LUDA ISTINITA PRIČA Amerikanci ga lovili 9 godina, pa pronašli na Maldivima: Ono što je usledilo liči na film!

U turskoj prestonici Ankari 1. avgusta 2024. obavljena je velika razmena zatvorenika između SAD i Rusije. Bila je to najveća razmena zatvorenika između dve najveće svetske sile još od Hladnog rata. Među razmenjenim zatvorenicima nalazio se i Rus čija je priča bila neverovatna.

Najvećem delu sveta je za oko zapelo da su tada s ruske strane oslobođeni dvoje novinara, bivši marinac, ruski opozicionari, aktivisti za ljudska prava i osobe koje su bile osuđene po politički motivisanim optužbama. S druge strane, Vašington je sa zapadnim saveznicima u suprotnom pravcu poslao ruske špijune, osobe povezane sa krijumčarenjem tehnologije i sajber kriminalce. U toj poslednjoj grupi nalazilo se jedno ime koje je odudaralo od ostalih. Bio je to Roman Seleznjev.

U odnosu na "glavnu zvezdu prelaznog roka", Vadima Krasikova, koji je bio osuđen na doživotni zatvor u Nemačkoj zbog ubistva bivšeg čečenskog borca i protivnika Kremlja Zelimhana Hangošvilija u Berlinu 2019. godine i zbog koga je Nemačka morala da da pristane na oslobađanje kako bi čitav posao bio uspešno završen, Seleznjev je delovao kao neko ko je u čitavu priču upao ne bi li "popunio kvotu" za razmenu.

Ali, ništa nije dalje od istine...

U pitanju je bio sin Valerija Sergejeviča Seleznjeva, ruskog političara i dugogodišnjeg poslanika Državne dume iz Liberalno-demokratske partije Rusije (LDPR) sada pokojnog Vladimira Žirinovskog, ali i jedan od najvećih sajber kriminalaca poznat i kao "kralj platnih kartica".

Tu priča postaje veoma zanimljiva, ali i zamršena, čak toliko da ide do nivoa odličnog akcionog trilera.

Kako je sve počelo?

Roman Valerevič Seleznjev godinama je živeo od tuđih kreditnih kartica. Ne tako što ih je fizički krao, već tako što je napravio čitavu industriju oko njihove krađe.

U svetu internet kriminala bio je poznat pod nekoliko nadimaka, među kojima su bili nCuX, Track2, Bulba i kasnije 2Pac. Američki istražitelji počeli su da ga prate još oko 2005. godine, dok je kao tinejdžer ulazio u rusku "carding" scenu, odnosno podzemlje koje je trgovalo ukradenim podacima sa platnih kartica.

Ali Seleznjev nije bio samo jedan od mnogih prodavaca ukradenih kartica. Daleko od toga.

Do 2009. postao je jedan od najvažnijih dobavljača ukradenih podataka u tom svetu.

Njegova metoda bila je relativno jednostavna, ali je primenjivana u ogromnim razmerama. Njegovi ljudi bi pronalazili nezaštićene ili slabo zaštićene pristupne tačke na računarima malih preduzeća. Zatim bi u njihove POS sisteme, odnosno računare preko kojih se obavljalo plaćanje karticama, ubacivali malver koji je presretao podatke sa kartica i slao ih na servere pod Seleznovljevom kontrolom. Posebno su stradali restorani, prodavnice i druga mala preduzeća.

Seleznjev je zatim ukradene podatke prodavao drugim kriminalcima.

I tu je napravio svoj najveći poslovni iskorak koji ga je vinuo u nebesa sajber kriminala, čime je postao meta američkih vlasti. Naime, umesto da samo prodaje podatke preko foruma, napravio je automatizovane sajtove na kojima su kriminalci mogli da pretražuju ukradene kartice i kupuju ih kao robu u internet prodavnici.

Američki tužioci su kasnije njegov sistem opisali kao svojevrsni "Amazon za kriminalce koji se bave karticama".

U jednom trenutku, samo na njegovom sajtu, za jedan dan pojavilo se čak milion novih ukradenih podataka sa kartica.

Amerikanci 2009. saznaju ko je zapravo nCuX

Najveći problem za američke istražitelje bio je što su dugo znali ko je nCuX, ali nisu mogli lako da dokažu da je čovek iza tog nadimka upravo Roman Seleznjev iz Vladivostoka.

Na kraju su uspeli.

A onda su napravili potez koji će se kasnije pokazati kao velika greška.

Naime, 19. maja 2009. agenti FBI i Tajne službe otputovali su u Moskvu i sastali se sa predstavnicima ruske FSB. Amerikanci su ruskim kolegama pokazali dokaze i predali im informacije o nCuX-u, uključujući nadimke koje je koristio i podatke koji su ih doveli do Romana Seleznjeva.

Ideja je bila jednostavna: ako je Seleznjev u Rusiji, neka ga uhapse ruske vlasti.

Ali otprilike mesec dana kasnije dogodilo se nešto veoma neobično. Dana 21. juna 2009. nCuX je na više kriminalnih foruma objavio da se povlači iz posla.

Ubrzo je potpuno nestao sa interneta. Američki istražitelji su zaključili da je informacija o njihovoj istrazi nekako stigla do njega.

A postojalo je i objašnjenje zašto.

U sudskim dokumentima kasnije su navedene poruke u kojima je Seleznjev tvrdio da ima kontakte u jedinici FSB koja se bavi kompjuterskim kriminalom i da preko njih ima zaštitu. Drugim rečima, čovek koga su Amerikanci pokušavali da uhapse možda je unapred znao da dolaze.

I nestao je.

Čovek koji je znao kako da bude nedostupan

Seleznjev se nije samo skrivao. On je pažljivo proučavao način na koji SAD pokušavaju da uhvate ljude poput njega.

Kada je 2011. protiv njega podignuta optužnica u Vašingtonu, ona je ostala zapečaćena. Seleznjev je godinama ostao van domašaja američkih vlasti.

Prema kasnijim sudskim dokumentima, razvio je čitav sistem lične operativne bezbednosti:

• Kupovao je avionske karte u poslednjem trenutku.
• Pratio je američki sudski sistem PACER kako bi proveravao da li se njegovo ime ili neki od njegovih nadimaka pojavljuju u novim predmetima.
• I, što je najvažnije, izbegavao je zemlje sa kojima su SAD imale sporazume o ekstradiciji.

To je bilo presudno.

Seleznjev je znao da ga Amerikanci traže, ali je verovao da zna gde ne mogu da ga uhapse. Maldivi su mu, iz njegove perspektive, izgledali upravo kao takvo mesto.

1. jul 2014. - pronađen je!

Tri godine posle podizanja optužnice, američke službe i dalje nisu uspevale da ga uhvate. A onda je 1. jula 2014. u Sjedinjene Države stigla informacija koja je promenila situaciju.Seleznjev je bio na Maldivima.

I što je još važnije, Amerikanci su saznali da će 5. jula napustiti zemlju.

Imali su samo četiri dana.

To je danas jedan od najfascinantnijih delova čitavog slučaja jer američki sudski dokumenti veoma konkretno opisuju šta je sve moralo da bude urađeno u tom kratkom periodu.

Amerikanci su morali da:

• dobiju unutrašnja odobrenja američke vlade za operaciju u stranoj državi;
• dogovore sa Maldivima da Seleznjev bude predat SAD, iako između dve države nije postojao sporazum o ekstradiciji;
• pošalju agente Tajne službe na Maldive;
• organizuju akciju sa lokalnim vlastima;
• pronađu privatni avion sposoban da preleti hiljade kilometara okeana;
• obezbede da avion nakon hapšenja odmah odveze Seleznjeva do najbliže američke teritorije.

A sve to trebalo je završiti pre nego što Seleznjev 5. jula ode nazad u Rusiju.

Za američke agente problem je bio još veći jer je put od Havaja do Maldiva trajao oko 18 sati leta. To znači da ovo nije bila unapred pripremljena operacija koja je mesecima čekala trenutak. Bila je to improvizovana, ali veoma precizno koordinisana međunarodna operacija pokrenuta praktično u poslednjem trenutku.

Zašto baš Maldivi?

Tu se nalazi ironija čitave priče. Seleznjev je upravo birao zemlje u kojima je mislio da Amerikanci neće moći legalno da ga uhapse i izruče. Ali u slučaju Maldiva Amerikanci su pronašli drugu mogućnost. Nisu išli na ekstradiciju. Išli su na proterivanje. To je suštinska razlika.

SAD i Maldivi nisu imali sporazum o ekstradiciji koji bi omogućio standardni postupak: hapšenje, lokalni sud, ekstradicioni postupak, odluka o izručenju i tek onda predaja Amerikancima.

Umesto toga, američke vlasti su pregovorima sa maldivskom vladom postigle dogovor da Seleznjev bude proteran iz zemlje i predat američkim agentima. Američko Ministarstvo pravde kasnije je izričito navelo da je upravo Kancelarija za međunarodne poslove Ministarstva pravde koordinisala njegovo hapšenje i proterivanje sa Maldiva.

To je bilo ključno.

Seleznjev je pažljivo proveravao gde postoji mogućnost ekstradicije. Ali očigledno nije računao na to da bi država u kojoj se nalazi mogla jednostavno da odluči da ga protera.

3. jul: Amerikanci stižu na Maldive

Prema kasnijem svedočenju američkog tužioca Normana Barbose, agenti Tajne službe stigli su na Maldive 3. jula, samo dva dana nakon što su dobili informaciju gde se Seleznjev nalazi.

Istovremeno su se odvijali diplomatski i pravni pregovori.

U operaciju su bili uključeni ljudi iz Ministarstva pravde, Stejt departmenta, Tajne službe, kao i američke diplomatske misije. Maldivske vlasti morale su da pristanu na aranžman.

A zatim je trebalo rešiti još jedan praktičan problem: kako ga izvući sa Maldiva?

Nije bilo dovoljno uhapsiti ga. Morali su da imaju avion koji će ga odvesti do teritorije SAD.

Izbor je pao na Guam, američku teritoriju u zapadnom Pacifiku.

Seleznjev do poslednjeg trenutka verovao da je bezbedan

Dana 5. jula 2014. Seleznjev je krenuo na aerodrom. Prema kasnijim američkim sudskim dokumentima, upravo je tada napravio možda najveću grešku u čitavoj karijeri.

Nije očekivao Amerikance.

Imao je razlog da tako misli - Maldivi nisu imali sporazum o ekstradiciji sa SAD.

Kada su mu američki agenti prišli, njegove prve reči bile su upravo pitanje da li Sjedinjene Države imaju sporazum o ekstradiciji sa Maldivima. Drugim rečima, čak i u trenutku kada su mu ljudi iz američke Tajne službe prišli, njegov prvi instinkt bio je da proveri pravnu rupu koju je godinama koristio kao zaštitu.

Ali sada je bilo kasno.

Hapšenje na aerodromu

Seleznjev je uhapšen na međunarodnom aerodromu u Maleu, neposredno pre nego što je trebalo da se ukrca na avion za Rusiju. Američki agenti su mu pokazali američku optužnicu i saopštili da je uhapšen. Zatim su mu stavili lisice.

Njegova partnerka i dete ostali su odvojeni od njega.

Seleznjev je kasnije tvrdio da su ga agenti fizički gurali, da mu nisu dozvolili da pozove ruskog konzula i advokata i da je verovao da je kidnapovan.

Američki agenti su dali potpuno drugačiji iskaz. Tvrdili su da nisu koristili silu niti ga maltretirali. Sud je kasnije prihvatio njihovu verziju o navodnom fizičkom zlostavljanju.

Ali postoji jedan detalj koji čitav događaj čini još neobičnijim...

Seleznjev nije prošao kroz klasičan maldivski ekstradicioni postupak. Nije izveden pred lokalnog sudiju radi odlučivanja o izručenju. Umesto toga, s aerodroma je praktično prešao direktno u američki pritvor.

Kako su Amerikanci izbegli problem s ekstradicijom

Ovo je srž operacije.

Američki agenti nisu tvrdili: "Maldivski sud nas je ovlastio da ga izručimo." Umesto toga, konstrukcija je bila da ga maldivske vlasti proteruju iz zemlje, a da ga Amerikanci potom preuzimaju.

Maldivska vlada je u javnim saopštenjima insistirala da je postupala na osnovu sopstvenih zakona i Interpolove crvene poternice. Američka ambasada je takođe odbacila tvrdnje da je reč o otmici i navela da je Seleznjev bio uhapšen nakon što je druga država sprovela sopstveni postupak proterivanja.

Rusija, naravno, nije prihvatila takvo objašnjenje. Moskva je događaj opisala kao kidnapovanje ruskog državljanina sa teritorije treće države. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova zahtevalo je njegovo oslobađanje i tvrdilo da su SAD prekršile prava ruskog državljanina.

Amerikanci su odgovarali da nije bilo kidnapovanja, već međunarodna policijska akcija sprovedena uz saradnju Maldiva.

Pet minuta koji su odlučili sve

Prema kasnijim informacijama iz maldivskih izvora, čitava završnica na aerodromu bila je izuzetno kratka. Jedan izvor koji je govorio o događaju opisao je da je od trenutka kada je Seleznjev izdvojen do njegovog prebacivanja u VIP prostor prošlo svega nekoliko minuta.

To je važno jer pokazuje da je operacija bila napravljena oko jednog veoma uskog vremenskog prozora.

Amerikanci nisu želeli dugotrajno zadržavanje na aerodromu. Nisu želeli javnu raspravu. Nisu želeli da Seleznjev dobije priliku da pozove nekoga. I pre svega, nisu želeli da njegov avion za Rusiju poleti dok je situacija još bila nerešena.

Čim je bio pod kontrolom, cilj je bio da nestane sa Maldiva.

Privatni avion čekao na pisti

Upravo zbog toga je unapred obezbeđen privatni avion. To nije bio običan let. Avion je morao da bude sposoban da preleti ogromnu razdaljinu preko okeana i stigne do američke teritorije.

Odredište je bio Guam.

Seleznjev je tako praktično prebačen iz jedne jurisdikcije u drugu bez klasičnog višemesečnog ekstradicionog postupka. Sa Maldiva je otišao direktno u američki pravosudni sistem. Na Guamu je predat američkim maršalima i izveden pred saveznog sudiju.

Šta je imao kod sebe?

A onda je usledio možda još veći uspeh za američke istražitelje.

Seleznjev je kod sebe imao laptop. A laptop nije bio prazan.

Forenzička analiza kasnije je pokazala da se na njemu nalazilo više od 1,7 miliona ukradenih brojeva kreditnih kartica. U jednom ranijem sudskom postupku tužioci su naveli čak 2,1 milion ukradenih brojeva pronađenih na računaru. Konačni dokazi pred sudom identifikovali su ukupno 2.950.468 jedinstvenih brojeva kartica koje je Seleznjev ukrao, posedovao ili prodavao.

Laptop je sadržao i druge tragove koji su ga povezivali sa serverima, elektronskom poštom i finansijskim transakcijama.

Za istražitelje je to bilo gotovo idealno. Nisu samo uhvatili čoveka. Uhvatili su ga zajedno sa delom njegovog poslovanja.

Koliko je zapravo bio velik njegov posao?

Kasnije su na suđenju rekonstruisane razmere njegovog sistema.

Američki tužioci su identifikovali više od 2,95 miliona jedinstvenih brojeva platnih kartica povezanih sa njegovim kriminalnim aktivnostima. Oko 3.700 banaka i kreditnih institucija pretrpelo je prijavljene gubitke.

Ukupna poznata šteta procenjena je na oko 170 miliona dolara.

Ali njegov prihod bio je takođe ogroman.

Podaci sistema Liberty Reserve pokazali su da je kroz samo taj sistem naplate između 2010. i 2013. prošlo približno 17 miliona dolara njegovih prodaja. A to nije uključivalo sve druge načine plaćanja, poput Bitcoina i WebMoneyja.

Zašto je bio toliko važan?

Zato što Seleznjev nije bio samo haker. Bio je organizator tržišta. To je razlika. Neko je mogao da ukrade 10.000 brojeva kartica.

Seleznjev je pravio infrastrukturu preko koje su ih drugi kriminalci mogli kupovati. Njegov sistem je imao prodavce, kupce, automatizovane sajtove, servere, platne sisteme i čak obrazovni deo. Njegov sajt POS Dumps podučavao je nove kriminalce kako da koriste ukradene podatke, kako da ih prebace na prazne kartice i kako da počine prevaru.

Zbog toga su američki tužioci tvrdili da je Seleznjev pomagao da čitav ekosistem kartičnog kriminala postane efikasniji.

A onda je došao sudski obračun

Seleznjev se borio protiv američkog postupka od samog početka. Njegova odbrana je pokušala da obori optužnicu tvrdeći da je način na koji je uhapšen na Maldivima bio toliko nezakonit da američki sud ne bi trebalo ni da ima pravo da mu sudi. Tvrdili su da su Amerikanci zaobišli maldivske zakone i lokalni sud.

Jedan stručnjak za maldivsko pravo koji je svedočio za odbranu tvrdio je da je Seleznjev morao da bude izveden pred lokalnog sudiju. Američka vlada je odgovorila da čak i ako je postojao problem u načinu hapšenja, to samo po sebi ne poništava američku nadležnost nad optuženim.

Sud je na kraju odbio zahtev da se optužnica odbaci.

Federalni sudija Ričard Džons zaključio je da način na koji je osoba dovedena pred sud u principu ne sprečava državu da joj sudi, osim u ekstremnim slučajevima poput torture ili zaista šokantnog postupanja. Sud nije našao da je slučaj Seleznjeva takav. Drugim rečima, pravna kontroverza jeste postojala, ali Seleznjev nije uspeo da na osnovu nje izbegne suđenje.

38 tačaka optužnice

U avgustu 2016. porota ga je proglasila krivim po 38 tačaka optužnice.

Američko Ministarstvo pravde kasnije je saopštilo da je njegov kriminalni poduhvat doveo do približno 169 miliona dolara gubitaka finansijskih institucija.

Jedan od pogođenih bio je i restoran Broadway Grill u Sijetlu. Njegov vlasnik je na suđenju opisao kako je napad praktično uništio poslovanje. Prihod mu je pao oko 40 odsto, a restoran je na kraju otišao u stečaj.

To je bila jedna od stvari koju je tužilaštvo posebno isticalo. Seleznjev nije krao od anonimne korporacije. Njegovi napadi su pogađali male restorane, prodavnice i druge firme koje su morale da plaćaju sanaciju napada, gube promet i snose troškove prevara.

Osuđen na 27 godina zatvora

U aprilu 2017. Seleznjev je osuđen na 27 godina federalnog zatvora. U trenutku izricanja kazne, to je bila najduža kazna koju je neki haker dobio u Sjedinjenim Državama. Američki tužioci su prvobitno tražili 30 godina.

Ali to nije bio kraj.

Seleznjev je imao i druge američke optužnice, uključujući slučaj u Nevadi koji se odnosio na organizaciju Carder.su, jednog od najvećih i najpoznatijih ruskih sajber-kriminalnih foruma i tržišta, specijalizovanih za "carding", odnosno krađu i zloupotrebu podataka sa platnih kartica. Takođe, ima je i zaseban slučaj bankarske prevare u Džordžiji.

Ironija na kraju priče

Najzanimljivija stvar u čitavoj priči jeste to što je Seleznjev godinama tačno znao kako američki sistem funkcioniše:

• Znao je za ekstradicione sporazume.
• Pratio je PACER, američki sistem za elektronski pristup saveznim sudskim spisima, kako bi utvrdio da li su američke vlasti otvorile novi sudski predmet koji bi mogao da ga poveže sa njegovim kriminalnim aktivnostima.
• Kupovao je avionske karte u poslednjem trenutku.
• Izbegavao je određene zemlje.
• I već je jednom uspeo da pobegne kada je američka istraga procurila do njega u Rusiji.

Zato je izbor Maldiva imao savršenu logiku. Samo što je Amerikancima ovog puta bilo dovoljno da mu pronađu drugi pravni izlaz.

Veliki obrt: Povratak u Rusiju

Seleznjev nije odslužio svih 27 godina. Dana 1. avgusta 2024. postao je deo velike razmene zarobljenika između Rusije i zapadnih država.

U zamenu za Amerikance i druge zatvorenike koje je Rusija držala, SAD i nekoliko evropskih država predale su Rusiji osmoricu ljudi. Među njima je bio i Roman Seleznjev.

Tako je čovek koji je 2014. iz Maldiva privatnim avionom odveden u američki zatvor, deset godina kasnije završio ponovo u Rusiji.

Za Amerikance je to predstavljalo neobičan završetak jednog od njihovih najvećih slučajeva protiv međunarodnog sajber kriminalca.

Za Seleznjeva je, međutim, priča imala gotovo neverovatan epilog.

Amerikanci su ga pet godina lovili, jednom izgubili zbog curenja informacija preko ruskih službi, zatim ga pronašli hiljadama kilometara od SAD, za četiri dana organizovali međunarodnu operaciju, izvukli ga sa Maldiva bez klasičnog postupka ekstradicije, prebacili na Guam, osudili na 27 godina zatvora, a onda ga deset godina kasnije vratili Rusiji u okviru istorijske razmene zarobljenika.

(Telegraf.rs)