Pravi "Lov na Crveni oktobar": Ruska podmornica se približila američkom nosaču aviona USS Džerald Ford

Za nosač aviona USS Džerald R. Ford to je bila rutinska demonstracija sile na severozapadnom krilu Evrope, podsetnik od 100.000 tona da, uprkos oštrim rečima predsednika Donalda Trampa, savez NATO ostaje snažan.

Tokom poslednje dve nedelje, najveći nosač aviona na svetu prošao je kroz Lamanš, lansirao borbene avione Hornet sa britanske obale, a zatim otplovio na sever u Norveško more na vežbe sa Kraljevskom norveškom mornaricom, preneo je britanski The Telegraph.

Kako je američki mornarički portparol ponosno izjavio, vežba "učvršćuje čeličnu posvećenost američke mornarice stabilnosti i bezbednosti evropskog teatra".

Ipak, vežba nije bila zanimljiva samo NATO admiralima. Neko drugi, negde, takođe je pratio i možda mnogo bliže nego što bi trebalo. U nedelju uveče, veruje se da je u tom području otkrivena ruska podmornica, koja je, izgleda, pokušavala da se približi američkom nosaču aviona, perjanici flote od 12 nosača aviona.

Kao odgovor, Norveška, Britanija i Amerika pokrenule su veliku potragu kako bi locirale ruskog uljeza, rasporedivši avione "Poseidon" za lov na podmornice da pretraže hiljade kvadratnih milja i još više dubina Atlantskog okeana. Izvori iz odbrane opisali su dvodnevnu potragu sa 27 letova, koju je prvi otkrio list The Sun, kao "veoma neuobičajenu", dodajući da je to bila "operacija", a ne vežba.

Ostaje nepoznato da li je potraga bila uspešna. Ali i da jeste, pronalaženje podmornice bilo bi tek pola posla. Ono što je bilo podjednako važno, prema vojnim stručnjacima, jeste sama činjenica da je podmornica uopšte otkrivena što je, u nautičkim okvirima, ekvivalent otkrivanju špijuna.

"Da je podmornica uspela da se ubaci u trag USS Forda, mogla bi da prikupi ogromnu količinu obaveštajnih podataka o njegovom akustičnom potpisu, elektronskim emisijama i tako dalje", kaže Tom Šarp, bivši oficir Kraljevske mornarice, koji je komandovao sa četiri različita ratna broda.

"Praktično, to bi bilo kao da su se dočepali Fordovog akustičnog otiska prsta, što bi podmornici u ratnim okolnostima znatno olakšalo praćenje i eventualno navođenje oružja na metu".

Pomorska potera podsećala je na film "Potraga za Crvenim oktobrom" iz 1990. godine, u kojem je Šon Koneri glumio odmetnutog sovjetskog pomorskog kapetana koji prebegava u SAD sa najnaprednijom moskovskom podmornicom sa nuklearnim raketama. Zasnovan na romanu Toma Klensija, film prikazuje celu sovjetsku Severnu flotu koja je angažovana u poteri za Konerijevom podmornicom, koja je projektovana da bude gotovo nevidljiva za sonar i radar.

Međutim, to je priča smeštena u prošlom Hladnom ratu, gde se Sovjetsko carstvo raspada, a podmornica, naravno, bezbedno završava u američkim rukama. Tri decenije kasnije, nije sasvim jasno da li bi bilo kakav sukob Istoka i Zapada koji uključuje podmornice imao tako holivudski kraj.

Tokom poslednjih 10 godina, Vladimir Putin je značajno proširio rusku podmorničku flotu, računajući da je to jeftinije nego pokušavati da parira NATO nosačima aviona i drugim ratnim brodovima.

S jedne strane, podmornice otelotvoruju vrstu tajanstvenog prikrivenog ratovanja koje se dopada lideru Kremlja (nasuprot tome, jedan admiral Kraljevske mornarice s početka 20. veka, ser Artur Vilson, prigovorio im je kao "podmuklim, nepravednim i prokleto neengleskim"). A s druge strane, u svakom budućem sukobu sa NATO, bilo konvencionalnom ili ne, verovatno bi igrale ključnu ulogu u početnim razmenama udaraca.

Na primer, ako bi Rusija napala Britaniju, scenario za koji britanski vojni šefovi sada upozoravaju da je moguć nakon Putinove invazije na Ukrajinu, najverovatniji početni udar bio bi krstareći raketni sistem lansiran sa podmornice koja vreba u britanskim vodama. Za razliku od brodova, mlaznjaka i kopnenih raketnih lansera, podmornice su dizajnirane da budu nevidljive ubice. Mogu se sakriti dublje od 600 metara ispod nivoa mora, a čak i kada lansiraju raketu, mogu ostati 50 metara ispod površine.

"Možete ih rasporediti napred, a da vaši neprijatelji ne znaju i bez političkog povećanja uloga", kaže Rajan Remzi, koji je tri godine proveo kao kapetan nuklearne podmornice HMS Turbulent.

"I pošto ste već mnogo bliži svojoj meti, potrebno je mnogo manje vremena da raketa stigne tamo, što vašem neprijatelju daje mnogo manje vremena da reaguje ili je obori".

Stoga Rusija sada ima oko 65 podmornica u svojoj floti, što je stavlja otprilike u rang sa SAD po broju. I dok se neke ne smatraju sofisticiranim kao američke, one pružaju pun spektar mogućnosti, od jurišnih podmornica naoružanih torpedima za morske bitke, do atomskih podmornica koje nose i konvencionalne i nuklearne rakete.

Nije poznato koja je vrsta ruske podmornice progonjena preko Norveškog mora ranije ove nedelje. Ali njeno prisustvo, iako nepoželjno, ne bi bilo veliko iznenađenje za američku i norvešku flotu. Još od Hladnog rata, obe strane su se bavile onim što pomorski šefovi nazivaju "podmuklim" aktivnostima, diskretno su njuškale kako bi ispitale međusobnu odbranu.

Norveško more je takođe blizu takozvanog jaza Grenland-Island-Ujedinjeno Kraljevstvo, strateške kapije ka otvorenom Atlantskom okeanu koju bi ruska vojna sredstva koristila u slučaju rata.

Velika upotreba britanskih i norveških aviona "Posejdon" tokom potrage, uključujući osam letova sa RAF baze Losimaut u Škotskoj i tri sa norveške baze kod Narvika, unutar Arktičkog kruga, imala je za cilj da pokaže i Rusima i Amerikancima da su Evropljani budni i spremni, kaže Rajan Remzi.

"Ovakve stvari dešavaju se decenijama, ali u kontekstu trenutne geopolitike, očigledno su mnogo osetljivije. Rusi žele da vide da li mogu da presretnu naše snage, a mi želimo da pokažemo da ih možemo otkriti dok to pokušavaju", tvrdi on.

Kako, dakle, mornarica prati neprijateljsku podmornicu duboko ispod ogromnih okeanskih površina?

Na kraju krajeva, moderne vojne podmornice dizajnirane su da budu gotovo nevidljive, imaju izuzetno tihe motore i trupove oblikovane tako da odbijaju sonarske signale. Često su obložene i anehogenim pločicama, gumenim ili polimernim premazima koji prigušuju zvuk. Ipak, dok radar ne može da funkcioniše u dubokim vodama, sonar može.

Avioni "Posejdon" rade tako što ispuštaju sonobuoe, uređaje za osluškivanje duge oko 90 cm, jednokratne podvodne mikrofone koji se mogu razbacati u velikom broju kako bi pretražili stotine kvadratnih milja mora. Komandant podmornice ponekad može da ih nadmudri zaranjanjem na velike dubine ili skrivanjem u slojevima različite salinitetne gustine, područjima gde promena količine soli u vodi menja njene akustične osobine. Ali ako se lokacija podmornice otkrije, "Posejdon" je može gađati torpedima lansiranim iz vazduha, koji su sposobni da pogode metu čak i na velikim dubinama.

"Posejdon je sjajna stvar, ali u isto vreme, traženje bilo čega u prostoru veličine okeana je posao poput traženja igle u plastu sena", dodaje Remzi i nastavlja:

"Budući da je u pitanju avion, on takođe može da ostane u vazduhu samo određeno vreme, pa je potrebno da jedan odmah smeni drugi. Posle toga, sve se svodi na igru čekanja ali kada podmornica mora da se fokusira na izbegavanje otkrivanja, ne može da se upušta ni u kakve druge avanture".

Podmornice su, međutim, mnogo opasnije kada plove ispod mora, neprimećene i najveća pretnja koju predstavljaju je za druge podmornice. Jedan scenario koji brine Šarpa jeste ako bi ruska podmornica uočila jednu od četiri britanske podmornice Vangard sa nuklearnim oružjem, glavni oslonac britanskog nuklearnog sistema odvraćanja Trajdent.

Vangard provode do šest meseci na moru i drže svoju lokaciju u tajnosti, komunicirajući sa štabom samo u hitnim slučajevima.

"Ne znam da li se to ikada dogodilo, ali bilo bi veoma ozbiljno ako bi se dogodilo", kaže on.

Podjednako je zabrinjavajuće i to što Britanija, nakon decenija smanjenja odbrambenih troškova u mirnodopskom vremenu, jednostavno nema dovoljno sredstava da vlada talasima u sopstvenom dvorištu bilo iznad njih ili ispod njih. Na vrhuncu Hladnog rata, kaže Remzi, Velika Britanija je imala oko 30 podmornica. Danas ima samo devet, uključujući četiri "Tridenta", iako Vlada planira da proširi flotu na čak 12 kao deo Strateškog pregleda odbrane. Remzi takođe tvrdi da bi britansku flotu od devet aviona „Posejdon“ trebalo značajno proširiti.

"To je velika sposobnost, ali njen kapacitet je rastegnut čak i u jednoj operaciji praćenja podmornice u mirnodopskom vremenu šta se dešava ako nas napadnu tri podmornice i počnemo da beležimo gubitke?".

U međuvremenu, misteriozna ruska podmornica sada verovatno pokušava da se vrati u Severomorsk, glavnu bazu ruske Severne flote, i dalje zatvoreni grad sovjetskog tipa. Kakav će prijem kapetan dobiti od svojih pretpostavljenih nije jasno. Ako ga je Šesta flota otkrila pre nego što se približio USS Fordu, mogao bi biti u nevolji. S druge strane, ako se dovoljno približio da dobro osmotri nosač aviona, moglo bi se reći da će biti tura votke za sve na podmornici.

"Svakako je izazvao ogromnu reakciju NATO, koji je morao da potroši ogromne količine novca jureći ga. Možda Rusi zapravo misle da su nam pokazaoli šta mogu da urade", zaključuje Remzi.

(Telegraf.rs)