Evropskoj uniji preti talas krađe automobila: Za sve je kriv Putin koji gura novi zakon u Rusiji

Kada bi geopolitika imala auto-otpad, ova priča bi bila parkirana odmah na ulazu, a motor bi i dalje bio upaljen.

Prema izveštaju Deutsche Welle, Rusija razmatra zakon koji bi omogućio da automobili ukradeni u Evropskoj uniji budu legalno registrovani unutar njenih granica. Da, dobro ste pročitali. Vozilo bi moglo da nestane sa mirne ulice u Berlinu i, nakon slikovitog putovanja, ponovo se pojavi u Moskvi sa papirima koji kažu da je sve potpuno u redu.

Predlog je, kako se navodi, izradilo rusko Ministarstvo unutrašnjih poslova po nalogu predsednika Vladimira Putina, a predstavljen je u birokratski smirenom tonu. Cilj je, tvrde zvaničnici, zaštita interesa vlasnika automobila čija su vozila "evidentirana kao tražena na inicijativu neprijateljskih država".

Ta fraza sama po sebi nosi veliku težinu. Ona pretvara ukradeni BMW u neshvaćenog putnika uhvaćenog u geopolitičkom nesporazumu.

Ta formulacija "evidentirana kao tražena na inicijativu neprijateljskih država", namerno je birokratska i politički obojena. Recimo da je automobil ukraden u Poljskoj. Njihove službe za sprovođenje zakona unele bi vozilo u međunarodne baze podataka (poput Interpola) kao "traženo" vozilo. Na taj način, ako se pojavi negde drugde, vlasti znaju da je u pitanju ukradena imovina.

Pravna rupa prerušena u politiku

Ono što je Rusija sada osmislila jeste pravni okvir u kojem se, umesto priznavanja da je automobil ukraden, u nacrtu zakona navodi da je vozilo "traženo" samo zato što su ga neprijateljske države (odnosno zemlje EU) stavile na tu listu.

Drugim rečima, Rusija tretira oznaku krađe ne kao neutralnu činjenicu iz oblasti sprovođenja zakona, već kao politički čin protivnika. Suštinski, ako neko ukrade automobil iz bilo koje „neprijateljske države“ i uspe da ga prebaci u Rusiju, sve je u redu.

A lista "neprijateljskih država" je prilično dugačka - od Sjedinjenih Američkih Država do Velike Britanije, Kanade, Norveške, Francuske, Italije, Singapura i mnogih drugih. Prema stanovištu predsednika Putina, sve ove zemlje su potencijalne mete za veliku krađu automobila.

Ova ideja i nije toliko neverovatna kada se uzme u obzir geopolitički kontekst, o čemu će kasnije biti reči. Označavanjem "neprijateljskih" zemalja EU kao protivnika i predstavljanjem njihovih policijskih evidencija kao politički motivisanih, Rusija može opravdati ignorisanje tih prijava krađe. To omogućava da ukradeni BMW ili Audi bude registrovan u Rusiji kao da je potpuno legalan.

Dakle, ta fraza je neka vrsta pravnog trika, ona pretvara ukradeni automobil u žrtvu geopolitike. Umesto da kaže "ovaj automobil je ukraden", zakon bi rekao "ovaj automobil je bio nepravedna meta neprijateljskih vlada". To bukvalno pretvara kriminalnu krađu u politički spor, dajući Rusiji pokriće da legalizuje imovinu koja bi inače bila međunarodno priznata kao ukradena.

Diplomatski sukob iza politike

Postoji i praktična žalba iza ovog poteza Moskve. Ruske vlasti su optužile zemlje poput Nemačke da odbijaju da odgovore na zahteve za informacijama o ovim vozilima podnetim u međunarodnim bazama podataka kao "ukradena". Prema ruskom ministarstvu unutrašnjih poslova,

Berlin je, konkretno, do sada u 2026. godini ignorisao ili odbio da odgovori na zahtev Moskve za informacijama o ukupno 123 vozila koja se nalaze u Rusiji, a koja je Berlin prijavio kao međunarodno tražena.

Dakle, može se reći da je razumno da, s obzirom na ćutanje Berlina o ovom pitanju, Moskva ima prerogativ da takođe "ignoriše" oznaku "traženo" na tim automobilima. Na kraju krajeva, u izveštaju se navodi da je odluka zemalja EU da ne odgovore na zahteve Moskve politički motivisana.

Berlin, sa svoje strane, izgleda da nije uznemiren ovom optužbom. Nemačka Federalna služba kriminalističke policije potvrdila je da „nema razmene informacija sa Rusijom“ o takvim pitanjima, napominjući da su ovi slučajevi uglavnom građanska, a ne krivična pitanja u njihovoj nadležnosti.

Zaista, nemačko odbijanje da odgovori na upite Moskve o ukradenim vozilima ukorenjeno je u politici, a ne u birokratiji. Od ruske invazije na Ukrajinu, Berlin i druge prestonice EU suspendovale su većinu saradnje u sprovođenju zakona sa Moskvom.

To uključuje deljenje podataka o ukradenim automobilima, jer bi to značilo priznavanje Rusije kao legitimnog partnera u međunarodnom policijskom radu, što je suprotno režimu sankcija EU i širom strategijom diplomatske izolacije Rusije.

Nemačke vlasti se takođe plaše da bi Rusija mogla da iskoristi svaku saradnju za pranje ukradene imovine ili legitimizaciju zaplene na okupiranim ukrajinskim teritorijama. Uskraćivanjem informacija, Berlin signalizira da krivično pravosuđe ne može biti odvojeno od geopolitike: ruski rat je nagrizao poverenje do tačke u kojoj se čak i rutinske policijske razmene smatraju politički osetljivim.

Zločin na terenu

Ipak, brojke govore utemeljeniju priču. Nemačka je zabeležila preko 30.000 ukradenih vozila u 2024. godini, sa manje od trećine rešenih slučajeva. U tom kontekstu, ideja da veliko tržište ležerno otvara svoja vrata spornim vozilima mnogo više deluje kao poziv nego samo pravno podešavanje.

Tako to svakako vide neki u Nemačkoj. Bendžamin Jendro iz berlinskog policijskog sindikata nije štedeo reči, nazivajući nacrt zakona "katastrofalnim znakom koji podstiče kriminal". Njegova zabrinutost nije izmišljena.

Krađa automobila danas je već dobro organizovan, prekogranični posao. Automobili se često kradu po narudžbini, brzo se šalju i ili rastavljaju ili preprodaju na tržištima gde je oporavak gotovo nemoguć.

Jendro slika živopisnu sliku ovog ekosistema. Automobili se uzimaju, premeštaju na istok i rastavljaju na delove pre nego što iko ima vremena da trepne. Tehnologija protiv krađe se poboljšala, da, ali su se poboljšale i metode koje se koriste da se ona zaobiđe. U tom kontekstu, legalni put za registraciju sumnjivih vozila mogao bi da deluje kao premijum gorivo sipano u već aktivnu vatru.

Dimenzija prevare u osiguranju

Na ruskoj strani, razgovor neočekivano prelazi u prevaru u osiguranju. Aleksandar Holodov iz Javne komore sugerisao je da su slične šeme postojale i u prošlosti.

"Automobil se prodaje u Nemačkoj, završava u Rusiji, a samo mesec dana kasnije vlasnik prijavljuje da je vozilo nestalo", objasnio je. Rezultat je dvostruka pobeda za nepoštenog prodavca, sa prodajom i isplatom osiguranja.

Advokat Sergej Smirnov ponovio je ovu zabrinutost, upozoravajući da bi novi zakon "mogao dovesti do toga da oni koji žive van Rusije intenziviraju svoje aktivnosti u oblasti prevare u osiguranju u inostranstvu".

To je scenario koji zvuči kao zaplet iz krimi serije, osim što dolazi sa priloženim predlozima politike.

Zanimljivo je da Nemačko udruženje osiguravača nije uvereno. Kažu da "nemaju saznanja o opisanoj šemi" i veruju da je većina krađa upravo onakva kako izgleda. Prava krađa, pravi gubitak, nije potrebna nikakva složena zavera.

Šta sada?

Pa gde nas to ostavlja? Negde između pravne teorije i praktičnog haosa. Na papiru, predloženi zakon se bavi administrativnom dvosmislenošću i političkim trenjem. U stvarnosti, on rizikuje stvaranje bezbedne zone za sletanje ukradene robe na već složenom globalnom tržištu.

Ako ništa drugo, on ističe jednu očiglednu činjenicu o savremenom kriminalu. Granice mogu biti krute na mapama, ali za ukradene automobile, one mogu biti iznenađujuće fleksibilne. A kada politika počne da zamagljuje granicu između posedovanja i vlasništva, put koji je pred nama postaje mnogo teži za navigaciju.

(Telegraf.rs/DW)