Sofija otišla na praksu u Afriku i nestala bez traga: Pocepana odeća nađena na drveću kao i nepoznati DNK trag

Nestanak mlade studentkinje medicine Sofije Kucir u Ugandi, 2015. godine, ostaje jedna od najzagonetnijih priča poslednje decenije.

Uprkos višegodišnjim potragama, brojnim teorijama i forenzičkim otkrićima, sudbina nesrećne Holanđanke i dalje je nepoznata. Njena majka, Marije, koja se godinama neumorno bori da otkrije istinu, odbija da odustane.

Preporučujemo

Korak ka ostvarenju sna

Sofija je rođena 1993. godine u Amsterdamu. Tu je odrasla zajedno sa porodicom. Rođaci i prijatelji opisivali su je kao ambicioznu, društvenu i energičnu, punu životnog elana.

U mladosti je sanjala da postane glumica, ali nakon završetka gimnazije promenila je planove i odlučila da upiše medicinu. Uspešno je prošla zahtevni prijemni postupak i započela studije, čime je napravila prvi korak ka ostvarenju sna.

Nakon tri godine uspešnog studiranja odlučila je da napravi pauzu - pre nastavka master studija. Planirala je da se vrati na fakultet, ali je u međuvremenu želela da putuje, doživi avanture i upozna svet.

Kako je planirala da se jednog dana specijalizuje za tropske bolesti, počela je da traži praksu u nekoj afričkoj zemlji. Na kraju je izbor pao na Ugandu, gde je mogla da ode kroz međunarodni program studentske prakse.

Planirala da upozna Ugandu

U Ugandu je stigla krajem avgusta 2015. godine. Tokom prakse, živela je u kući zajedno sa drugim studentima iz Holandije, ali i sa lokalnim.

Sa porodicom je redovno održavala kontakt. Svake nedelje slala je pisma u kojima je oduševljeno opisivala iskustva u Africi.

Lokalna kultura ju je brzo osvojila. Toliko se zainteresovala za život u Ugandi da je naučila i osnove lokalnog jezika kako bi lakše komunicirala sa stanovništvom.

Njena praksa završila se 22. oktobra 2015. godine, prenosi Medium.seznam.

Ipak, Sofija nije želela odmah da se vrati kući. Planirala je da još neko vreme putuje po Ugandi, upozna zemlju i obiđe njene najpoznatije prirodne i kulturne znamenitosti.

Iznenadni nestanak

Zato je krenula na putovanje s prijateljima. Šest dana kasnije, 28. oktobra, stigli su u Nacionalni park Merčinson Fols, jedan od najvećih i najpoznatijih u državi.

Na odredište su stigli u sumrak, oko šest sati uveče. Zaustavili su se ispred objekta u kojem je grupa trebalo da prenoći.

Dok su vadili stvari iz automobila, Sofija je rekla da ide do toaleta. Kada se ni posle 15 minuta nije pojavila, prijatelji su počeli da brinu.

Razlog za zabrinutost bio je i sam park, koji je dom brojnim divljim životinjama - nilskim konjima, lavovima, leopardima...

Međutim, postojao je još jedan razlog za brigu. Sofija je patila od bipolarnog poremećaja, zbog čega je povremeno mogla da se ponaša nepredvidivo.

Njena majka je kasnije opisala da je u “teškim fazama” bila izuzetno aktivna, skoro da nije spavala i često tražila društvo nepoznatih ljudi.

Potraga je odmah počela

Tog dana, njeni prijatelji su dva puta pozvali Sofijinu majku, jer su bili zabrinuti. Ona je zatim kontaktirala turističkog vodiča, Majkla Kidžambua, koji je bio zadužen za grupu.

Nakon što je devojka nestala, prijatelji su obavestili čuvare parka. Jedan od njih je rekao da je video Sofiju kako ide prema poljskom toaletu, držeći u ruci flašu vode.

Potraga je odmah počela, ali bez rezultata. Mrak je brzo pao, što je otežalo akciju po divljem i nepristupačnom terenu.

Sledećeg dana, kod reke je pronađena prazna flaša koju je Sofija nosila. Od pronađenih tragova navode se njene lične stvari i delovi odeće - razbacani oko reke, zatim pocepana novčanica, cipele i torba.

Najneobičniji detalj bila je njena odeća. Bila je pocepana i okačena na drveće. Donji veš nalazio se čak na visini od oko pet metara!

Ipak, nijedan od pronađenih predmeta nije imao tragove krvi. To je navelo istražitelje na pretpostavku da Sofiju verovatno nije napala divlja životinja.

Tri teorije o nestanku

Početkom novembra, u potragu se uključio i tim istražitelja iz Holandije. Sofijina majka je tvrdila da postoji mogućnost da se “manipulisalo dokazima”.

Tako je nastala misterija koja traje već 10 godina.

Prema jednoj od teorija, Sofija je zapala u “teško psihičko stanje” kada je mogla da izvrši samoubistvo.

Prema drugoj teoriji, “doživela je maničnu epizodu”, izgubila se u divljini, povredila ili pala u reku. Međutim, ostaje pitanje - zašto bi pocepala odeću i okačila je na drveće?

Prema trećoj teoriji, u njen nestanak je “umešana nepoznata osoba”.

Foto: Profimedia/AFP/ALEXIS HUGUET

Kome pripadaju tragovi DNK?

Dugo vremena, DNK analiza bila je vrlo ograničena i korišćena samo da potvrdi da pronađene stvari zaista pripadaju Sofiji. Njena majka je zato, o sopstvenom trošku, zatražila detaljniju analizu.

Rezultati su objavljeni 2023. godine i doneli su iznenađenje.

Na nekim stvarima potvrđeno je prisustvo DNK, koja nije pripadala članovima spasilačkog tima, niti osobama koje su bile uključene u istragu.

Ovo otkriće značajno je oslabilo teorije o samoubistvu, napadu životinja ili nesreći. Ali, jedno pitanje je ostalo bez odgovora - čiji su tragovi DNK?

Kriminolog Kler Ferguson sa Univerziteta u Kvinslednu smatra da je osoba koja stoji iza nestanka verovatno dobro poznavala teren i okolinu parka.

Kritike na račun policije

Prema tvrdnjama Sofijine majke, lokalna policija napravila je niz propusta.

Tako se navodi da su tokom potrage korišćeni psi tragači, ali da im nikada nije dat predmet sa Sofijinim mirisom.

U međuvremenu, slučaj je dospeo pred sud. Turistički vodič Majkla Kidžambua je optužen da je u vreme nestanka radio bez važeće licence i da je “ignorisao nepredvidivo Sofijino ponašanje”, pisao je Daily Mail.

On je tvrdio da licence za turističke operatore nisu bile obavezne u tom trenutku. Tokom suđenja, pojavile su se tvrdnje da je bio nemaran i da uopšte nije trebalo da vodi Sofiju u nacionalni park.

Turistički službenik, Stiven Njadru, svedočio je da je upozorio Kidžambua da otkaže putovanje nakon što je video Sofiju kako se ponaša “nestabilno”.

Rekao je da mu je savetovao da devojku odvede u bolnicu u gradu Gulu. Prema svedočenju, devojka je navodno kršila pravila parka, puštajući glasnu muziku i praveći buku.

Ipak, i pored upozorenja, vodič je odlučio da nastavi putovanje, tvrdio je.

Međutim, sud je kasnije zvanično povukao postupak protiv Kidžambua.

"Čuda se dešavaju, a nada je večna"

Od nestanka svoje ćerke, Marije vodi gotovo ličnu istragu. U proteklih deset godina, dolazila je u Ugandu više od 20 puta, pokretala kampanje, apelovala na vlasti i pokušavala da održi slučaj u javnosti.

Povodom Sofijinog rođendana, 7. decembra prošle godine, porodica se zvanično oglasila rečima:

“Ne znamo da li će ova neizvesnost ikada prestati, niti da li će se ikada vratiti kući. Ali, znamo da je nemoguće ne raditi ništa. Nastavićemo da činimo sve što možemo kako bismo saznali gde je i šta joj se dogodilo. Toliko toga još nije učinjeno. Čuda se dešavaju, a nada je večna. Ako ništa nije sigurno - sve je moguće“.

Za majku svako novo putovanje u Ugandu postaje sve bolnije. Ipak, odlučna je da nastavi potragu dok god postoji i najmanja šansa da otkrije istinu o sudbini svoje ćerke.

(Telegraf.rs)