Otac vezao ćerku i držao je 13 godina u mračnoj sobi: Ono što su otkrili kada je spasena šokiralo je svet

Godinama je živela izolovana od sveta. Nije išla u školu, nije se igrala sa drugom decom, nije normalno razgovarala sa odraslima i gotovo da nije imala priliku da upozna ono što većina ljudi podrazumeva pod - detinjstvom.

Umesto toga, najveći deo prvih 13 godina života provela je zatvorena u maloj sobi u porodičnoj kući u Kaliforniji. I to odlukom oca.

Preporučujemo

Poznata pod pseudonimom Džini

Kada je konačno pronađena 1970. godine, izgledala je mnogo mlađe nego što je zaista bila. Imala je 13 godina, ali je delovala kao dete od šest ili sedam. Bila je izrazito mršava, pogrbljena i fizički oslabljena. Teško je hodala, gotovo da nije govorila i nije mogla normalno da ispruži ruke i noge.

Slučaj ove devojčice, poznate pod pseudonimom Džini (Genie), postaće jedan od najpoznatijih i najpotresnijih primera ekstremne izolacije deteta u istoriji američke psihologije.

Istovremeno, otvorio je pitanja o razvoju mozga, jezika i sposobnosti čoveka da uči i komunicira pošto propusti ključne faze detinjstva.

Soba kao zatvor

Džini je, prema dostupnim izvorima, bila zatvarana i pre prvog rođendana, prenosi LadBible.

Njen otac, Klark Vajli, držao ju je izolovanu od spoljnog sveta. Kada nije bila vezana za nošu, devojčica je ležala vezana u svom krevecu.

Prema sačuvanim svedočenjima, otac joj nije dozvoljavao da “pravi buku”, a kažnjavao ju je kada bi plakala.

Njena soba je bila mračna i gotovo bez predmeta koji bi detetu pružili bilo kakvu mentalnu ili emocionalnu stimulaciju. Nije imala normalan kontakt s ljudima. Nije imala priliku da uči kroz razgovor, igru ili svakodnevne aktivnosti. Bila je teško neuhranjena i fizički zapuštena.

Njen otac, koji je odrastao u hraniteljskim porodicama, voleo je kontrolu, a mrzeo buku. Nakon smrti svoje majke, 1958. godine, njegovo ponašanje postalo je još nestabilnije, a prema kasnijim rekonstrukcijama slučaja bio je paranoičan i nasilan.

Džini nije bila jedino dete u porodici. Imala je starijeg brata Džona, koji je takođe trpeo očevo nasilje.

Greška koja je sve promenila

Prekretnica je došla 1970. godine. Majka Ajrin, koja je imala ozbiljne probleme sa vidom, otišla je sa ćerkom u socijalnu službu. Ušla je u pogrešnu kancelariju i upravo to je dovelo do otkrivanja onoga što se godinama događalo iza zatvorenih vrata porodične kuće.

Socijalni radnici odmah su primetili da sa detetom nešto ozbiljno nije u redu.

U početku se sumnjalo na autizam. Međutim, ubrzo je postalo jasno da se iza neobičnog stanja krije nešto mnogo strašnije.

Kada je utvrđeno da ima 13 godina, stručnjaci su bili šokirani njenim fizičkim i psihičkim stanjem. Težila je svega 26 kilograma, nije mogla normalno da govori, teško je hodala, nije kontrolisala mokrenje, a ruke je držala savijene ispred tela na način koji je jedan posmatrač uporedio sa “zečjim “šapama. Nije mogla potpuno da ispruži noge, a imala je problema i sa žvakanjem i gutanjem.

Američki mediji su slučaj ubrzo opisivali kao jedan od najtežih slučajeva zlostavljanja deteta koji je tada bio poznat javnosti.

Otac nije izveden pred sud

Pošto je Džini pronađena, protiv njenog oca pokrenuta je istraga zbog zlostavljanja deteta. Ali, do suđenja nikada nije došlo.

Na dan kada je trebalo da se pojavi pred sudom, Klark Vajli je izvršio samoubistvo pucnjem iz vatrenog oružja. Prema izveštajima, iza sebe je ostavio poruku: ”Svet nikada neće razumeti“.

Tako je čovek koji je godinama skrivao sopstvenu ćerku od sveta umro pre nego što je javno odgovarao za ono što joj je učinio.

Ali, za Džini je počinjao potpuno drugačiji život.

Važan slučaj u nauci

Nakon spasavanja, devojčica je postala štićenica države i prebačena je u bolnicu u Los Anđelesu.

Oko nje su se okupili pedijatri, psiholozi, lingvisti i drugi stručnjaci. Svi su pokušavali da odgovore na jedno pitanje - šta se događa kada dete tokom najvažnijih godina života praktično nema priliku da koristi jezik?

Džini je za istraživače bila jedinstvena. Za razliku od većine dece, bila je lišena normalnog jezičkog i društvenog iskustva do tinejdžerskih godina. Zbog toga su naučnici videli priliku da bolje razumeju vezu između ranog razvoja mozga i sposobnosti čoveka da usvoji jezik.

Počela su brojna testiranja. Urađeni su snimci mozga, audio-zapisi i različiti psihološki i jezički testovi. Naučnici su pratili kako reaguje na ljude, predmete, slike i zvukove.

U početku je napredak bio ohrabrujući. Džini je naučila da se igra, da žvaće i oblači se, zavolela je muziku, proširila rečnik i počela da koristi crteže kako bi prenela ono što nije mogla da izrazi rečima. Na testovima inteligencije pokazivala je sposobnosti koje su iznenadile istraživače.

Jedna od naučnica koja je sa njom radila, profesorka lingvistike Suzan Kurtis, kasnije je rekla da je Džini bila inteligentna i da je umela da pomoću slika napravi priču ili od štapića konstruiše složene strukture. Problem je bio jezik.

Učila je reči, ali ne i gramatiku

Džini je uspela da nauči određeni broj reči. Mogla je da kaže “majka”, “idi“... ali i da koristi druge izraze koje je naučila tokom terapije.

Međutim, nije uspela da razvije normalnu gramatiku i sposobnost formiranja složenih rečenica. Upravo je to bilo od ogromnog značaja za lingviste.

Njena priča pružila je dodatne argumente teoriji da postoji period u ranom detinjstvu tokom kojeg je ljudski mozak posebno spreman za “usvajanje jezika”. Kada taj period prođe bez odgovarajućeg jezičkog iskustva, kasnije učenje može biti izuzetno teško.

Ali, naučnici su morali da budu oprezni. Džini nije bila eksperiment. Bila je dete koje je preživelo ekstremno zlostavljanje, gladovanje i izolaciju, pa se njene teškoće nisu mogle pripisati samo odsustvu jezika.

Njeno fizičko zanemarivanje, trauma i dugotrajna izolacija takođe su ostavili duboke posledice.

Sukobi i raspad prvobitnog tima

Kako je vreme prolazilo, oko Džini su se pojavili ozbiljni sukobi između ljudi koji su bili uključeni u njeno lečenje i istraživanje.

Različiti stručnjaci i staratelji počeli su da se spore oko toga šta je za nju “najbolje”. Pitanje više nije bilo samo naučno, već i etičko - gde se završava lečenje deteta, a počinje istraživanje?

Sukobi su na kraju doveli do raspada prvobitnog tima. Istraživačko finansiranje je presušilo, a Džini je često premeštana. U jednom trenutku, ponovo je živela sa majkom, ali se ta situacija nije pokazala održivom. Kasnije je prelazila u različite ustanove pod državnim nadzorom.

Ostvareni napredak je počeo da se gubi, istraživači koji su je ranije poznavali izgubili su svaki kontakt, a njena lokacija postala je tajna kako bi se zaštitila privatnost.

Šta se dogodilo sa Džini?

To je možda najtužniji deo cele priče. Decenijama nakon njenog spasavanja javnost praktično nije znala gde se nalazi.

Godine 2016, britanski Guardian je pokušao da utvrdi da li je Džini još živa i gde se nalazi. Kalifornijske vlasti nisu dale podatke, navodeći da bi informacije, ukoliko je živa, bile poverljive.

Profesorka Suzan Kurtis tada je rekla da veruje da je Džini živa jer su joj, kada bi se raspitivala, govorili da je dobro. Ali, kontakt sa njom više nije mogla da uspostavi.

“Postala sam nemoćna u pokušajima da je posetim ili joj pišem“, rekla je Kurtisova.

Tako je žena čije je detinjstvo bilo obeleženo prisilnom izolacijom ponovo završila iza “zida tišine” - ovog puta ne zato što ju je neko namerno zaključao, već zato što su njena privatnost i identitet morali da budu zaštićeni.

(Telegraf.rs)