Zapis posade aviona koji je bacio bombu na Hirošimu krio jeziv detalj: Naučnici tek sad shvatili njegov značaj

U ranim jutarnjim satima, 6. avgusta 1945. godine, nad japanskim gradom Hirošimom otvorila su se “vrata pakla”. Američka vojska tada je bacila atomsku bombu, a u razornom napadu desetine hiljada ljudi izgubile su život, prenosi Science Alert.

Dok su se na zemlji nizali prizori nezamislivog stradanja, bombarder Enola Gay, iz kojeg je izbačena bomba, udaljavao se od grada. U međuvremenu, iz požara koji su zahvatili Hirošimu počeo je da se uzdiže ogroman oblak dima i čađi, nastao kao posledica razorne eksplozije.

Preporučujemo

Posledice nuklearne eksplozije

Samo 97 minuta kasnije, u 10.52 po lokalnom vremenu na ostrvu Tinijan, navigator Teodor Van Kirk uneo je kratku belešku u dnevnik leta aviona. Nekoliko reči ispisao je velikim slovima: “OBLAK JE NESTAO” (FOTO).

Naizgled beznačajan zapis, koji je decenijama prolazio gotovo nezapaženo, danas je naučnicima pružio novi uvid u jednu od najrazornijih pojava zabeleženih nakon nuklearnog napada.

Prema istraživanju koje je predvodio Dejvid Romps sa Univerziteta Kalifornije u Berkliju, kratka beleška mogla bi da otkrije koliko se visoko podigao oblak čađi nakon bombardovanja Hirošime.

Naučnici su zaključili da je dostigao najmanje 11,3 kilometra iznad tla, što je visina od velikog značaja za razumevanje mogućih posledica nuklearnog rata.

“Požar koji je zahvatio Hirošimu podigao je čađ duboko u gornje slojeve troposfere, što je u skladu sa scenarijima nuklearne zime“, navodi se u radu objavljenom u časopisu Geophysical Research Letters.

Posledice nuklearne eksplozije ne završavaju se u trenutku detonacije. Sama eksplozija i karakteristični pečurkasti oblak relativno brzo se razvijaju i menjaju, ali ogromna količina toplote koju oslobađa bomba može da izazove razorne požare koji satima besne na velikom području.

Upravo se to dogodilo u Hirošimi. Nakon što je eksplodirala atomska bomba “Mali dečak” (Little Boy), vatra se širila gradom, a pojedinačna žarišta spajala su se u ogromnu stihiju. Ekstremno visoke temperature izazvale su snažna uzlazna strujanja vazduha, koja su nosila dim i čađ visoko u atmosferu, stvarajući ogroman stub oblaka.

Visina do koje takav oblak može da dospe izuzetno je važna za razumevanje dugoročnih posledica nuklearnog rata. Ukoliko dovoljno čađi dospe u stratosferu, može tamo da se zadrži mesecima, pa čak i godinama. Takve čestice mogu da blokiraju deo Sunčeve svetlosti, što bi dovelo do zahlađenja planete.

Potražili drugačiji trag

U slučaju velikog nuklearnog sukoba, zbirni efekat brojnih požara izazvanih eksplozijama mogao bi da pokrene takozvanu nuklearnu zimu. Posledice bi mogle da budu katastrofalne po poljoprivredu, proizvodnju hrane i snabdevanje stanovništva širom sveta.

Ipak, među naučnicima već dugo postoje neslaganja oko toga da li nuklearni požari zaista mogu da podignu čađ na toliku visinu. Pojedine kompjuterske simulacije ukazivale su na mogućnost da bi najveći deo čestica ostao u nižim slojevima atmosfere, gde bi ih padavine relativno brzo uklonile, sprečavajući njihov dugotrajan uticaj na klimu.

Problem je u tome što, srećom, postoji veoma malo stvarnih primera na osnovu kojih bi naučnici mogli da provere svoje pretpostavke. Zapravo, bombardovanje Hirošime jedini je poznati slučaj u kojem je nakon nuklearne eksplozije nastala ovakva vatrena stihija. Tri dana kasnije, prilikom bombardovanja Nagasakija, nije došlo do pojave takvih razmera.

Raniji istraživači pokušavali su da utvrde visinu oblaka iznad Hirošime, analizirajući istorijske fotografije, ali su njihovi proračuni zavisili od brojnih nepoznanica.

Romps i njegove kolege odlučili su da potraže drugačiji trag u istorijskim dokumentima. Pronašli su ga upravo u dnevniku leta bombardera Enola Gay, a način na koji su iskoristili ovu kratku belešku pokazao se izuzetno domišljatim.

Kretanje bombardera tokom tog dana detaljno je dokumentovano, gotovo iz minuta u minut. Kada je navigator Van Kirk, 97 minuta nakon eksplozije, zapisao da je “oblak nestao”, avion se nalazio na udaljenosti od oko 750 do 764 kilometra od Hirošime, na visini od približno 7.440 metara.

To je istraživače navelo na drugačije tumačenje njegove beleške. Oblak zapravo nije nestao, već posada više nije mogla da ga vidi sa mesta na kojem se nalazila.

O tome svedoči i poseban vojni memorandum, u kojem je zabeleženo da je posmatranje posade u tom trenutku bilo ograničeno zbog atmosferske izmaglice, a ne zbog zakrivljenosti Zemlje.

Sproveli 100.000 simulacija

Ova razlika bila je presudna za istraživanje. Da je oblak nestao ispod horizonta, to bi značilo da je njegova visina bila ograničena. Međutim, ako je i dalje bio iznad horizonta, ali ga posada nije mogla videti zbog izmaglice, onda je morao da dostigne izuzetno veliku visinu.

Istraživači su zato krenuli obrnutim putem - izračunali su koliko daleko posada bombardera može da vidi sa visine na kojoj se nalazila, a zatim su na osnovu toga procenili minimalnu visinu oblaka iznad Hirošime.

Proračun, međutim, nije bio jednostavan. Svetlost se kroz Zemljinu atmosferu ne kreće savršeno pravolinijski. Zbog promena gustine vazduha na različitim visinama, svetlosni zraci blago se savijaju prema površini, što omogućava da se vidi nešto dalje iza horizonta nego što bi to pokazala jednostavna geometrijska računica.

Kako bi uzeli u obzir ovaj efekat, naučnici su morali da rekonstruišu atmosferske uslove koji su vladali na dan bombardovanja.

Koristili su tri istorijske rekonstrukcije vremenskih prilika, na osnovu kojih su procenili kako su se temperatura i vazdušni pritisak menjali sa visinom. To im je omogućilo da izračunaju kako se svetlost kretala kroz atmosferu tog dana.

Zatim su sproveli 100.000 simulacija kako bi obuhvatili moguće greške i neizvesnosti u vezi sa položajem i visinom aviona, kao i atmosferskim uslovima.

Iako su i nakon toga postojale određene nepoznanice, istraživači su sa 95 odsto pouzdanosti zaključili da je oblak čađi dostigao najmanje 11,3 kilometra visine.

Naučnici naglašavaju da bombardovanje Hirošime nije izazvalo nuklearnu zimu. Takav scenario ne očekuje se kao posledica jedne nuklearne eksplozije, već kao moguća posledica ogromne količine čađi koju bi u atmosferu izbacili brojni požari tokom velikog nuklearnog rata.

Ipak, otkriće da je oblak nakon bombardovanja Hirošime dostigao visinu od najmanje 11,3 kilometra predstavlja važan dokaz da nuklearni požari mogu da podignu čađ u više slojeve atmosfere, što je jedan od ključnih preduslova za nastanak nuklearne zime.

(Telegraf.rs)