloboda zavisi od njihove spremnosti da služe. Tu dolazi regrutacija."

Dok su strahovi od potencijalnog nuklearnog rata sveprisutni, profesor Glis veruje da će se budući rat u Evropi "voditi konvencionalnim sredstvima, a ne nuklearnim", i ističe da su nuklearne bombe "oružje poslednje instance". U tom smislu, "snažna kopnena vojska" biće daleko važnija od moćnog nuklearnog arsenala.

Dodao je: "Putin zna da, ako bismo ih upotrebili kako bismo ga sprečili da preuzme našu zemlju, mogli bismo da uništimo Rusiju u treptaju oka. Ali on takođe zna da bismo time počinili samoubistvo. Zato je konvencionalna snaga – prava snaga."

"Budući rat u Evropi (baš kao i trenutni rat u Ukrajini ili rat između Izraela i Irana) vodiće se konvencionalnim sredstvima, a ne nuklearnim. Nuklearno oružje je oružje poslednje instance, ali ostavlja mnogo prostora za delovanje konvencionalnih snaga, baš kao što je Linija Mažino bila zamišljena da brani Francusku od Nemaca, ali su je oni jednostavno zaobišli."

"Do skoro smo gotovo svu svoju odbranu zasnivali na podmornicama klase Vanguard koje nose projektile Trident. U stvari, potrebna nam je snažna kopnena vojska da zaštiti naše obale, naročito od svega što se pominje u ovom pregledu, uključujući ključni zahtev da na odgovarajući način zaštitimo svoje granice, što trenutno ne činimo."

Britanci su prvi put prošli kroz regrutaciju tokom onoga što će kasnije postati poznato kao Prvi svetski rat. Pre toga, ovakav oblik prinude nije bio primenjivan na redovno novačenje vojske još od ranog 18. veka, kada su prosjaci i dužnici nakratko bili obuhvaćeni ranom formom regrutacije, prema zvaničnim javnim zapisima.

Tada su tektonski događaji 20. veka promenili sve. Donet u januaru 1916, Zakon o vojnoj službi iz 1916. godine uveo je obaveznu regrutaciju za sve neoženjene muškarce između 18 i 41 godine, osim ako nisu bili izuzeti. Ova starosna granica je proširena na 50 godina u aprilu 1918.

Dve godine kasnije, 1920, regrutacija je ukinuta – ali ne zadugo. Oni koji su proslavili 18. rođendan 1945. sada imaju 98 godina. Oni koji su još uvek živi možda se sećaju kako su napustili svoj rodni grad da bi se borili protiv nacista, ili su ispraćali prijatelje, članove porodice i komšije.

Dana 3. septembra 1939, istog dana kada je Britanija objavila rat Nemačkoj, Parlament je usvojio Zakon o nacionalnoj službi (oružane snage), koji je zahtevao da se svi muškarci između 18 i 41 godine registruju za službu.

Izuzeci su se odnosili na one koji su bili medicinski nesposobni, kao i na one koji su radili u ključnim sektorima poput poljoprivrede, inženjerstva i medicine. Svaki prigovor savesti morao je biti razmatran pred tribunalom.

Drugi Zakon o nacionalnoj službi donet je u decembru 1941, a ovoga puta značio je da sve neudate žene i udovice bez dece starosti između 20 i 30 godina mogu biti pozvane na služenje, dok su muškarci mlađi od 60 godina morali da učestvuju u nekoj formi nacionalne službe. To je uključivalo vojnu službu za muškarce mlađe od 51 godine.

Čak i nakon završetka rata 1945, nacionalna služba se u Velikoj Britaniji nastavila sve do 1960-ih kako bi se nadoknadio manjak ljudstva, pri čemu su poslednji regruti otpušteni iz službe 1963. godine.

(Telegraf.rs)