Tramp ima tri opcije protiv Irana: Sve su rizične, ali povratka nazad nema - jedna je definitivno najizvesnija

Nakon višenedeljnih protesta širom zemlje, iranski vrhovni vođa naredio je brutalno gušenje demonstracija, što je dovelo do smrti hiljada ljudi. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp, koji je ranije ohrabrivao demonstrante da ostanu na ulicama, na kraju je odlučio da ne posegne za vojnom intervencijom, čime su se njegove političke i vojne mogućnosti dodatno suzile.

U tom periodu jedan od ključnih razloga za izostanak američkog napada bio je nedostatak vojnih snaga SAD na Bliskom istoku. Taj problem je u međuvremenu otklonjen. U region su raspoređeni značajni vojni resursi, koje je Tramp opisao kao "golemu armadu", a koji su, prema navodima, spremni za napad na Iran ukoliko predsednik izda naređenje, piše CNN.

Sukob sve izvesniji

Postavlja se pitanje svrhe tih snaga. Da su bile raspoređene pre nekoliko nedelja, vazdušni udari su možda mogli da utiču na tok događaja pre nego što je iranski režim započeo represiju. Međutim, protesti su u međuvremenu ugušeni, a američka administracija još nije jasno definisala šta sada konkretno zahteva od Irana.

Tramp je ove sedmice kao ključni uslov istakao zahtev "bez nuklearnog oružja", dok su njegovi saradnici naveli i dodatne zahteve, uključujući ograničavanje iranskog raketnog programa i prekid podrške militantnim grupama u regionu. Bela kuća je retko pominjala demonstrante nakon masakra, osim u kontekstu navodnog iranskog obećanja da će obustaviti pogubljenja.

Nedostatak jasno definisanih ciljeva ukazuje na to da postoji vrlo malo nade za diplomatsko rešenje. Iran verovatno ionako ne bi pristao na pregovore, a cena koju bi tražio čak i za ograničavanje nuklearnog programa, značajno ublažavanje sankcija, bila bi neprihvatljiva za Vašington, pa čak i za Evropu, koja je dodatno pooštrila sankcije nakon ovonedeljne represije. Ranije danas Evropska unija je izglasala proglašenje Korpusa čuvara islamske revolucije kao terorističke organizacije.

Tri moguće opcije

Bez realnog diplomatskog izlaza i uz značajne vojne snage raspoređene na terenu, pred američkim predsednikom nameću se tri vojne opcije.

Nijedna ne garantuje brzo rešenje i svaka nosi ozbiljne rizike.

Opcija A: Ekonomski pritisak

Prva opcija podrazumevala bi uvođenje potpunog ekonomskog embarga sa ciljem presecanja iranskih prihoda od izvoza nafte i urušavanja privrede. Kao i u slučaju Venecuele, ovaj pristup bio bi praćen zahtevima da Iran odustane od nuklearnog programa, ograniči domet raketa i prekine podršku regionalnim militantnim organizacijama.

Ovaj pristup ima određene prednosti. Iako je prodaja iranske nafte već zabranjena američkim sankcijama, Iran i dalje izvozi gotovo dva miliona barela dnevno. Evropska unija je ponovo uvela naftne sankcije, ali sa ograničenim učinkom. Uprkos tome, iranska ekonomija je u slobodnom padu, a valuta rijal je ove sedmice pala na istorijski minimum od 1,6 miliona za jedan dolar.

Pojačana primena sankcija, uključujući presretanje brodova i pomorsku blokadu, mogla bi dodatno povećati makroekonomski pritisak na Iran, što je bio jedan od okidača nedavnih protesta. Zbog toga bi se Tramp mogao odlučiti upravo za ovaj potez.

Ipak, malo je verovatno da bi se Iran povinovao. Iskustvo pokazuje da Teheran odgovara posredničkim napadima i tajnim pomorskim mrežama kako bi nastavio izvoz nafte uprkos zapadnom pritisku. Održavanje vojne sile potrebne za ovakav pristup predstavljalo bi ozbiljan izazov i moglo bi se završiti povlačenjem ili otvorenim sukobom.

Opcija B: Kazneni udari

Druga opcija podseća na Trampov prvi mandat, kada su Sjedinjene Države 2017. godine izvele ograničene, ali simbolične udare na režim Bašara al Asada u Siriji, nakon upotrebe bojnog otrova sarina protiv civila. Cilj tada nije bila promena režima, već odvraćanje.

Sličan pristup mogao bi se primeniti i u Iranu, gde je broj stradalih u nedavnoj represiji daleko veći. Tramp bi mogao narediti udare na objekte Basidža i Korpusa čuvara islamske revolucije, organizacija koje imaju ključnu ulogu u unutrašnjem nasilju.

Cilj bi bio odvraćanje budućih masovnih represija, a ne rušenje vlasti. Time bi Tramp pokazao odlučnost bez ulaska u dugotrajan rat. Međutim, ova opcija podrazumeva da Iran ne bi odgovorio, što je malo verovatno. Iranski zvaničnici su već upozorili da bi svaki napad izazvao raketne udare na američke baze u regionu i na Izrael, što bi moglo dovesti do eskalacije i šireg sukoba.

Opcija C: Udar na vrh režima

Treća i najradikalnija opcija podrazumevala bi direktne napade na političko i versko rukovodstvo, po uzoru na izraelske udare iz prošlogodišnjeg rata. Administracija bi se mogla pozvati na ranije primere, poput američkih udara na libijskog lidera Moamera el Gadafija 1986. godine, koje je naredio Ronald Regan.

Opravdanje bi uključivalo decenije iranskog sponzorisanja terorizma, ali i nedavni masakr nad demonstrantima. Za razliku od prethodne opcije, ovde bi cilj bila promena režima ili barem smena njegovog vrha, što nosi daleko veći rizik i neizvesnost.

Posebnu neizvesnost nose eventualni udari na iranskog vrhovnog vođu Alija Hamneija, koji se predstavlja kao verski autoritet za deo šiitskog sveta, uključujući Irak, koji je i dalje politički nestabilan.

Američki državni sekretar Marko Rubio svedočio je u sredu pred Odborom za spoljne poslove Senata i priznao da "niko ne zna" ko bi u Iranu mogao da nasledi Hamneija, dodajući da bi situacija bila "daleko složenija" nego u Venecueli.

Rubikon je pređen

Iako nijedna od opcija ne deluje povoljno, alternativni izlaz je teško uočiti. Administracija je već rasporedila retke i tražene vojne resurse, što ukazuje na to da je vojna operacija sada verovatnija nego ranije.

Smer je postavljen nakon što je Tramp zapretio reakcijom zbog represije, a Ali Hamnei je uprkos tome naredio brutalno gušenje protesta u razmerama koje su šokirale veći deo sveta. Ta odluka bi se mogla pokazati kao najznačajnija i najpogubnija u njegovoj 36-godišnjoj vladavini.

(Telegraf.rs)