Žene pale na lomači u savremenoj "epidemiji" suđenja vešticama: Ovde vladaju mitovi, siromaštvo i bezakonje

Godinama pre nego što je zamenio oružje verom, Kevin Lunga je predvodio naoružanu bandu od 77 ljudi poznatu kao "Učenici", u pomahnitalom lovu na veštice kako bi zarobili, mučili i žive spalili devet žena.

Glasine i strah su kružili kroz surovu planinsku zajednicu nakon što je jedan bogati biznismen iznenada preminuo.

Umesto da okrive bolest, ljudi su počeli da optužuju jedni druge, i nije prošlo mnogo vremena pre nego što je izdvojena žena sa nepravilnostima na koži. Ljudi su govorili da je ona "sanguma", veštica koja je iskoristila svoje moći da ukrade čovekovo srce.

I tako je Kevinova grupa započela svoju brutalnu istragu.

Pod uticajem jakih droga, domaćeg pića poznatog kao "vatrena voda" i uz podršku razjarene mase, zapalili su vatru, držali gvozdene šipke u plamenu i koristili usijani metal da iznude "priznanje".

Privezana za kolac i u agoniji, žena je na kraju imenovala osam "saučesnika", do kraja mučenja, četiri su bile mrtva, a svi su imali užasne opekotine.

"Kružile su glasine, čuli smo to i verovali da je zaista istina", kaže Kevin, sedeći na pletenom podu svoje mračne kolibe u Monokamu, selu smeštenom na dnu bujne doline u provinciji Enga u Papui Novoj Gvineji. "Pa smo ih spalili."

Lako je pomisliti da su ovakvi progoni veštica pojava ograničena na istoriju.

Prošli su vekovi otkako je Metju Hopkins, samoproglašeni "Lovac na veštice" u Engleskoj, bacao žene u reke kako bi utvrdio da li su veštice ili ne.

Ipak, savremene verzije ovih progona, koje akademici nazivaju nasiljem povezanim sa optužbama za veštičarenje (SARV), i dalje se dešavaju širom sveta.

Podaci su ograničeni, ali izveštaj naručen od strane UN i objavljen 2023. procenjuje da je najmanje 20.000 ljudi u 60 zemalja bilo optuženo za veštičarenje između 2009. i 2019. godine, od Gane do Indije.

"Osnovni problem je što ljudi tradicionalno veoma loše podnose neobjašnjivu nesreću, zaista ne žele da veruju u lošu sreću", kaže profesor Ronald Haton, profesor istorije na Univerzitetu u Bristolu i autor knjige "Veštica: istorija straha od antičkih vremena do danas".

"Postoje tri stvari koje ljudi krive kada imaju lošu sreću“, kaže on za Telegraph.

"Prva su ljuti duhovi zemlje, vile ili vilenjaci. Drugo objašnjenje su duhovi, možda preci koje ste naljutili… Ali daleko najčešće objašnjenje, na svim kontinentima, jeste da zlo uzrokuju zli ljudi koji koriste crnu magiju."

Često, iako ne uvek, optuživači su muškarci, a optužene žene.

Ali događaji su gotovo uvek povezani sa društvenim potresima: Hopkins je delovao tokom Engleskog građanskog rata, kolektivna histerija pokrenula je suđenja vešticama u Salemu, a društvo u krizi tražilo je laka objašnjenja tokom Svetog rimskog carstva, gde su desetine hiljada ljudi spaljene na lomači.

Kroz istoriju, uplašeni ljudi su iznova tražili pogodne krivce i čvrste odgovore kada se svet oko njih menja.

Papua Nova Gvineja danas nije drugačija.

U pozadini društvenih potresa, veliki delovi ove uglavnom nerazvijene i nestabilne zemlje beleže porast učestalosti i brutalnosti progona veštica, prema ograničenim podacima i svedočenjima.

Ova kulturno raznolika i duboko religiozna pacifička zemlja ima najmanje 10 miliona stanovnika, koji govore više od 840 jezika.

Većina živi u izolovanim zajednicama rasutim po slikovitom, ali surovom krajoliku dvostruko većem od Velike Britanije.

Verovanja u magiju i duhovnost nisu nova ovde, ali se znatno razlikuju.

U nekim obalskim provincijama, crnu magiju praktikuju muškarci kroz rituale i napitke; u drugim planinskim regionima ljudi veruju da "uteleseni kanibalistički duhovi" mogu živeti u ženi i vaditi i jesti organe drugih.

U nekim zajednicama, optužbe za veštičarenje potvrđuje tradicionalni "Glassman", koji tumači dim zapaljenog bambusa; u drugim harizmatične verske vođe poznati kao "ratnici molitve" tvrde da je veštičarenje delo Sotone.

Kako god bilo, ovaj sistem verovanja podložan je opasnim zloupotrebama i lako može prerasti u nasilje.

Optužbe su ponekad motivisane pohlepom ili ljubomorom, ali mete su gotovo uvek ljudi na margini, udovice bez novca, treće žene ili osobe sa invaliditetom.

Ipak, verovanja i optužbe se sve više "šire na mesta gde ranije nisu postojala, a narativi oko njih se menjaju", kaže profesorka Miranda Forsajt, direktorka Međunarodne mreže protiv optužbi za veštičarenje i srodnih štetnih praksi.

Izveštaj od 114 stranica o veštičarenju, autorski rad profesorke Forsajt koji je objavljen prošle godine, upozorava da veštičarenje postaje "krizna situacija" u delovima zemlje, uz "rast stepena mučenja i seksualnog zlostavljanja povezanog sa takvim optužbama".

Jedno područje koje se "ističe po obimu i doslednosti zabeleženih slučajeva" su Južne visoravni, nemiran region krečnjačkih planina i bogatih prirodnih resursa.

Iako su podaci nepotpuni, čini se da broj slučajeva raste: katolička biskupija, koja vodi sigurno utočište za žrtve, zabeležila je 16 incidenata SARV-a u regionu 2021. godine.

U prvih devet meseci 2024. taj broj je porastao na 96.

"Svaka provincija je drugačija, ali ovakvo verovanje ranije nije postojalo ovde", kaže dr Keti Pilang, odlučna direktorka škole za obuku zdravstvenih radnika povezane sa Katoličkom crkvom u Mendiju, užurbanom gradu na obali reke i glavnom centru provincije.

Kristinu golu vezali i pržili

Govoreći za The Telegraph u mirnom okruženju sedišta biskupije, dr Pilang kaže da je prvi slučaj koji je videla u Mendiju bio pre skoro 15 godina, kada je žena po imenu Kristina zadobila teške opekotine nakon javnog mučenja.

Nadrealna fotografija tog suđenja veštici, previše uznemirujuća za objavljivanje, prikazuje Kristinu kako stoji na uzdignutoj platformi od talasastog lima.

Vezana je između dva drveta za zglobove ruku i nogu, naga osim poveza preko očiju.

Velika masa ljudi, zbijena pod šarenim kišobranima, pažljivo posmatra dok muškarac prinosi gvozdenu šipku, upravo izvađenu iz vatre koja još gori u blizini, njenom licu.

Taj incident bio je znak onoga što dolazi.

"Verovatno je bilo slučajeva i ranije, ali su bili skriveni ili manje nasilni, pa nisu dolazili do nas", kaže dr Pilang.

"Ali od 2012. trend, ova priča o veštičarenju, lažna verovanja i optužbe, počeli su da rastu. Sada vidimo mnogo, mnogo slučajeva."

Kao da želi da potvrdi svoju tvrdnju, potrebno je samo nekoliko brzih telefonskih poziva da dr Pilang stupi u kontakt sa tri žene i jednim muškarcem koji su od tada optuženi u regionu, uključujući Stelu Kapipi.

Majka četvoro dece prala je veš u reci blizu svoje kuće u Kambejakupukulu malom, prašnjavom selu na padini visoko iznad Mendija, kada joj je brat iznenada umro.

Dok je Stela krivila upalu pluća, članovi njene velike porodice krivili su nju. Šaputanja da je ona sanguma brzo su prerasla u otvorene optužbe: tvrdili su da je pojela bratovljevo srce pored reke.

Njihova osveta bila je brza i brutalna.

"Odveli su me dole u selo i rekli da moram da kažem istinu, da priznam da sam pojela njegovo srce",  kaže Stela, energično gestikulirajući u svojoj trošnoj kući.

"Počeli su da me šutiraju u glavu, a ja sam još uvek držala svoje dete. Plašila sam se za naše živote. Rekla sam da je sve to laž, ali nisu prestajali. Zatim su počeli da me pale… spalili su svaki deo mog tela", kaže ona.

Kao i Kristina, bila je vezana za drvo na seoskom trgu dva dana, dok su njene komšije i rođaci koristili užarene gvozdene šipke da joj pale noge, stomak i genitalije.

Steli su stalno govorili da imenuje svoje saučesnike. Na kraju, nadajući se da će to ublažiti ili okončati bol, počela je nasumično da izgovara imena. Ali nasilje je prestalo tek kada je intervenisao jedan uticajni rođak iz obližnjeg sela.

Godinama kasnije, njena koža nosi blede ožiljke od opekotina, a svakodnevno uzima lekove kako bi ublažila stalni bol koji joj otežava kretanje.

Niko od njenih napadača nije snosio nikakve posledice.

"Plašila sam se da to prijavim, mislila sam da bi me mogli ubiti", kaže ona, dok joj suze klize niz obraz dok pali cigaretu.

"I danas više volim da ostajem u kući, još uvek se malo bojim da me neki ljudi sumnjiče. A teško mi je da hodam, teško mi je da radim."

Užasi poput ovih ne nastaju ni iz čega. Dve velike društvene sile stvaraju plodno tlo za širenje nasilja: strukturne promene i pristup novim idejama.

"Ja to vidim kao izuzetnu krizu ljudskih prava, epidemiju pokrenutu siromaštvom, nejednakošću, nedostatkom obrazovanja i slabom zdravstvenom svešću", kaže Nik But, predstavnik Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Papui Novoj Gvineji, koji radi na projektima vezanim za SARV uz delimično finansiranje iz Velike Britanije.

Nagao rast stanovništva od sticanja nezavisnosti od Australije 1975. godine, široko rasprostranjena korupcija i neujednačen razvoj znače da koristi od bogatih prirodnih resursa i stranih investicija nisu stigle do većine stanovništva.

Svetska banka procenjuje da polovina ljudi živi sa manje od 3 dolara dnevno (oko 2,20 funti), dok nezaposlenost među mladima i zloupotreba supstanci rastu, a usluge, od zdravstva do obrazovanja, nedostaju.

Očekivani životni vek je 65 godina, dok nacionalne statistike pokazuju da samo 35 odsto ljudi uzrasta od 5 do 29 godina ide u školu, a samo 20 odsto stanovništva ima pristup električnoj energiji.

"Modernizacija je donela promene koje su nekim ljudima donele ogromno bogatstvo, ali većini nisu donele stvarni razvoj", kaže But.

"Optužbe podstiču razni faktori, ali se hrane ranjivošću žrtava, jačaju bezakonje i ovu nejednakost."

"Ako neke ne spalimo, biće ih više"

U Monokamu, selu na dnu vijugavog zemljanog puta u dubokoj dolini prekrivenoj maglom, upravo je iznenadna smrt bogatog "gazde" zapalila tinjajuće tenzije.

U to vreme, Kevin i njegovi Učenici videli su sebe kao heroje.

Na kraju krajeva, smatrali su da preduzimaju akciju kako bi uklonili zlonamernu pretnju u selu i vratili život biznismenu pronalaženjem i vraćanjem organa koji je "ukrala" sanguma.

Ali nakon dana užasnog nasilja, čovek je i dalje bio mrtav. Četiri žene takođe.

"Cilj mučenja nije bio da ubijemo. Nisam želeo da umru", kaže Kevin.

Nastaje duga pauza.

"Nije nam se sviđalo što veštičarenje postoji u našoj zajednici, u selu. Sumnjali smo da ovde živi mnogo veštica koje to praktikuju, ali ako neke spalimo, to će naterati druge da prestanu."

"Mnogo ljudi nas je podsticalo, čak i pastori i vođe zajednice", dodaje Kevin, koji ima oko 36 godina.

"Naši umovi su bili poremećeni, od raznih loših stvari."

Kevinovi Učenici bili su naviknuti da rešavaju probleme puškama i samostrelima.

Drska "raskol" banda bila je dobro plaćena od strane elita koje su želele silom da zaštite svoju zemlju, rudarske interese i političke pozicije.

Širom Papue Nove Gvineje vlada opšta atmosfera bezakonja i nasilje svih vrsta je postalo normalizovano.

Najmanje 65 odsto žena doživelo je porodično nasilje, dok su sukobi između plemena i dalje česti dodatno smrtonosni zbog razvijenog crnog tržišta vojnog oružja. Pravosudni sistem u zemlji je slab i u velikoj meri se oslanja na kontroverzni sistem odštete u seoskim sudovima, a postoji samo 6.000 policajaca koji štite 10 miliona ljudi, odnos koji je otprilike četiri puta manji od međunarodnog standarda za stabilnu državu.

Društvo postaje krhko kada su institucije koje treba da ga podrže potkopane korupcijom i slabim upravljanjem", kaže Serena Sasingian, istraživačica Pacifika u institutu Lowy i pravnica koja je ranije radila u Ministarstvu pravde Papue Nove Gvineje i učestvovala u izradi SARV zakonodavstva.

"Kao rezultat toga vidimo najgore oblike nasilja, gde se ljudi okreću protiv najslabijih i dolazi do raspada poverenja i odnosa unutar zajednica", dodaje ona.

"Ali SARV nije zbog moći, već da bi se uklonila percipirana pretnja. Ljudi ne vide da im se život poboljšava i misle da je neka osoba uzrok njihovog propadanja, prepreka njihovom zdravlju, bogatstvu ili statusu."

Profesor Malkolm Gaskil, istoričar i autor knjige "Propast svih veštica", kaže da su kroz istoriju ova verovanja bila veoma stvarna, ali ne i racionalna.

"To je duboko emocionalno, uvek se radi o toksičnim emocijama poput besa, zavisti i anksioznosti. U određenoj meri, svi progoni veštica liče jedni na druge. Ljudske emocije se nisu mnogo promenile u poslednjih 500 godina, iako su okolnosti u kojima živimo zaista veoma različite", kaže on.

U Papui Novoj Gvineji, jedan izrazito moderan fenomen dodatno pojačava i menja optužbe za veštičarenje: društvene mreže.

U WhatsApp grupama i na Fejsbuku ljudi objavljuju snimke užasnog javnog mučenja koji su previše eksplicitni da bi bili objavljeni. Ali mnogi koji gledaju te snimke koriste ih kao neku vrstu uputstva za "ispravan" način postupanja sa vešticom.

"Ljudi koji ovo gledaju su zgroženi, ali postoji i taj element ‘oponašanja’", kaže profesorka Forsajt, dodajući da se najekstremnije nasilje sada dešava u oblastima gde su optužbe za veštičarenje tek nedavno počele da se javljaju.

"Kao da populacija nije bila ‘imunizovana’ na to. Vide te ekstremne, veoma nasilne obrasce ponašanja na internetu i smatraju ih ‘nužnim’ odgovorom."

Slično kao u Južnim visoravnima, verovanja u veštičarenje su relativno nova u regionu gde žive Kevin i njegovi Učenici. Tradicionalno, bolest i smrt su se pripisivale duhovima.

"Možda pre 10 ili 15 godina počeli smo da slušamo glasine i da u medijima viđamo nasilje povezano sa veštičarenjem", kaže Kevin.

"Zato, kada je ‘gazda’ umro, verovao sam da je sanguma uzela srce… svi u zajednici su verovali u to. Plašili smo se."

Pošto nikada nisu videli suđenje veštici, Učenici su se okrenuli snimcima na internetu kako bi naučili šta da rade.

"Mnogo puta smo gledali snimke mučenja. Kopirali smo ono što smo videli", kaže Kevin, spuštajući glavu i izbegavajući pogled dok opisuje mučenje devet žena, uključujući i svoje daleke rođake.

"Tako smo znali šta da radimo, vežbali smo ono što smo videli."

Unutrašnje migracije takođe igraju ulogu u širenju ovih ideja.

Iako je putovanje u Papui Novoj Gvineji teško i skupo, ljudi se sve više sele zbog posla i braka, noseći svoja verovanja sa sobom, uključujući i u primorski glavni grad, Port Moresbi. U Morati, naselju na periferiji grada, Džozefina Durua vodi malo sigurno utočište sa minimalnim sredstvima još od kada je i sama bila optužena za veštičarenje početkom 2000-ih.

Koliba od talasastog lima, bez staklenih prozora i tekuće vode, jedino je utočište za preživele optužbi za veštičarenje u ovom velikom gradu. Ranije je većina optuženih žena koje su dolazile ovde bežala iz drugih provincija, ali Džozefina, koja je i lokalna sudija, sve češće vidi slučajeve koji nastaju bliže njenom domu.

"U gradu dolazimo iz različitih provincija i ljudi donose ovaj običaj u grad", kaže ona, sedeći u hladu pod drvetom u zelenom dvorištu.

"Sada, kada se neko razboli, ljudi pribegavaju mučenju i ubijanju, čak i ovde."

Rast hroničnih bolesti, od dijabetesa do srčanih udara, takođe doprinosi nasilju, dodaje ona, dok nezaposlenost, alkohol i droga dodatno podstiču napade.

"Ljudi ne vode računa o svom zdravlju ili nemaju lekara u blizini. Onda, kada neko umre, pitanje je ‘ko ga je ubio?’, a ne ‘od čega je umro’."

"Zabrinuta sam za svoj narod i svoju zemlju kada vidim sve ovo", dodaje ona.

"Kažemo da smo hrišćanska zemlja, ali mislim da će mnogi koji idu u crkvu završiti u paklu."

Oni koji pokušavaju da se bore protiv duboko ukorenjenih uzroka optužbi za veštičarenje suočavaju se sa velikim izazovima.

"Postoji veliki razvojni deficit u mnogim delovima zemlje… i za njegovo rešavanje potrebne su mnogo veće akcije. Dok to ne učinimo, postojaće plodno tlo da se ovakva zloupotreba pogoršava", kaže gospodin But, predstavnik UNDP-a.

"Potrebna nam je podrška lokalnih lidera, kao i da se pokrajinski guverneri, administratori, zdravstveni radnici i crkveni vođe oglase i deluju protiv ovoga. Istina je da toga nema ni približno dovoljno."

Ipak, dodaje da se nada može pronaći čak i u Engi, gde je Kevin predvodio svoje Učenike u lovu na veštice.

Katolička crkva, za razliku od nekih drugih denominacija, glasno osuđuje optužbe za veštičarenje.

U Engi njihov pristup daje rezultate: između februara i decembra prošle godine nije bilo slučajeva mučenja izazvanih optužbama za veštičarenje, prema rečima biskupa Vabaga, Džastina Sungija.

"Pre nekoliko godina, svaki put kada bi neko umro, postojala je sumnja na veštičarenje. Ali postavili smo cilj da 2027. bude godina bez SARV-a u našoj provinciji to je naša vizija, i optimističan sam", kaže on u kancelariji punoj knjiga, preko puta šarene katedrale.

Ranije se crkva fokusirala na spasavanje žrtava, lečenje njihovih povreda i pružanje skloništa.

Takođe su radili na tome da pomognu preživelima da se bezbedno vrate u zajednice, ponekad uz male finansijske pomoći za pokretanje novih izvora prihoda. Ali sveštenstvo je ubrzo postalo frustrirano kulturom nekažnjivosti koja je omogućavala da nasilje cveta.

Minimalno prisustvo policije i slab pravosudni sistem značili su da je malo ljudi uhapšeno, čak i nakon uvođenja značajnog Zakona o Glassmanu 2022. godine, koji je kriminalizovao vračeve i ratnike molitve koji identifikuju veštice.

Prema lokalnim medijima, do decembra 2025. godine procesuirano je 14 ljudi, dok je 134 počinilaca bilo u pritvoru.

"Primena zakona je veoma loša. "Čuo sam za uspešna suđenja u drugim provincijama, ali u Engi niko nije procesuiran, a čak su i oni koji su uhapšeni pobegli iz zatvora. Zato smo promenili strategiju ka zagovaranju… moramo delovati preventivno da bismo sprečili da se ovo uopšte dogodi", kaže biskup Sungi.

Kroz Karitas, katoličku humanitarnu organizaciju, crkva je pokrenula program edukacije i zagovaranja, šaljući volontere u zajednice da "razbiju mitove" o veštičarenju i objasne bolesti na naučni način. Rad sa počiniocima nasilja posebno mladim muškarcima koji zloupotrebljavaju alkohol i drogu, postao je prioritet.

Nakon teškog detinjstva i više od decenije na čelu "raskol" bande, upravo je ovaj program promenio Kevinov život.

"Polako, polako, moj način razmišljanja se promenio nakon radionica i obuke. Sada znam da sam pogrešio i jako se stidim onoga što sam uradio“, kaže on.

Iznenadni pljusak pretvorio je strm zemljani put u klizavo blato, ali na vrhu brda nalazi se plavi krst ukrašen improvizovanim oružjem. Ovaj jednostavan spomenik podignut je da obeleži trenutak 2023. godine kada su se Učenici raspustili, spalili svoje oružje ("miris je bio užasan") i odrekli se i marihuane i "vatrene vode".

"To je simbol toga da smo odustali od takvog načina života. Kada drugim ljudima pričam svoju priču, uvek kažem da ono što sam radio nije bilo dobro. Uzeo sam živote drugih ljudi bez razloga", kaže Kevin, pokazujući na jednostavan drveni krst.

"Hrišćanka sam i zato sam im oprostila"

Više nisu plaćenici, ovi mladi ljudi sada zarađuju novac kroz prodavnicu, farmu živine i povrtnjak.

Kevin, kojeg je krstio biskup Sungi, takođe je postao volonter Karitasa i vodi upravo one radionice koje su njemu promenile način razmišljanja. Ali možda najneobičniji deo Kevinove priče zapravo uopšte nije o Kevinu.

Beni Oposki bila je jedna od osam navodnih saučesnica koje su imenovane i mučene tokom suđenja vešticama koje je on predvodio pre sedam godina.

"Ono što se dogodilo i dalje mi je u mislima, iako se ne mogu baš setiti svih detalja", kaže Beni, sitna žena sa kapom na glavi.

Druga žena njenog muža, po imenu Lusi, bila je jedna od četiri koje su umrle na lomači, i kao rezultat toga Beni sada brine o 15 dece. Ipak, Beni je nekako uspela da oprosti Kevinu i njegovoj grupi.

"Ja sam hrišćanka i zato sam im oprostila", kaže ona, sedeći u dimu pored otvorene vatre u dugoj, mračnoj seoskoj kolibi. "Takođe sam zahvalna Bogu, još sam živa zahvaljujući njemu."

Na neki način, nije imala izbora. U mnogim drugim zajednicama Beni bi bila ta koja bi bila odbačena, a u odsustvu pravog pravosudnog sistema, Učenici verovatno ne bi proveli ni dana u zatvoru. Umesto toga, muškarci su platili preživelima odštetu u vidu novca i svinja: kontroverzan sistem za koji kritičari kažu da podstiče ciklus nasilja bez posledica.

Ipak, da li je Beni zaista oprostila Kevinu ostalo je nejasno sve dok se, pred kraj intervjua, on nije pojavio na niskim vratima kolibe. Beni se ne trza, već se osmehuje dok seda naspram nje. Kažu da često zajedno piju čaj.

"Vidim da su počinioci, poput Kevina, uznemireni zbog onoga što su uradili. I vidim da tada nisu bili pri zdravoj svesti, imali su previše alkohola i droge. Mogu da im oprostim jer su se promenili."

Bivši lovac na veštice i jedna od žena koju je spalio na lomači, zajedno pored tinjajuće vatre u Papui Novoj Gvineji, to je možda najbliže što neka žrtva može doći osećaju zatvaranja tog poglavlja.

(Telegraf.rs)