Izrael između sirena i tišine: Gde počinje mir?

Odluka o putovanju u Izrael u trenutku dok tamo bukti rat nije bila nimalo laka. U prethodnom tekstu sam pokušala da objasnim kako trenutno izgleda život u ovoj zemlji i šta bi jedan pojedinac sve trebalo da uzme u obzir pre nego što "zauzme stranu". Činjenica je da putovanje kroz Izrael, bar za mene, nije bilo samo fizičko kretanje kroz prostor obeležen konfliktom, već i unutrašnje suočavanje s pitanjima na koja često nema jasnih odgovora.

Teško je s jedne strane gledati sjaj Tel Aviva i mir Jerusalima, a potom gledati prizore iz Gaze ili sa juga Libana. Ipak, kao što sam i ranije navela, potrebno je napustiti centralni Izrael da biste osetili svu težinu sukoba koji već više od godinu i po dana razara ovaj deo Bliskog istoka. Da se razumemo, ta težina se oseti i u izraelskoj prestonici. Gde god da pogledate vidite vojnike, naoružane civile, čuju se sirene, gde god da se okrenete ugledate sklonište... Na licima svih koje sam srela, iako su nasmejani, u očima im se čita tuga i strah - šta donosi sutra?!

Ova tura po Izraelu u meni je probudila jaku unutrašnju borbu - kako istovremeno priznati pravo na odbranu i osećati duboku nelagodu zbog razmera razaranja? Kako saosećati s ljudima koje srećeš, a ne izgubiti iz vida one koje ne možeš da vidiš?

Ovaj tekst ne nudi rešenja. On je samo pokušaj da se, kroz svedočanstva, pejzaže i tišine koje ostaju između dve eksplozije, približimo razumevanju složenosti situacije u zemlji u kojoj se bol ne meri samo brojevima, već generacijama.

Svima je jasno da je Izrael decenijama suočen s višeslojnim izazovima — bezbednosnim, društvenim i političkim. Situacija se dodatno zakomplikovala nakon brutalnog napada Hamasa i nastavlja da se "kuva" pod pritiskom krize koja ne jenjava. Sa jedne strane je front u Gazi, s druge granica sa Libanom i večita pretnja - Hezbolah. Narod koji ovde živi, baš kao i ja, pokušava da razume kuda sve ovo vodi i da li uopšte postoji izlaz iz spirale nasilja.

Dok međunarodna zajednica šalje pozive za uzdržanost, stvarnost na terenu piše drugačiji narativ. U toj stvarnosti, obični ljudi i na jugu i na severu Izraela, kolateral su dugotrajnih konflikata u koje nisu birali da budu uvučeni.

Pre nego što krenemo put severa, htela bih još jednom da se osvrnem na situaciju na jugu i onoga što se događa sa one strane granice. Jasno je, nisam lično ušla u Pojas Gaze, ali sam pričala sa nekim ko jeste. U pitanju je Itai Anghel, izraelski novinar, ratni izveštač i dokumentarista, poznat po svom radu u najopasnijim kriznim područjima sveta. Ovaj čovek karijeru je izgradio pokrivajući sukobe na Bliskom istoku, ali i na području bivše Jugoslavije, kao i u Africi i Istočnoj Evropi.

Anghel je poznat po tome da se fokusira na priče običnih ljudi pogođenih ratom, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost. Kada govorimo o izraelsko-palestinskom sukobu, važi za retkog glasnog izveštača koji pokazuje i palestinsku stranu bola i stradanja, što ga, budući da govorimo o Izraelcu, izdvaja.

Nekoliko nedelja nakon što je Hamas izvršio brutalni napad na jug Izraela, ušao je sa vojskom u Pojas Gaze. Svedoči da je u školi, koja je nosila oznaku UN, kako ne bi bila meta, svojim očima video kada su vojnici pronašli planove Hamasa za uništenje juga.

"Tu su bile mape kibuca oko Pojasa, podaci o svakoj bazi na jugu, sveska u kojoj je pisalo za svaku bazu ko je komandant, da li je žena ili muškarac, njihova imena. Bile su tu i skice sa iscrtanim ulazima u baze i alternative ako tu ne može da se probije... Pronađeni su i planovi kako da gađaju recimo Aškelon, sve je do detalja pisano - koja raketa, po kojim uglom gađati... sve imaju... Kako da gađaju Tel Aviv, koju raketu da koriste, koji ugao... Tad shvatiš koliko su bili dobro spremni", rekao je Anghel.

Govoreći o razmerama razaranja u Pojasu Gaze, sagovornik ističe da mnogima izvan ovog sukoba nije pojmljivo gde se sve pripadnici Hamasa kriju i odakle deluju. Navodi da se bore iz kompleksne mreže podzemnih tunela, iz ruševina, pa čak i iz objekata kao što su bolnice, škole i bogomolje. Dodaje da poznaje mnoge stanovnike Pojasa Gaze i ističe da je civilima izuzetno teško da se suprotstave Hamasu – onima koji pokušaju, često se izgubi svaki trag. U takvom kontekstu, deluje da izraelske snage smatraju da nemaju mnogo opcija u pokušaju da eliminišu pretnju i oslobode taoce, koje je Hamas oteo 7. oktobra 2023. godine. Diplomatsko rešenje se, za sada, ne nazire...

Iako su sve oči sveta uglavnom uprte sada samo na jug, Izraelu ne preti opasnost samo iz ovog pravca. Naime, Hamas je samo jedan od proksija večite pretnje Izraela, a to je - Iran. Za one koji su slabije upućeni, od Islamske revolucije 1979. godine, iranski režim otvoreno negira pravo Izraela na postojanje. U zvaničnoj iranskoj retorici Izrael se često naziva "cionističkim entitetom koji treba da nestane", a tamošnji vrhovni lideri više puta su izjavljivali da Izrael treba da bude "izbrisan s lica zemlje".

Prema rečima Anghela, cilj Irana nije da to uradi sam - hoće da to urade njegovi proksiji - Hamas, Hezbolah, šiitski militanti u Siriji i Iraku... Poznato je da Iran već dugo podržava savezničke militantne organizacije koje deluju protiv Izraela, a najznačajniji među njima jeste Hezbolah, snažna šiitska organizacija sa sedištem u Libanu. Već godinama Iran im obezbeđuje oružje, obuku i finansije, gradeći preko njih front na severnoj izraelskoj granici. Verska povezanost dodatno olakšava ovu saradnju - Iran je šiitska teokratija, Hezbolah šiitska organizacija, a šiitska većina u Iraku i alavitska vlast u Siriji omogućile su Iranu stabilne kopnene rute za snabdevanje.

Tokom poslednje decenije, uprkos pokušajima Izraela da to osujeti, Iran je uspešno prebacio napredno oružje Hezbolahu, koristeći i haos sirijskog rata. Prisustvo iranskih vojnih postrojenja i šiitskih milicija u Siriji dodatno povećava osećaj ugroženosti u Izraelu, koji severnu granicu smatra jednako rizičnom kao i jug.

Izraelska vojska je uverena da im je pretio gotovo identičan napad sa severa poput onog na jugu 7. oktobra, ali da su dobrom organizacijom i prebacivanjem snaga na sever u istom danu uspeli to da spreče. Ipak, nekoliko dana nakon pokolja na jugu, tenzije su krenule i u ovom delu zemlje. Zato nam je bilo bitno da i njega posetimo, jer stanovnici severnog dela takođe već više od godinu i po dana žive u konstantnom strahu. Tu, između brda Galileje i granice koju stanovnici znaju napamet, gotovo svakodnevno odjekivale su detonacije.

Granicu sa Sirijom drže pod budnim okom

Pre nego što smo stigli do same granice sa Libanom, otišli smo istočno da osmotrimo granicu sa Sirijom. Izrael samu državu ne smatra direktnom pretnjom, ali granicu svakako pomno drže na oku. Naime, iako je građanski rat učinio Siriju oslabljenom, Izrael strahuje od njenog teritorijalnog značaja za Iran. Kao što smo pomenuli, Teheran koristi Siriju kao ključnu tranzitnu zonu za snabdevanje Hezbolaha oružjem, a njegovi ljudi i saveznici prisutni su duž izraelske granice. Uz to, nestabilnost i vakuum moći u Siriji otvaraju prostor za potencijalne napade na Izrael — bilo od strane iranskih proksija, bilo od ekstremističkih grupa. Golanska visoravan, čiji je strateški značaj ogroman, decenijama je osetljiva tačka. Prema rečima majora Davida Baruha, kada je počeo građanski rat u Siriji, Izrael je jasno rekao da neće ni na koji način da bude uvučen u tu priču. To se u velikoj meri i poštovalo. Međutim, nakon događanja u oktobru na jugu zemlje, Izrael je odlučio da "deluje preventivno".

"Ni po koju cenu nećemo da dozvolimo da nas uhvate nespremne i da ugroze naše građane i državu. Zbog toga smo preduzeli jednostrane korake, ali ćemo se povući kada situacija bude bila bolja. Naime, ušli smo u delove demilitarizovane zone i počeli smo da kopamo odbrambene rovove. Nije to ništa ozbiljno i nije to ništa što ne možemo da vratimo u pređašnje stanje, ali želimo da budemo sigurni da možemo da se odbranimo u situaciji da bilo koja grupa u Siriji pomisli da nas napadne", kaže Baruh.

Ističe da je sa padom Asada u Siriji situacija drugačija, ali da oni i dalje čekaju da vide kako će se nova vlast ponašati.

"Znamo ko su ti ljudi bili u prošlosti. Bili su Daeš, islamski militanti; moramo da budemo oprezni i zato radimo ono što radimo na Golanskoj visoravni", kaže Baruh ponavljajući da je jedini cilj Izraela da obezbedi sigurnost svojim građanima.

Bol u Majdal Šamsu i ručak kod bake Fauzije

A ko živi na ovom području? Prema rečima Baruha ovde je stacionirano oko 55.000 ljudi, od čega je oko 35.000 Jevreja i 20.000 Druza. I dok se o Jevrejima stalno govori, Druzi su ti koji za većinu u svetu ostaju u senci, iako su neraskidivo vezani za istoriju i sudbinu ovog kraja.

Druzi su drevna verska i etnička manjina, rasuta po Siriji, Libanu i Izraelu. Njihova vera, nastala u 11. veku, potekla je iz šiitskog islama, ali se vremenom razvila u zaseban i duboko mističan sistem verovanja, obavijen tajnama dostupnim samo posvećenima. U Izraelu danas živi oko 150.000 pripadnika ove zajednice. Većina muškaraca služi vojni rok rame uz rame sa izraelskim vojnicima, što ih razlikuje od ostalih arapskih manjina u zemlji. Ipak, i pored formalne integracije, Druzi se često nalaze između dva sveta – tradicionalne povezanosti sa arapskim svetom i realnosti života u izraelskoj državi.

Na Golanskoj visoravni, u mestima poput Majdal Šamsa, ta unutrašnja borba posebno je izražena. I tu se vraćamo na ono što sam pomenula u prethodnom tekstu – da u ovom sukobu ne stradaju samo Jevreji. Mislila sam upravo na Druze.

Deo njih živi upravo u Majdal Šamsu, planinskom mestu tik uz granicu sa Sirijom. Ali tragedija koja ih je zadesila nije stigla iz Sirije već iz - Libana. Ovaj grad zauvek je promenjen 27. jula 2024. godine kada je raketa ispaljena iz Libana pala na dečje fudbalsko igralište u gradu. Dvanaestoro dece, koja su se bezbrižno igrala, izgubilo je život. Majdal Šams je tog dana zanemeo. Golanska visoravan, poznata po oštrom vetru i mirisima borovine, postala je mesto bola i tišine. Teško je bilo ući na to igralište, čija je ograda ostavljena srušena, a krater od projektila i dalje vidljiv, dok kraj ograde stoje uništeni bicikli i trotineti stradalih mališana. Sa ogromnog panoa gledaju nas nasmejana lica tri devojčice i devet dečaka, starih od 10 do 16 godina, čiji se život ugasio u sekundi.

Teško je, bez knedle u grlu, čuti ispovest njihovih najmilijih. Rafik Ajub, ujak 16-godišnjeg dečaka Fadžara Lajeta Abu Salaha, jedne od 12 žrtava, sa bolom u glasu rekao nam je kako i dalje ne mogu da pojme ono što ih je snašlo.

"Tragedija se dogodila baš ovde, dok su naša deca igrala fudbal. Jednog popodneva, izašli su iz kuće da se malo druže sa prijateljima. Sirena je zasvirala, a osam sekundi kasnije je raketa udarila - tačno ovde. Jedan od dečaka, Dživara (11), primio je ceo udar. Nismo mogli da nađemo nijedan deo njegovog tela. Kasnije smo pronašli donju vilicu i po tome smo znali da je to on", ispričao je Ajub.

Iako se tek od nedavno ponovo čuje dečja graja na tom istom terenu, strah u ovoj zajednici i dalje živi. Naši sagovornici kažu da je poslednjih meseci u Majdal Šamsu bilo mirno, što im donosi olakšanje, ali strah nije nestao.

"Mi, kao mala zajednica druza, verujemo u mir, u harmoniju sa drugim narodima i religijama. Nakon što se to desilo 27. jula prošle godine, već sledećeg dana, na sahrani, ljudi su govorili: 'Ne želimo osvetu, ne želimo krv za krv naše dece'. Mi želimo mir, da razgovaramo. Želimo da Hezbolah ode, on i njegovo oružje. Mi zaista verujemo da treba svi zajedno da živimo u ovoj zajednici", kažu Druzi.

Puni zahvalnosti što smo mi iz daleke Srbije došli da čujemo njihovu priču i spoznamo njihovu bol, nisu hteli da dozvole da napustimo grad, a da nas ne ugoste kako dolikuje. U jednoj od kuća, domu vremešnog Fadi Safadija (83), njegova supruga Fauzija (74) spremila je ručak za našu delegaciju. Kuća je skromna, puna fotografija njih dvoje iz mlađih dana, kao i fotografija njihovo petoro dece, koji su završili fakultete i rade što u Izraelu, što u inostranstvu. Safadi je radio nekad kao učitelj geografije u lokalnoj školi, a kasnije je postao i direktor. Fauzija je htela da studira engleski, ali se ipak posvetila porodici. Naše pohvale na engleskom za preukusan ručak većinom razume, ali se ne usuđuje da sama progovori. Kaže - zaboravilo se, zbog čega nam se obraća na arapskom ili hebrejskom i nudi još.

"Imate domaći sok, ja sam ga pravila. Evo mesa, salate, pirinač sa pečurkama... Stižu i baklave, ali prvo morate sve ovo da pojedete", govori sa osmehom.

Sve i da ništa drugo nismo razumeli, reč "baklava" je opštepoznata i ljudi moji, ona ujedinjuje narode. Bog zna koliko sam u životu baklava pojela, ali odgovorno tvrdim da nijedna nije bila toliko ukusna kao ova. Molim našeg vodiča da traži recept, ali ova baka sedmoro unučadi sa osmehom uzvraća da svratim na baklavu kad god mi duša poželi...

Dok uživam u poslastici, pogled mi privlači fotografija brkatog uniformisanog čoveka. Upravo ona može da dočara svu komplikovanost života u ovoj zemlji. Objašnjavaju mi da je to Fauzijin dever, koji živi u Siriji. Kada je u ratu Izrael osvojio ovaj deo, Fadi i ona su ostali ovde, a dever tamo. Moglo bi se reći da je "udarao brat na brata", iako Fadi nikad nije učestvovao u borbama.

Dok nas vremešni par ispraća na put sa sočnim trešnjama kao poklon, ističu da se nadaju da će ubuduće ovde vladati mir. Istom se i ja nadam, jer u ovom gradiću, reklo bi se, politike nema; tu su samo obične porodice koje žele samo jedno - da žive, rade i uče kao sav normalan svet.

Put do granice sa Libanom

Put od Majdal Šamsa do granice sa Libanom nije dalek, ali jeste sporiji zbog brdovitog terena. Tu i tamo se vide ograde, osmatračnice. Jasno je da je ova oblast pod strogim vojnim nadzorom. Iako pejzaž zadivljuje svojom prirodnom lepotom, pritisnut je stalnom tenzijom – tragovi ranijih sukoba vidljivi su kroz izgorele delove šume, posledice raketnih napada ispaljenih iz Libana tokom aktuelnih borbi. Upravo ovaj kontrast između prirodne lepote i vojne opasnosti ostavlja snažan utisak.

Zaustavljamo se na brdu, na osmatračnici sa koje se jasno vidi Metula, gradić na najsevernijoj tački Izraela, koji Liban okružuje sa tri strane. Nakon oktobra 2023. godine, Metula se našla pod gotovo svakodnevnim napadima Hezbolaha iz pravca Libana. Grad, smešten na svega nekoliko stotina metara od granice, pretvoren je u zonu sablasne tišine nakon što su svi stanovnici evakuisani. Prema procenama, više od 60 odsto objekata u ovom gradu je uništeno ili teško oštećeno, mnogo ljudi je stradalo. Tokom sukoba, napadi dronovima i raketama izazvali su požare, paralisali infrastrukturu i potpuno izmenili svakodnevni život. Ova granična tačka postala je simbol izraelske ranjivosti na severu, gde Hezbolah koristi svaki metar terena da demonstrira silu.

Ono što je bitno znati jeste da nije ovde pakleno samo poslednjih godinu i po dana. Naime, od završetka Drugog libanskog rata 2006. godine, granica između Izraela i Libana jedna je od najnestabilnijih mesta na Bliskom istoku. Tada je, posle višenedeljnih sukoba između izraelske vojske i Hezbolaha, usvojena Rezolucija 1701 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojom je uspostavljen prekid vatre i razmeštene su međunarodne mirovne snage UNIFIL. Njihov mandat obuhvata nadgledanje prekida neprijateljstava, podršku libanskim bezbednosnim snagama i - bar bi trebalo - sprečavanje krijumčarenja oružja Hezbolahu.

Iako je prisustvo UNIFIL-a, sa oko 10.000 vojnika iz više zemalja, među kojima i onih iz Srbije, zadržano kao tampon zona duž takozvane Plave linije, njihova moć delovanja je ograničena. Nemaju izvršna ovlašćenja da razoružaju Hezbolah niti da spreče njegovo prisustvo južno od Litani reke. Povremeni incidenti, uključujući raketiranja, prekogranične infiltracije i razmenu vatre, zabeleženi su i tokom godina relativnog zatišja.

A onda se dogodio 7. oktobar i situacija se dramatično pogoršala. Sa napadima Hamasa na jugu, gotovo istovremeno Hezbolah je počeo sa svakodnevnim napadima na izraelske vojne položaje i naselja uz severnu granicu, izražavajući "solidarnost s Palestincima". Od tada, sever Izraela, uključujući gradove kao što su Metula, Kirjat Šmona i drugi, kontinuirano su bili izloženi raketiranju i napadima bespilotnim letelicama. Desetine hiljada stanovnika evakuisano je iz pograničnih područja, a izraelska vojska je gotovo svakodnevno odgovarala artiljerijskim i vazdušnim udarima po ciljevima u južnom Libanu.

Početkom oktobra 2024. izraelske snage pokrenule su i kopnenu ofanzivu ciljajući infrastrukturu Hezbolaha. Iako su se trupe povukle iz libanskih sela početkom 2025, zadržale su prisustvo na nekoliko strateških tačaka duž granice.

Major David Baruh tvrdi da su njihove trupe u objektima na jugu Libana pronašle ne samo planove za uništenje severa, već i veoma napredno oružje, koje je Hezbolah skrivao.

"Pronašli smo i plan za akciju koju su nazvali 'Osvajanje Galileje', razne uniforme, obaveštajne podatke koje su prikupili. U planu 'osvajanja', u čije delove sam i lično imao uvid, do detalja su pisali koliko ljudi treba u koje selo poslati, sa kojim oružjem, u kojim vozilima. Znali su svaku kuću u svakom selu, u svakom gradu. Od njih smo tako nešto i očekivali; za jug smo slutili da planiraju, ali sa severa smo očekivali napad", tvrdi Baruh.

Zato su, kako dodaje, krenuli da udaraju na Hezbolah, kako bi tu odlično organizovanu organizaciju oslabili, da nikad ne mogu svoj da ostvare svoj cilj. I kada gledaš preko granice, reklo bi se da je Izrael rešen da plan sprovede do kraja. Maltene kamen na kamenu uz granicu nije ostao.

"Odakle god su nas gađali to smo uništili. Uzvratili smo svaki napad. Količina oružja koju smo tamo pronašli.. Pa, jedna zemlja bi volela to da ima. Pronašli smo 90.000 komada svakakvog oružja. Dosta toga je bilo i dalje zapakovano - direktno od proizvođača. Najubojitije moderno oružje koje trenutno možete da zamislite smo pronašli tu, uglavnom iransko, ali videli smo i zapadno oružje koje su verovatno kupovali na crnom tržištu. Verujemo da im je to stiglo preko Sirije. Imamo podatke da su kopali tunele uz pomoć severnokorejske tehnologije; ne znamo da li su severokorejci ulazili ovde, ali njihovu tehnologiju su koristili", kaže Baruh, ne pružajući konkretne dokaze za ove tvrdnje i istovremeno dodajući da su pronašli i tunel Hezbolaha koji je ulazio u izraelsku teritoriju.

Odlučan da dočara koliko je Hezbolah prepreden kada je reč o ratovanju ističe da su njihovi borci obučeni kao civili.

"Nose odeću tako kao vi, onda uđu u tunel pokupe oružje i izađu sa druge strane, tako funkcionišu. Imaju mrežu tunela, deo smo uništili, ali ne sve", tvrdi major.

Na pitanje Telegraf.rs kako pravda udare na Bejrut, neumorno ponavlja da se "tamo krije komanda Hezbolaha".

"Rekli smo da ćemo napasti njihove komandante i to smo uradili. Svim sredstvi"ma smo udarili i brišemo njihovo vojno i političko rukovodstvo. Rekli smo da ćemo ići za njima", dodaje Baruh.

Komentarišući primirje uz posredovanje Sjedinjenih Američkih Država i Francuske prema kojem se izraelske snage povlače sa juga Libana, dok tu oblast preuzima libanska vojska, uz obavezu Hezbolaha da povuče svoje borce severno od reke Litani, Baruh kaže da su Libancima jasno dali do znanja da će IDF dejstvovati ako oni ne ispune ono što je dogovoreno.

"Obavezali smo se da će napustiti jug Libana i to smo uradili, osim na pet ili šest tačaka koje su tu malo udaljene od granice. Rekli smo im da ćemo ih obavestiti ako vidimo nešto, a ako oni to ne reše na šta sporazum obavezuje, onda ćemo mi to odraditi jer, za razliku od prošlosti, gde smo dozvolili da se krši rezolucija UN i dozvolili smo Hezbolahu da se gomila uz granicu, sad to više nećemo dozvoliti. Rekli smo da, ako postoji direktna pretnja po nas, da ćemo odmah reagovati silovito i tačno to i radimo. Kada vidimo se da se reorganizuju odmah reagujemo. Zato i možete da čujete dejstvovanje u ovom delu", objašnjava Baruh.

Navodi da se život polako vraća u zajednice na severu, ali da je Metula u dobroj meri razorena.

"Sve i da nije raketa udarila u neku kuću, kada je ona godinu dana prazna dolaze drugi stanari - glodari, razne životinje... Obradivo zemljište je devastirano, uništeni su električni stubovi, putevi. Mi moramo da izgradimo živote u zajednicama na ovom području. Ljudi koji tu žive treba da se osećaju sigurno, to je naš cilj: da se osećaju sigurno i da budu sigurni. Nisu se svi vratili. Oni koje smo iselili su u drugim delovima države i verovatno čekaju da se završi školska godina da se ovde vrate", kaže Baruh.

Nije optimističan kada se govori o pitanju trajnog mira, ali dodaje da je cilj Izraela jasan, a to je bezbednost ljudi koji žive na ovom području.

Dok se vozimo nazad ka Tel Avivu, pitam se da li je u bliskoj budućnosti zaista moguće osećati se potpuno sigurno u Izraelu. Hamas preti s juga, Hezbolah sa severa, strahuju od miltantnih grupa iz Sirije, u sukobe su se uključili i Huti iz Jemena... Uprkos snažnoj vojnoj i obaveštajnoj moći, može li Izrael biti bezbedan? Odgovor na ovo pitanje stiglo je oko tri sata ujutru, kada su počele da zavijaju sirene u gradu. Procedura je jasna: imaš 90 sekundi da potražiš sklonište i čekaš 15 minuta na udar. Ako ga nema, Gvozdena kupola je odradila svoje, što je sad, srećom, bio slučaj. Ubrzo smo obavešteni da je oboren projektil iz Jemena - mogli smo da se vratimo na spavanje.

"Vratite ih kući"

Poslednji dan boravka u Tel Avivu iskoristili smo da obiđemo Trg talaca, gde porodice otetih već 600 dana traže da njihovi najmiliji budu vraćeni. Nažalost, neki taoci nisu preživeli u zatočeništvu, deo njih je oslobođen tokom razmena, ali na desetine njih i dalje su u tunelima Hamasa i niko ne zna da li su živi ili mrtvi.

Dok razgovaram sa Idit Ohel, majkom izraelsko-srpskog državljanina Alona Ohela, koji je otet na festivalu Nova, ne može da me ne preplavi osećaj nemoći. Pokušavam sebe da stavim u njene cipele bar na sekund i shvatam da bih vrištala od bola. Kako li je hodati u tim cipelama od 7. oktobra 2023. godine, pa sve do danas, ne znajući gde je tvoje čedo, a sa saznanjem da je teško ranjeno... Šta reći njoj i srodnicima ostalih talaca da ih utešiš? Ništa. Možeš samo da ostaneš nem pred tolikom boli i zapanjen količinom snage koju svaki od njih sebi nosi i nadi da će svoje najdraže ponovo zagrliti.

Dok Idit prilaze nepoznati ljudi koji su se zadesili na trgu i pokušavaju da joj pruže reč podrške, za žutim Alonovim klavirom jedan momak tiho svira... Nada u povratak otetih ne umire i ne sme umreti... Oni se moraju vratiti kući!

I dok nepoznati mladić i dalje miluje tipke klavira, tamo u pozadini život se nastavlja nekim svojim tokom. Ljudi žure na posao, deca u školu, kad zabruje sirene trče u skloništa... Dok hodim telavivskim ulicama kraj mene promiču lica - i nasmejana i tužna, gledaju me nečije svetle oči, iste kao moje i smeškaju se u prolazu.

Na pomen da sam iz Srbije oduševljeno kliču: "Prelepa zemlja, bio sam tamo pre dva meseca", "Čuo sam sve najbolje o vama, planiram da vas posetim na leto, ali prvo idem u Crnu Goru", "Hej, pa odatle je Novak Đoković! Legenda!"... I kao što rekoh i u prethodnom tekstu, kad kao pojedinac staviš u stranu politiku, veru i "više interese", šta ti ostaje osim da sve gledaš očima običnog čoveka, koji nije birao da bude rođen tamo gde je rođen, kao ni boju kože, ni veru... I ostaje jedno rektoričko pitanje - šta poželeti narodu koji moj narod toliko voli?

(Telegraf.rs)