Širom sveta nađena rasporena tela, a svima je pojeden isti organ: Ova morska neman ubija velike bele ajkule!

Kada su naučnici prvi put pronašli mrtve velike bele ajkule duž obale Južne Afrike, nisu mogli da veruju svojim očima. Sve su imale gotovo identične povrede - tela su im bila rasporena, a jetre iščupane. Iza ovih napada stajali su isti predatori, a njihove smrtonosne metode lova danas su zabeležene i u drugim delovima sveta.

Sve je počelo 3. maja 2017. godine, kada je na obalu ribarskog mesta Gansbaj, nedaleko od Kejptauna, more izbacilo ogromno telo velike bele ajkule. Ženka je bila teška 1.100 kilograma, na njenom donjem delu tela nalazila se velika otvorena rana, a nedostajala je jetra teška oko 90 kilograma.

Preporučujemo

"Ovo nikada nisam doživela"

“Pitali smo se: ‘Šta je, dođavola, moglo ovo da uradi?’”, priseća se Alison Tauner, naučnica koja je predvodila obdukciju uginule ajkule.

Tokom narednih meseci, pronađeno je još pet mrtvih velikih belih ajkula. Sve su imale iste karakteristične povrede.

“Bilo je neverovatno. Do tada sam videla stotine velikih belih ajkula, ali nikada nisam doživela da ih more izbacuje jednu za drugom“, ispričala je Taunerova.

Bio je to prvi znak da se ispod površine mora odvija pravi obračun, čije će posledice kasnije biti primećene u okeanima širom sveta.

Taunerova je obavila obdukcije svih pronađenih ajkula i ubrzo uočila isti obrazac povreda. Posumnjala je na dva glavna krivca - par mužjaka orki, poznatih pod nadimcima Port i Starbord.

Za ove dve orke, za koje se veruje da su braća, prvi put se čulo 2015. godine, kada su primećene u blizini Kejptauna. Imena su dobile po karakterističnim leđnim perajima, koja su kod jedne bila povijena ulevo, a kod druge udesno.

Nedugo pošto su se pojavile, ronioci su pronašli grupu mrtvih ajkula Notorynchus cepedianus. Njihova zdepasta tela, koja podsećaju na praistorijske predatore, bila su rasporena, a nedostajale su jetre.

“Port i Starbord pojavili su se upravo u trenutku kada su ronioci izvlačili ostatke iz vode. Imali smo žrtve i počinioce na istom mestu, ali tada nismo mogli da shvatimo šta se dogodilo“, ispričala je Taunerova.

Morski biolozi i turisti nastavili su da viđaju ovaj par duž obale Kejptauna, uključujući i područje oko ostrva Dajer.

“Nije bilo sumnje da je ostrvo Dajer bilo jedno od najboljih mesta na planeti za posmatranje velikih belih ajkula. A onda su odjednom nestale. Ne govorim o postepenom opadanju njihovog broja, već o tome da su preko noći jednostavno nestale“, rekla je Taunerova.

"Sastavljali smo dokaze"

Iako su istraživači sumnjali da su orke odgovorne za napade, tek 2022. godine uspeli su zvanično da povežu ove predatore sa ubijanjem velikih belih ajkula.

“Sastavljali smo dokaze, kao na mestu zločina, ali nam je nedostajao ključni dokaz. A onda smo ga dobili“, objasnila je Taunerova.

Polovinom maja 2022. godine, amaterski snimatelj dronom zabeležio je tri orke kako love veliku belu ajkulu dugu oko tri metra, nedaleko od obale Mosel Beja, oko 400 kilometara istočno od Kejptauna.

Na snimku se vidi kako jedna orka njuškom gura ajkulu ka površini, a zatim je okreće na desni bok. Potom je ujeda u predelu grudnih peraja, nakon čega se u vodi pojavljuje velika mrlja krvi. Orka zatim zaranja sa ajkulom u ustima, dok druga pokušava da je uhvati za rep, pre nego što nestane iz kadra.

Od tada su napadi orki na velike bele ajkule zabeleženi i kod obala Kalifornije i Australije. Snimci su otkrili izuzetnu sposobnost ovih životinja za lov, njihovu inteligenciju i koordinaciju. Naučnici upozoravaju da klimatske promene i pritisci na morski ekosistem mogu dovesti do sve češćih susreta ovih vrhunskih predatora, sa ozbiljnim posledicama po život u okeanima.

Orke, poznate i kao kitovi ubice, i velike bele ajkule nalaze se na vrhu svojih lanaca ishrane i imaju važnu ulogu u morskom ekosistemu. Njihova ishrana se delimično preklapa, jer obe vrste love životinje poput foka i delfina.

Orke su jedini poznati prirodni predatori velikih belih ajkula.

“Veoma su izbirljive kada je reč o organima kojima se hrane, a jetra je najhranljiviji deo ajkule“, objašnjava Taunerova.

Velike bele ajkule imaju ogromne jetre koje im služe kao svojevrsni rezervoari energije tokom dugih migracija, ali i pomažu u održavanju plovnosti. Kod odraslih jedinki jetra može činiti čak 28 odsto telesne težine, a oko 90 odsto njenog zapreminskog sadržaja čine lipidi, odnosno materije bogate energijom.

U Australiji su orke primećene i kako kitovima koji se hrane filtriranjem vode uklanjaju i jedu usne i jezike, kao i kako se hrane grudnim mišićima pingvina. Ovakav način lova nije slučajan, već je usmeren na delove plena koji pružaju najveću nutritivnu vrednost, objašnjava Izabela Rivs, morski biolog sa Univerziteta Zapadne Australije.

Foto: Mark Conlin / Alamy / Profimedia

Pokazuju izuzetnu inteligenciju

Ipak, naučnici još ne znaju da li je ovakav način lova nova pojava ili se o njemu danas više zna zahvaljujući savremenoj tehnologiji. Sve veći broj podvodnih kamera i dronova omogućava istraživačima da prate ponašanje životinja koje su ranije teško mogli da posmatraju.

Debora Džajls, naučnica koja proučava orke na Univerzitetu Kalifornije u Dejvisu, smatra da je moguće da se ovakvi napadi nisu pojavili nedavno, već da ih ljudi jednostavno sada češće primećuju.

“Možda samo više tražimo takve pojave i zato ih sada viđamo“, objašnjava ona.

Prema njenim rečima, ovakav način lova pokazuje izuzetnu inteligenciju orki i njihovu sposobnost da iskoriste plen koji im je dostupan u njihovom prirodnom staništu.

“Mislilo se da su velike bele ajkule vrhunski predatori okeana, ali sada je jasno da su orke zapravo na samom vrhu“, ističe Džajlsova.

Sa tim se slaže i Rivsova, koja smatra da orke imaju veliku prednost u odnosu na bele ajkule, prenosi BBC.

Ključ njihove nadmoći, prema njenom mišljenju, krije se u društvenoj strukturi. Za razliku od velikih belih ajkula, koje su uglavnom samotnjaci, orke žive u porodičnim grupama, poznatim kao jata, i međusobno komuniciraju karakterističnim glasovnim obrascima.

Takav način života omogućava im da zajednički planiraju i sprovode napade, zbog čega su njihove lovačke strategije izuzetno koordinisane.

Ipak, orke ne moraju uvek da love u grupi. Dana 18. juna 2023. godine, Starbord je snimljen kako samostalno napada veliku belu ajkulu. Za manje od dva minuta ubio je mladog predatora dugog oko 2,5 metra i izvadio mu jetru.

Turisti na brodu snimili su orku sa jetrom u ustima, dok su galebovi na površini vode skupljali masne ostatke. Već narednog dana, nedaleko od tog mesta, more je izbacilo još jednu rasporenu ajkulu, dugu oko 3,5 metra. To je ukazivalo na mogućnost da je Starbord ubio najmanje dve velike bele ajkule.

“To nam je pokazalo da je Starbord izuzetno sofisticiran predator i da mu nije potreban pomagač“, rekla je Taunerova.

Foto: Shutterstock

"Udarale su ajkulu i gurale je"

Slični prizori zabeleženi su i u Kalifornijskom zalivu. Morski biolog i snimatelj divljih životinja Erik Igera pregledao je 2020. godine snimak koji je napravio dronom i ostao zapanjen onim što je video.

Igera, koji vodi program za istraživanje orki u okviru organizacija Conexiones Terramar i Pelagic Life, snimio je grupu od pet orki kako napada ajkulu. Tek kada je nekoliko meseci kasnije uvećao snimak, shvatio je da je reč o mladoj velikoj beloj ajkuli.

Na snimku se vidi kako orke najpre guraju ajkulu ka površini, a zatim zajedničkim snagama okreću njen stomak nagore. Potom je odvlače pod vodu, da bi se ubrzo ponovo pojavile sa njenom jetrom u ustima.

“Udarale su ajkulu i gurale je, a zatim joj izvadile jetru i pojele je. Nisu pokazivale nikakvo interesovanje za ostatak tela“, ispričao je Igera.

Igera je 2022. godine snimio pet orki iz iste grupe kako napadaju još jednu mladu veliku belu ajkulu. Predatori su je okrenuli na leđa i potisnuli ka površini, dok je životinja krvarila, a njena jetra postala vidljiva.

Okretanje ajkule na leđa izaziva stanje poznato kao tonička nepokretnost, odnosno privremenu paralizu tokom koje životinja gubi sposobnost da reaguje.

“Kada se ajkula okrene na leđa, dolazi do prirodne, privremene paralize. Ona tada postaje potpuno nepokretna i ne može da reaguje za manje od jednog minuta“, objašnjava Igera.

Kada je plen na taj način onesposobljen, orke mogu bez većeg rizika da mu rasporе stomak i izvade energetski bogatu jetru, bez opasnosti od ozbiljnog protivnapada.

Prema Igerinim rečima, ovakva tehnika lova prenosi se sa generacije na generaciju i predstavlja naučeno ponašanje unutar porodične grupe.

“To je deo njihove kulture. Znanje se prenosi kroz generacije, a sve počinje od matrijarha, odnosno najstarije ženke koja predvodi grupu“, objašnjava on.

Foto: Kim Westerskov / Alamy / Profimedia

Detaljna forenzička analiza

U Kalifornijskom zalivu zagrevanje mora dovelo je do veće prisutnosti mladih velikih belih ajkula, koje se sada češće nalaze u staništu grupe Moctezuma. Ipak, Igera naglašava da klimatske promene ne menjaju direktno način na koji orke love, već ih dovode u kontakt sa novim plenom.

“Klimatske promene približavaju ove vrhunske predatore jedne drugima, ali ne menjaju direktno njihove lovačke tehnike. One samo stvaraju prilike da orke primene već postojeće, veoma sofisticirane strategije na novi plen“, objašnjava morski biolog.

Slične promene primećene su i u Australiji. U oktobru 2023. godine na jugoistočnoj obali ove zemlje pronađena je velika bela ajkula duga 4,7 metara, kojoj su nedostajali jetra, organi za varenje i reproduktivni organi.

Istraživači su obavili detaljnu forenzičku analizu rana i pronašli DNK orki, čime je potvrđeno da je upravo ova vrsta odgovorna za napad.

“Uspeli smo da potvrdimo prisustvo DNK orki u ranama. Bio je to prvi naučno potvrđen slučaj predacije velikih belih ajkula od strane orki u australijskim vodama“, kaže Rivsova, koja je predvodila istraživanje.

Napadi orki, međutim, nisu jedini razlog zbog kojeg velike bele ajkule nestaju iz pojedinih područja.

U Južnoj Africi njihova populacija bila je ugrožena i pre nego što su napadi orki privukli pažnju naučnika. Istraživanje iz 2016. godine, koje je obuhvatilo šestogodišnji period, upozorilo je da se ova stvorenja suočavaju sa ozbiljnim rizikom od izumiranja zbog krivolova, trgovine čeljustima i perajima, zagađenja, smanjenja količine hrane i upotrebe mreža i udica za njihovo hvatanje.

Dodatni problem predstavlja i izuzetno niska genetska raznovrsnost ove vrste, na šta je ukazalo istraživanje iz 2015. godine.

Od tada je njihova populacija nastavila da opada, tvrdi Sara Andreoti, morski biolog sa Univerziteta u Stelenbošu, koja je predvodila oba istraživanja.

Ona upozorava da veliki broj ajkula strada kao slučajni ulov u ribarskim mrežama, ali da su zaštitne mreže postavljene duž obale, kao i ribolov dugim povrazima, među glavnim uzrocima njihovog stradanja. Posebno su ugrožene mlade jedinke, koje često završavaju kao usputni ulov.

“Ne dajemo im priliku da se oporave i prežive. Gledamo kako lokalno nestaju pred našim očima“, upozorila je.

Foto: Shutterstock

Odlazak velikih belih ajkula

U zalivu Fols Bej, nedaleko od Kejptauna, populacija velikih belih ajkula bila je relativno stabilna sve do 2015. godine. Međutim, do sredine 2018. godine ove životinje gotovo potpuno su nestale iz tog područja. Jedno istraživanje ukazalo je na to da su orke koje love ajkule verovatno doprinele njihovom odlasku.

Sličan obrazac zabeležen je i kod obale Kalifornije. Prema istraživanju iz 2019. godine, velike bele ajkule napuštale su područje oko ostrva Farelons, udaljenog oko 43 kilometra od San Franciska, čim bi se pojavile orke.

Podaci sa elektronskih uređaja za praćenje pokazali su da su ajkule počinjale da napuštaju to područje već nekoliko minuta nakon dolaska orki. Nisu se vraćale sve do naredne sezone.

Njihovo odsustvo imalo je posledice i po druge morske životinje, među kojima su i morski slonovi, koji su inače čest plen velikih belih ajkula. U godinama kada su ajkule napuštale ovo područje, zabeleženo je između četiri i sedam manje napada na morske slonove.

Odlazak velikih belih ajkula iz njihovih tradicionalnih staništa u Zapadnom Kejpu uticao je i na druge vrste. Prema rečima Taunerova, posebno su ugroženi afrički pingvini, čija je populacija već kritično ugrožena, a koji se sada suočavaju sa većim rizikom od napada ajkula u pojedinim područjima.

Istovremeno, na teritorije koje su ranije naseljavale velike bele ajkule počele su da dolaze druge vrste. Među njima su i bronzane ajkule (Carcharhinus brachyurus), koje su postale glavna atrakcija za turiste koji učestvuju u ronjenju u zaštitnim kavezima, budući da velikih belih ajkula više nema u nekada popularnim područjima Zapadnog Kejpa.

Nestanak velikih belih ajkula iz zaliva Fols Bej izazvao je i lančane promene u morskom ekosistemu. Prema jednom novijem istraživanju, broj njihovog plena, posebno južnoafričkih krznenih foka i sedmoškržnih ajkula, počeo je da raste. To je potom dovelo do smanjenja broja manjih ajkula i riba.

Kada orke ubiju velike bele ajkule ili ih nateraju da napuste određeni deo obale, posledice se ne završavaju na njihovom nestanku. Menja se čitav lanac ishrane, a efekti takvih promena već su vidljivi u morskim ekosistemima.

“Sada posmatramo kako se te posledice odvijaju pred našim očima“, zaključuje Alison Tauner.

(Telegraf.rs)