"Dok hodam plažom u Seuti, u sebi se molim samo za jedno" Ovo je istina O HUMANITARNOJ KRIZI koja potresa svet

Dok hodam po pesku na plaži Trampolin trudim se da gledam pravo ispred sebe i da ne vidim plastične flaše i kese, opuške i prljava stopala. Zadatak je ispred mene, treba da razgovaram sa ljudima koji su pristigli iz Maroka i da saznam zašto su došli u Seutu, malu špansku enklavu na obali Afrike, ali u tom trenutku jedino što mi se mota po glavi "Molim te Bože samo da ne pokupim neku infekciju ovde". Samo nekoliko sati ranije pročitala sam novinski članak o bolestima koje se šire plažom Trampolin. Doktorka Suzana Askaso iz Seute izjavila je da najviše brine zbog tuberkuloze, hepatitisa i drugih bolesti, koje, u tom trenutku, još nisu mogli da identifikuju. Ubrzo sam, ipak, shvatila da moj posao i jeste da vidim te flaše, prljava stopala i sve druge stvari koje su razbacane po tom, nekada savršenom, zlatnom pesku.

Preporučujemo

Prvi pogled mi privlači hiljadu muškaraca koji u gaćama čekaju u redu ispred desetak tuševa na plaži. Broj tih muškaraca samo raste iz minuta u minut. Jedan se još uvek nije istuširao, a tri nova su se več priključila redu. Pitam se da li se taj red ikada smanjuje u trenutku kada shvatam da tu ne postoji bojler. Kao i na svim drugim javnim plažama i kupalištima, voda je tu hladna, a ti muškarci nemaju drugu opciju. Sapunjaju se celi, a svoje najintimnije delove tela i ne peru jer bi bilo previše da se u takvom skupu i skinu.

Foto: Telegraf.rs

Sklanjam pogled ka moru, tamo je bezbedno i nema ničega što može da izazove taj osećaj da je sve prljavo, barem tako mislim u tom trenutku. Međutim u sred mora, na kamenu vidim čoveka kako pere svoju majicu. On je savijen i ubacuje majicu u more, zatim je trlja i vraća nazad u vodu. Posmatram ga nekoliko minuta i proces se samo nastavlja. A ja nastavljam da šetam plažom. Ispred mene je muškarac koji mi sa osmehom nudi kafu, a ja samo odmahujem glavom. Vidim da u ruci drži pakovanje dugotrajnog mleka i pitam se kako je moguće da na toj vrućini nije prokislo, a možda i jeste, ali njima to ne smeta.

Foto: Telegraf.rs

Na samoj plaži leže muškarci obučeni u dukseve i duke pantalone, neki su celi umotani, neki skinuti do pojasa, ali svi oni leže direktno na pesku, a oko njih se protežu, čini mi se, kilometri plastičnog otpada. Flaše vode, sokova i mleka, kesice čipsa i drugih grickalica, kese u kojima je nekada stajala odeća tih mušlaraca, a sada se samo raznose po toj plaži. Između njih su pikavci, morske trave odletele sa krovova njihovih kućica od bambusa, male vatre za otkuvavanje vode. Prava sreća je što se cela plaža nije zapalila i pored humanitarne katastrofe napravila i ekološku.

Miris mora je jak i sakriva miris prljavih tela, ali ne uspeva da sakrije miris plastike koja gori na plaži. Dok mali crni dim kulja pored jedne od kućica. Karim, Marokanac koji ima svega 19 godina, pokazuje nam svoju kućicu. Unutra nema ničega, samo kartoni raspoređeni po podu, na kojima sede i spavaju migranti kako ne bi bili direktno na pesku. U tim kućicama nema toaleta. Na celoj plaži nema tekuće vode za piće, a osim tuševa nema toaleta, wc šolja niti bilo kakvih uslova za odlazak u wc.

Foto: Telegraf.rs

Kasnije od meštanina Seute, Manolita, saznajem šta to u stvari znači.

- Vrše nuždu na plaži i na ulici, nemaju gde drugo. Uđu u prodavnice, pokupuju sav hleb i onda nema za nas Špance ništa. Ne možemo da kupimo bukvalno ništa. Bolesti se šire Seutom, svašta su doneli sa sobom i ponašaju se kao da svako od njih može da radi šta hoće - objasnio je ovaj lokalac za Telegraf.rs.

Sa peska plaže Trampolin odlazim dok sunce i dalje prži, a dim sa zapaljene plastike širi prepoznatljiv, oštar miris. Iza mene ostaje hiljade ljudi u redovima za hladnu vodu, muškarac koji i dalje trlja svoju majicu o stenu u moru i grad koji sa strahom čeka novu noć. Na ovih 28 kvadratnih kilometara, granica između humanitarne katastrofe i potpunog kolapsa već je odavno nestala.

(Telegraf.rs)