VEĆI JE I OD PAŠIĆA: Za ovog srpskog premijera nikada niste čuli, a njegov doprinos je DIVOVSKI (FOTO)

Milovan Milovanović, predsednik vlade Kraljevine Srbije, ministar vanjskih dela, poslanik u Rimu, autor Radikalskog ustava iz 1888. Foto: Wikipedia/Djordjes

Preporučujemo

Milovan Đ. Milovanović svetlost je dana prvi put ugledao u Beogradu, 17. februara 1863. godine, kao sin uglednog konzervativca, sudije, državnog savetnika i ministra pravde Đorđa Đoše Milovanovića.

Poreklo je Milovanu obezbedilo elitno obrazovanje. Posle gimnazije i Velike škole, studirao je prava u Parizu, gde je bio jedan od najboljih u svojoj klasi. Doktorirao je na garantnim ugovorima u oblasti međunarodnog prava, i za to dobio zlatnu medalju na Sorboni. U mladosti je takođe pretrpeo i veliki uticaj Nikole Makijavelija i pruskog kralja Fridriha Velikog, što se odrazilo na njegovu sopstvenu teoriju države, kao i na pragmatični pristup politici.

Po povratku u otadžbinu, isprva je bio profesor prava na Velikoj školi, ali 1888. godine biva imenovan od strane kralja Milana za sekretara Ustavnog odbora, pa putuje u Dansku, Belgiju i Francusku da prouči njihova ustavna rešenja; ustav Kraljevine Srbije iz 1988. godine, takozvani Radikalski, jedan od najslobodoumnijih u Evropi tog doba, dobrim je delom njegovih ruku delo.

Saborna crkva i pristanište 1890. godine. Foto: Wikimedia Commons

U skladu sa tim, naredne godine čini nešto nezamislivo: raskida sa naprednjačkom tradicijom svoje porodice i prelazi u Narodnu radikalnu stranku. Oštro kritikuje Jovana Ristića i liberalnu vladu, a dolazi i u sukob sa samim Nikolom Pašićem: jedan drugom nisu verovali, jedan su drugog sumnjičili, i bili su arhi-rivali koji su samo povremeno zakopavali ratne sekire zbog viših, državnih interesa.

Milovanoviću je bilo jasno da Rusija i Austrougarska žele da podele Tursku. Tražio je oslanjanje na Rusiju jer je srpsko napredovanje na Balkanu zavisilo od nje, pošto je Austrougarsku gledao kao neprijatelja koji sprečava ujedinjenje svih Srba.

Međutim, ispravno razumevajući da Srbija nema sredstava da upotrebi silu protiv Beča, tražio je izbegavanje sukoba i čekanje pravog trenutka za konačni obračun. Po njegovom mišljenju, Srbija je morala tako vojno da ojača da Austrougarska i ne pomisli da otpočne agresiju, a da za sada istovremeno radi na oslobađanju Srba koji su još živeli pod Turcima.

Milovan Milovanović, predsednik vlade Kraljevine Srbije, ministar vanjskih dela, poslanik u Rimu, autor Radikalskog ustava iz 1888. Foto: Wikipedia/ Кликери

Što se tiče Makedonije, zagovarao je sklapanje časnog sporazuma sa Bugarskom o podeli te teritorije po kojoj će svi biti zadovoljni. Tako je 1897. godine, kao ministar pravde u vladi Đorđa Simića, sa Sofijom postigao nagodbu oko dogovornog rada i zajedničke akcije u Makedoniji.

U periodu 1903-1907. godine bio je poslanik Kraljevine Srbije u Rimu, a u toku Carinskog rata sa Austrijom, jedno vreme i ozbiljni kandidat da zameni Pašića na čelu Radikalne stranke. U Holandiji je 1907. godine stekao svetsku slavu, kada se na Drugoj svetskoj haškoj konferenciji zalagao za arbitražu u međunarodnim sporovima i predlagao da i trgovinski ugovori budu njen sastavni deo. Bio je čak i potpredsednik jedne od četiri komisije.

Jula 1908. godine postaje ministar vanjskih dela u koalicionoj vladi Pere Velimirovića, koju su oformile Radikalna i Samostalna radikalna stranka. Već te jeseni, suočava se sa aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Habzburške monarhije, o kojoj ga je ruski šef diplomatije Izvoljski obavestio i pre samog čina, uz poruku da su tu ništa ne može uraditi.

Sarajlije 7. oktobra 1908. čitaju proklamaciju o aneksiji Bosne-Hercegovine od strane Austrougarske, na istom mestu na kome će Princip šest godina kasnije ubiti Ferdinanda. Foto: Wikimedia Commons/Arhivska fotografija

Istina je, međutim, drugačija. Izvoljski i njegov austrijski kolega Erental su se dogovorili da Rusija podrži aneksiju Bosne-Hercegovine, a da za uzvrat Beč podrži Rusiju u nastojanju da obezbedi slobodan prolaz ruskim brodovima kroz Bosfor i Dardanele. Obojica su se složili da Bugarska proglasi nezavisnost, a da Srbija može da se širi ka Turskoj ako prihvati aneksiju. Rusija na kraju nije dobila ništa jer se Izvoljski preračunao, uveren da će Velika Britanija podržati promenu nota sa Berlinskog kongresa.

Uglavnom, pre tog epiloga, Milovanović je tražio da se Srbija kompenzuje teritorijalno, politički i ekonomski, pošto izveštaj generala Stepe Stepanovića o našoj vojnoj snazi nije bio razlog za optimizam. Čak ni Pašić, koji je tražio tajnu mobilizaciju, uveren da bi pretnja ratom mogla Beč naterati na ustupke, nije bio za rat; uostalom, Rusi su ga obavestili da ne može da računa na njihovu vojnu pomoć.

Na kraju su vlada i Milovanović morali da odustanu od zahteva za kompenzaciju, pošto za to nismo imali podršku nijedne velike sile,a to se nije sviđalo ni našoj ratobornoj javnosti. Zato smo počeli da tražimo poništavanje aneksije i autonomiju za BiH.

Jovan Jovanović Pižon, poslanik Kraljevine Srbije u Beču u periodu pre izbijanja Prvog svetskog rata, i Nikola Pašić, predsednik Vlade Kraljevine Srbije. Foto: arhivyu.gov.rs

No, vlada je pala, ali je Milovanović zadržao ministarsko mesto i u vladi Stojana Novakovića, koju je formirala "četvorna koalicija" Radikalne, Samostalne radikalne, Liberalne i Naprednjačke stranke. Bez ruske pomoći, napokon smo u martu 1909. godine, suočeni sa opasnošću austrougarske invazije, priznali aneksiju.

Pala je i Novakovićeva vlada, ali Milovanović je ministar vanjskih dela i u koalicionoj vladi Nikole Pašića. Kada Pašić bude sišao s te pozicije, upravo će Milovanović na leto 1911. postati novi premijer. Bugarima, mudro, odmah nudi podelu interesnih sfera u Makedoniji i velike teritorijalne ustupke, kako bi ojačao naša vojna savezništva u slučaju napada Austrougarske ali i zbog potiskivanja Turaka iz Evrope.

Njegovu viziju, dalekovidost, razboritost i sklonost ka kompromisima nije naša sredina puna usijanih glava gledala sa odobravanjem; crnorukaški list "Pijemont" vladu je nazivao kukavičkom, ali je Apis svejedno sarađivao sa Milovanović i stavljao mu svoje ljude na raspolaganje tokom pregovora s Bugarima.

Dragutin Dimitrijević Apis (desno) sa drugovima. Foto: Wikimedia Commons/Golija

Januara 1912. godine Milovanović podnosi ostavku, ali odmah potom formira novu vladu i dovršava pregovore sa Kraljevinom Bugarskom o sklapanju vojno-političkog saveza. Ovo je podrazumevalo i podelu Makedonije i bugarsku pomoć od 200.000 vojnika ako Dunavska monarhija napadne Kraljevinu Srbiju.

Umire iznenada od uremije, bez svesti da je uopšte i bolestan, na današnji dan 18. juna 1912. godine, u jeku vojnih i diplomatskih priprema za Prvi balkanski rat kojim su se hrišćanske zemlje našeg poluostrva udružile da izbace Osmanlije iz Evrope. Bez njegovog "dila" sa Sofijom, pobeda na Turcima bi bila neizvodljiva.

Do sloma njegovog sporazuma sa Bugarima će doći ne bugarskom krivicom već zbog toga što su sve velike sile sprečile Srbiju da izađe na more preko severne Albanije, u kojoj Srba praktično nije ni bilo, osim nešto u Skadru, zbog čega smo tražili kompenzaciju od Bugara i celu Makedoniju, suprotno dogovoru, što Bugari, ruku na srce, nisu bili dužni da nam i daju.

Milovan Milovanović, predsednik vlade Kraljevine Srbije, ministar vanjskih dela, poslanik u Rimu, autor Radikalskog ustava iz 1888. Foto: Wikipedia/Andrijapfc

Utisak je bio, i tada i sada, da je Milovanović "preminuo u naponu političke snage koja je impresionirala sve oko sebe". Žorž Klemanso je 1909. godine, dok je bio predsednik francuske vlade, rekao da "nijedan evropski državnik nije Milovanovićevog kalibra". Francuski ambasador u Rimu pisao je da je Milovanović u Italiji kao poslanik uspeo da zadobije uticaj kakav bi se očekivao da ima neka velesila.

Slobodan Jovanović je napisao za Milovanovića: "Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese". Iako je bio velikosrbin, Milovanović je bio i racionalan, i shvatao je da se do cilja može doći samo strpljenjem, razboritom i mudrom politikom, bez samoubilačkih akcija.

Bio je u braku sa Rumunkom Marijom, devojačko Germani. Jedan sin mu je ranije umro. Njegova unuka Danica prošle je godine završila na ulici.

Milovanovićem se bavio i znameniti američki istoričar Dejvid Mekenzi koji je, kao profesor Univerziteta Severne Karoline, 1988. godine postao član Srpske akademije nauka i umetnosti.

(K. H.)