Noć koja je promenila istoriju: Izrael pokazao vojnu genijalnost, a Netanjahu doživeo strašnu ličnu tragediju

Zvuk rotora razbijao je tišinu vrele afričke noći dok su izraelski komandosi klizili prema pisti. Bila je to noć između 3. i 4. jula 1976. godine. Mesto radnje bila je međunarodna vazdušna luka Entebe u Ugandi. Bila je to noć u kojoj se pisala istorija specijalnih operacija i noć u kojoj je umro jedan čovek čije će ime u Izraelu postati simbol hrabrosti i žrtve: Jonatan Netanjahu.

U izraelskoj kolektivnoj svesti, operacija Entebe ostaje mitski trenutak - spoj vojne genijalnosti i precizne akcije. Ali iza dramatičnog uspeha stajala je i lična tragedija - smrt komandanta jurišnog tima i starijeg brata današnjeg premijera Benjamina Netanjahua.

Kako je došlo do te operacije? I zašto je sve počelo baš 27. juna?

Početak otmice

Ujutru 27. juna 1976. godine, avion Er Fransa na letu 139 poleteo je iz Tel Aviva ka Parizu s međusletanjem u Atini. U avionu se nalazilo 248 putnika i 12 članova posade. Nakon poletanja iz Atine, četvoro otmičara, dvoje Palestinaca iz Narodnog fronta za oslobođenje Palestine (PFLP) i dvoje Nemaca iz krajnje levičarskih Revolucionarnih ćelija, preuzelo je kontrolu nad avionom.

Naoružani pištoljima i ručnim bombama, prisilili su pilote da promene kurs.

Avion je ubrzo sleteo u Entebe, međunarodni terminal u Ugandi, tada pod kontrolom diktatora Idija Amina, brutalnog ugandskog diktatora, poznatog po masovnim ubistvima i paranoičnom režimu koji je tada bio blizak arapskim državama.

Amin, bivši vojnik britanske kolonijalne vojske, došao je na vlast pučem 1971. i brzo uspostavio jedan od najbrutalnijih režima u afričkoj istoriji. Njegovu vladavinu obeležila su masovna ubistva, etničko čišćenje i represija, a procene govore o čak 300.000 ubijenih. Amin je podržavao palestinske grupe i imao bliske veze s arapskim liderima, pa je njegovo savezništvo s otmičarima bilo ideološki i politički motivisano.

"To nije samo terorizam"

Otmica je postala globalna vest. Ali ono što ju je činilo posebno mračnom za Izrael bio je čin selekcije. Otmičari su odvojili Jevreje i izraelske državljane od ostalih putnika, u prizoru koji je izazvao bolne asocijacije na Drugi svetski rat. Ostali su pušteni. Zadržano je 106 talaca, prenosi Jutarnji.

U Izraelu nije bilo sumnje u prirodu tog čina. Bio je to napad ne samo na izraelske građane, već i na samu ideju suvereniteta države Izrael.

Otmičari su taoce uzeli s ciljem da prisile izraelske vlasti da oslobode 40 palestinskih militanata zatočenih u zatvorima u Izraelu, kao i oslobađanje 13 zatvorenika u drugim zemljama.

Veliku pomoć imali su i u Aminu. Više od 100 ugandskih vojnika raspoređeno je na aerodromu nakon sletanja aviona, a Amin, koji je od početka znao sve o akciji, lično je dočekao teroriste u Entebeu.

Dok se javnost nosila s ogorčenjem, unutar izraelskog rukovodstva odvijale su se rasprave koje su podsećale na partije šaha. Ali ulog su ovoga puta bili ljudski životi. Treba li pregovarati? Popustiti? Ili izvesti akciju koja je izgledala gotovo nemoguće?

Premijer Jicak Rabin i ministar odbrane Šimon Peres vagali su sve opcije. Kad je postalo jasno da pregovori neće uroditi plodom, doneta je odluka: idu po svoje ljude.

"Čovek za najteže misije"

Jonatan „Joni“ Netanjahu imao je tada 30 godina. Komandovao je Sajeret Matkalom, najelitnijom izraelskom specijalnom jedinicom. Bio je ratni veteran Šestodnevnog rata – ozbiljan, promišljen, fokusiran. Školovao se delimično u SAD, govorio nekoliko jezika, ali se najbolje izražavao na terenu.

Za razliku od mlađeg brata Benjamina, koji će kasnije krenuti političkim putem, Joni je bio čovek akcije. Ali i mislilac. Njegova pisma i eseji danas se smatraju ratnim dnevnicima s filozofskom osnovom.

Onog trenutka kada je operacija potvrđena znao je šta mu je činiti. Biti na čelu tima koji će ući prvi.

Plan je bio vrlo precizan: četiri izraelska Hercules C-130 trebalo je da slete u mraku, bez svetala, na neprijateljsku teritoriju udaljenu više od 3800 kilometara. Cilj: iznenaditi otmičare, spasiti taoce, izvući ih sve i to za manje od dva sata.

Akcija za istoriju

Obaveštajci su rekonstruisali ceo terminal u pustinji Negev. Svaki pokret uvežban je do automatizma. Komandosi su znali gde ulaze, koliko ima prozora, gde stoje otmičari. Na terenu ih je čekala i dodatna pretnja - naoružani Aminovi vojnici.

U noći između 3. i 4. jula izraelski avioni sleteli su bez najave. Komandosi su krenuli precizno, tiho i bez zaustavljanja. Za 90 minuta operacija je bila završena.

Otmičari su ubijeni, a taoce su izvukli. Ali dok je nadgledao izvlačenje, Jonatan Netanjahu pogođen je snajperskim hicem. Iako je odmah ukrcan u avion, nije preživeo.

Odlučni vođa

Joni Netanjahu bio je jedini izraelski vojnik koji je poginuo u Entebeu. U Jerusalimu mu je priređena državna sahrana. Njegova smrt odjeknula je duboko. Ne samo zbog uloge u akciji, već zbog onoga što je predstavljao Izraelcima. Odlučnost, sposobnost da vodi i spremnost da plati cenu.

Nakon njegove smrti, premijer Rabin je rekao: "Ponekad je jedna smrt veća od pobede".

Nakon bratove smrti, Benjamin Netanjahu se iz diplomatske službe sve više uključivao u izraelski politički život.

Odjek u svetu

Operacija Entebe, kasnije preimenovana u Operaciju Jonatan, postala je model za sve buduće protivterorističke misije. O njoj su snimljeni dokumentarci, igrani filmovi, napisani vojni priručnici.

Čak su i države koje nisu imale bliske odnose s Izraelom, među njima i Francuska, Nemačka, SAD, priznale da je operacija izvedena s neverovatnom preciznošću i hrabrošću. U svetu u kojem su otmice i ucene postale nova realnost, Entebe je bila poruka: "Izrael svoje ne ostavlja".

(Telegraf.rs)