Malo poznata veza Srbije i Floride: Ovo je grad u kojem je Petar Maravič, otac Pistol Pita, dobio ZLATNA KRILA

Putovanje preko okeana obično asocira na dugačke rute od obale do obale i nedelje provedene na putu. Međutim, moja prva američka avantura, nažalost nije bila dovoljno duga, te je svedena na samo dve, naizgled potpuno nespojive tačke na mapi: politički epicentar Vašington i obale Pensakole na Floridi.

Ovaj nesvakidašnja maršruta pokazala se kao savršen recept za sagledavanje dva potpuno različita lica iste zemlje u samo nekoliko dana.

Kada jednom ostavite iza sebe stroge mermerne fasade Vašingtona, široke avenije i hodnike u kojima se kroji svetska politika, put vas neminovno vuče ka jugu, u potrazi za malo drugačijim američkim snom. Ako pri spomenu Floride odmah pomislite na Majami, nepregledne kolone turista, Diznijeve parkove i luksuzne hotele, moram vam odmah reći – spakujte ta očekivanja i ostavite ih negde usput.

Vreme je da upoznate jedno potpuno drugačije lice ove savezne države. Pensakola se nalazi na samom zapadnom rubu Floride, tamo gde se kopno stidljivo približava Alabami. Čim sletite, postaje vam jasno da ovde ne vlada ritam međunarodnog turističkog centra. Ovaj grad mnogo više pripada svetu koji Amerikanci nazivaju "Duboki jug" (Deep South), mestu gde se istorija, vojnička tradicija i moć prirode prepliću u svakodnevnom životu.

Za razliku od Vašingtona, koji je brižljivo nacrtan na papiru kako bi u svakom trenutku slavio pešaka i monumentalne vizure, Pensakola je, za srpske pojmove, ogromna i kretanje bez automobila je ovde gotovo nemoguće. Čim izađete iz uskog kolonijalnog centra grada, trotoari gotovo da nestaju.

Umesto tihih diplomata u odelima, na ulicama dominiraju ogromni pikapovi i džipovi. Ljudi ovde žive nekim potpuno drugačijim ritmom – porodica je svetinja, mladi se rano žene i udaju, a grad je prepun dece. Mladiće ćete često prepoznati po karakterističnim brčićima i onom čuvenom, otegnutom južnjačkom govoru. Ali ispod te opuštene, tradicionalne površine, krije se grad koji je neverovatno ponosan na svoju ulogu u američkoj istoriji.

Nebo nad Floridom i krila Petra Maraviča

Da bi se razumela Pensakola, mora se razumeti njen odnos prema nebu. Grad s pravom nosi nadimak "Kolevka mornaričke avijacije". Za stanovnike ovog grada avioni nisu nešto što se viđa samo na retkim aeromitinzima – oni su puls grada. Zvuk mlaznih motora koji para nebo prirodan je deo svakodnevice, a najpoznatiji simbol te tradicije su čuveni "Plavi anđeli" (Blue Angels), akrobatska grupa američke mornarice koja od 1946. godine svoje plavo-zlatne letelice vinuje upravo iz ove baze.

Ali za mene je ovaj grad ubrzo po dolasku dobio još jednu nestvarnu dimenziju, kada sam shvatila da su ovim ulicama hodali ljudi čija su imena ostavila trag i u našoj, ali i u svetskoj istoriji.

Pre nego što je svet upoznao Pistol Pita Maraviča, jednog od najtalentovanijih košarkaša svih vremena i čoveka čiji su potezi izgledali kao da je "stigao iz budućnosti", njegov otac je upravo u Pensakoli gradio svoju letačku karijeru. Ovaj Amerikanac srpskog porekla, Petar "Pres" Maravič, stigao je ovde tokom Drugog svetskog rata kao pitomac. Tu je prošao rigoroznu letačku obuku i na svoje grudi zakačio prestižna zlatna pilotska krila (Wings of Gold). Posle rata, tokom kog je leteo na čuvenim letećim čamcima PBY Catalina nad Pacifikom, vratio se u ovaj grad kao instruktor. Iza genija Pistol Pita stajao je otac koji ga je naučio šta znače beskrajno ponavljanje, disciplina i savršenstvo pokreta. Deo te sportske i životne priče počeo je upravo pod oblacima iznad Pensakole.

Istorija na vetru: Grad pet zastava

Mada danas živi u ritmu aviona, priča o Pensakoli počinje vekovima unazad, mnogo pre nego što su Sjedinjene Američke Države uopšte postojale. Godine 1559. španski istraživač Tristan de Luna osnovao je ovde naselje koje se smatra prvim evropskim pokušajem kolonizacije na tlu današnjih SAD. Međutim, priroda je ovde uvek imala poslednju reč – uragan je zbrisao koloniju sa lica zemlje, prepustivši Sent Ogastinu titulu najstarijeg stalno naseljenog grada.

Ipak, Pensakola je kroz vekove menjala gospodare. Njime su upravljali Španija, Francuska, Velika Britanija, Konfederacija i Amerika, zbog čega s ponosom nosi ime "Grad pet zastava". Malo je poznato da je upravo ovde, 1781. godine, španski general Bernardo de Galvez porazio Britance i tako dao ključan doprinos američkoj borbi za nezavisnost.

U srcu Pensakole, istorija nije zatvorena u muzejske vitrine. Ona stoji na otvorenom, ispred gradske većnice. Ali, baš kao što smo u Vašingtonu učili o tamnijoj strani američke prošlosti, i Pensakola ima svoje trenutke preispitivanja. Na jarbolima ispred većnice decenijama se vijorila zastava Konfederacije, ali je nedavno uklonjena i zamenjena zastavom Floride. Za stanovnike to nije samo komad platna, već deo duboke američke rasprave o tome kako sačuvati istoriju, a ne slaviti simbole koji podsećaju na rasne podele i ropstvo.

Obala bez ležaljki i paprene kazne za dodir prirode

Kada izađete iz istorijskog centra, put vas preko impresivnog Mosta od tri milje (3 Mile Bridge) vodi pravo ka mekom, belom pesku Meksičkog zaliva. Zanimljivo je da ovde nećete naći plaže na kakve smo navikli u Evropi. Nema kafića u pesku ni beskrajnih redova ležaljki koje papreno plaćate. Ovde svako donosi svoj suncobran, stolicu i prenosni frižider, stvarajući jednu iskrenu, porodičnu atmosferu uz obalu. Ipak, uz samu obalu ubrzano niču moderne zgrade sa apartmanima, podsećajući da ovaj kraj postaje sve privlačniji.

A ako odlučite da se otisnete na krstarenje zalivom, čeka vas možda i najlepši trenutak putovanja – susret sa delfinima. Mogli smo da posmatramo čitave porodice ovih predivnih životinja, sa bebama koje bezbrižno plivaju uz majke. Ali, ovde važe stroga pravila. Domaćini vam odmah stave do znanja da ulaska u vodu i dodirivanja nema. Kazne za uznemiravanje morskih sisara u Americi su astronomske i idu i do 100.000 dolara, uz pretnju zatvorom. Ekoturizam se ovde, sasvim opravdano, uči kroz posmatranje sa sigurne distance.

Kada vas nakon morskog vazduha savlada glad, restorani Pensakole nude gozbu koja miri dva sveta. Za razliku od Vašingtona, cene su ovde znatno pristupačnije, a porcije ogromne. Na meniju se sreću duboko ukorenjeni južnjački roštilj, sporo dimljena rebarca i kukuruzni hleb, sa savršeno svežim škampima, ostrigama i kreolskim začinima koji stižu iz obližnje Luizijane.

Od naftne suze do letelica budućnosti

Ali, da Pensakola nije samo grad bezbrižnog odmora, govori i jedna od njenih najdubljih rana. Godine 2010. izlivanje nafte iz postrojenja BP-a u Meksičkom zalivu pokazalo je svu surovost i ranjivost života na obali. Nafta, kako su me meštani podsetili, nije marila za administrativne granice.

Ipak, paradoks ovog grada je u tome što je iz najveće tragedije izvukao lekciju za budućnost. Novac od ogromnih odšteta nije potrošen na krpljenje rupa, već na stvaranje nove ekonomije koja neće zavisiti isključivo od mora. Danas se ovde grade avioni i brodovi budućnosti. Singapurska kompanija ST Engineering ovde održava ogromne putničke avione, dok u gradskoj luci tim American Magic stvara svemirske tehnologije za Kupa Amerike, a australijska firma Birdon ulaže stotine miliona u savremenu brodogradnju.

Dok sam pakovala kofere, sa ukusom južnjačkog roštilja i zvukom mlaznjaka koji mi je još uvek odzvanjao u ušima, shvatila sam jednu stvar. Pensakola je grad preživelih. Preživela je prve kolonizatore, razorne uragane, promene pet različitih država i ekološke katastrofe. Ostala je usidrena na samom rubu američkog juga - duboko ukorenjena u svoju tradiciju i more, ali sa pogledom koji uvek, bez greške, traži budućnost negde gore, među oblacima.

(Telegraf.rs)