Dimenzije ove vojne operacije su presedan za Evropu: Problema je mnogo, cilj je jasan, ali kako ga dostići?

Evropska bezbednosna arhitektura prolazi kroz najveću transformaciju u ovom veku, podstaknuta rastućim osećajem pretnje i obnovljenom posvećenošću vojnom naoružavanju. Nakon decenija smanjenih izdvajanja za odbranu posle Hladnog rata, danas se dešava nagli preokret. Države ubrzano modernizuju svoje oružane snage kao odgovor na rat Rusije u Ukrajini i zbog straha da će se Sjedinjene Države kad-tad povući iz Evrope i usmeriti snage prema Indo-Pacifiku.

U središtu tog zaokreta nalazi se Nemačka. Vlada kancelara Fridriha Merca najavila je nabavku oružja i opreme vredne 355 milijardi evra do 2041. godine, što je najveći vojni projekat u modernoj nemačkoj istoriji. Plan uključuje masivne investicije u borbena vozila, municiju, ratne brodove, avione, projektile i satelitsku komunikaciju, a sprovodi se u godišnjim tranšama od 25 do 50 milijardi evra, sa manjim izdvajanjima sredinom decenije i najvećim krajem 2020-ih, piše Jutarnji list.

Merc želi da Bundesver pretvori u najjaču konvencionalnu vojsku Evrope. Kritičari, međutim, upozoravaju da dugoročna finansijska obaveza zahteva političku stabilnost i konsenzus koji nije uvek zagarantovan. Ali sama činjenica da Berlin razmišlja u višedecenijskim okvirima označava kraj ere nemačke "kulture suzdržanosti".

Odbrambene industrijske supersile

Sa druge strane Lamanša, Velika Britanija bira drugačiji put. London želi da postane "odbrambena industrijska supersila" i do 2027. poveća izdvajanja na 2,6 odsto BDP-a. Novi ugovori otvaraju radna mesta i šire industrijsku bazu, a posebnu pažnju izazvale su investicije u protivvazdušne sisteme Sky Sabre i nuklearne podmornice. Desetina budžeta za opremu biće usmerena na nove tehnologije, poput dronova i veštačke inteligencije.

Dok ministarka finansija Rakel Rivs tvrdi da je reč o ogromnoj prilici za britansku ekonomiju, opozicija optužuje vladu da stvara "dimnu zavesu" jer NATO već traži i veća izdvajanja, od 3,5 odsto za odbranu.

Francuska je nedavno usvojila rekordni odbrambeni budžet od oko 50 milijardi evra, sedam odsto više nego prošle godine. To je deo šireg plana od 413 milijardi evra do 2030. godine. Strategija uključuje modernizaciju svih grana vojske i jačanje domaće industrije.

Dassault Aviation, na primer, nastavlja da širi flotu Rafala i ulaže u razvoj borbenog aviona nove generacije (FCAS), Naval Group gradi nuklearne podmornice i nove fregate, dok Thales razvija sajber bezbednost i AI sisteme za ratište.

Kada je reč o kopnenim snagama, Arquus uvodi nova oklopna vozila Griffon i Jaguar, a Nexter proizvodi haubice Caesar i modernizuje tenkove Leclerc.

Uprkos snažnom zamahu, i Pariz se suočava s izazovima, od manjka stručne radne snage do tenzija unutar EU, jer svaka država nastoji da gura svoje proizvođače, što otežava zajedničke projekte i standardizaciju opreme.

Šta rade Poljaci, Danci i Šveđani?

Varšava, u međuvremenu, sprovodi gotovo potpunu zamenu sovjetske tehnike zapadnim sistemima. Poljska vojska naručuje Abrams i K2 tenkove, Apache helikoptere, F-35 avione, fregate i domaće haubice. Time se zemlja pozicionira kao centralna kopnena sila NATO, a analize RAND-a ističu da takva politika oslobađa SAD dela obaveza na evropskom bojištu. Za finansiranje ambicioznih planova, Varšava traži 45 milijardi evra zajmova iz novog evropskog programa SAFE.

Na severu kontinenta, Danska prelazi u eru pete generacije kupovinom deset dodatnih F-35 aviona i povlačenjem F-16. Istovremeno ulaže u Arktik i Grenland, gradeći brodove, satelitske sisteme i infrastrukturu u regionu, koji danski ministar odbrane Troels Lund Poulsen naziva "bezbednosnom crnom rupom".

Švedska takođe započinje svoje najveće naoružavanje od Drugog svetskog rata, ulažući oko 31 milijardu dolara u vojsku i civilnu odbranu. Većina novca ide u proširenje vojske, protivvazdušnu zaštitu i zalihe streljiva, a ostatak u infrastrukturu.

Industrijska dimenzija

Industrijska dimenzija ovih ulaganja vidljiva je širom kontinenta. Fabrike oružja šire se tri puta brže nego u mirnodopskim vremenima, a novi pogoni već zauzimaju više od sedam miliona kvadratnih metara.

Satelitske snimke koje je analizirao Financial Times pokazuju ubrzanu gradnju na desetinama lokacija, što znači da se evropsko ponovno naoružavanje više ne svodi na retoriku, već se materijalizuje u fabrikama i proizvodnim pogonima.

Rizici i izazovi

Nova sigurnosna arhitektura oblikuje se pre svega u nacionalnim prestonicama. Velike sile, pre svega Nemačka, Francuska i Velika Britanija, uspostavljaju međusobne obaveze i grade nove saveze, dok manje (i srednje) države sarađuju kroz regionalne inicijative poput Nordijskog odbrambenog saveza (Nordefco). Iako se na kontinentu vide odlučni potezi, proces prati ozbiljne rizike i izazovi.

Prvi je javna podrška.

Istraživanja pokazuju da Evropljani žele veću nezavisnost od SAD, ali su skeptični prema troškovima i žrtvama koje to podrazumeva. Mladi, posebno generacija Z, retko pokazuju interes za vojnu službu, što dugoročno dovodi u pitanje održivost masovnih vojski.

Drugi problem je fragmentiranost odbrambene industrije. Iako političari govore o „strateškoj autonomiji“, više od 70 odsto opreme kupljene posle 2022. dolazilo je izvan Evrope, pre svega iz SAD. Zavistnost od spoljašnjih dobavljača usporava razvoj domaćih kapaciteta, dok konkurencija među državama otežava zajedničke projekte i standardizaciju.

Treći rizik je nedostatak jasnog strateškog pravca. Evropa se koleba između jačanja uloge unutar NATO-a i stvaranja paralelne strukture vezane za EU. Kako naglašava profesor međunarodnih odnosa Majkl Testoni pri španskom univerzitetu Instituto de Empresa, dok se ta odluka ne donese, postoji opasnost da će prevladati nacionalna rešenja i delimične inicijative, što poskupljuje i usporava naoružavanje. Program ReArm Europe, na primer, državama daje slobodu definisanja vlastitih planova, što olakšava politički konsenzus, ali rizikuje nastavak rascjepkanosti.

Drugim rečima, Evropa se naoružava kao nikad pre, ali njena snaga neće se meriti samo brojem tenkova i aviona. Ovisiće o političkoj volji da se postigne zajednička strategija, o održavanju javne podrške i o sposobnosti stvaranja industrijske baze koja može smanjiti zavisnost od SAD-a. Kako poentira Nil Melvin, direktor Odseka za međunarodnu bezbednost u londonskom RUSI-ju, buduća sigurnost kontinenta zahteva više od oružja, pre svega zahteva koordinaciju i zajedničko planiranje.

Bez toga, nova evropska sigurnosna arhitektura ostat će krhka i nedovršena.

(Telegraf.rs)