Stavljamo tačku na 2020: Da li smo grešili i šta nam je činiti?

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Shutterstock/Ognjen Radošević

Kakva godina.

Preporučujemo

Neko bi možda na ovu konstataciju stavio uzvičnik ili zarez, ali ne...vreme je da se na 2020. stavi tačka (.) jer je ovih prethodnih 360 i kusur dana bilo toliko ludo, brzo, a ujedno mučno, nesnosno... Kao kada dete odvedete na rolerkoster, a prethodno mu date da popapa deset sendviča. Njemu jadnom želudac u nosu, hoće da eksplodira, ne zna gde bije, ali ne može da siđe dok se đir ne završi...

Vožnja je počela onog dana kada se priča o misterioznoj bolesti koja hara Kinom u Srbiji prvo povela, odgovorno tvrdim, u našoj redakciji. Postpraznični kolegijum, pljušte tema za prve dane januara. Naravno, iskoči Vuhan, ali predlog nije nešto “pokidao”. Niti su članovi kolegijuma pali u trans, nit’ se nešto ovajdismo od klikova tog dana, ali smo pisali... Neka čudna upala pluća, tamo negde, baca ljude u postelju, nema mrtvih... Koga briga, zar ne?

Posle nekoliko dana pala je prva žrtva. Reakcija opet mlaka, ali kolegijalni zaključak je bio da se situacija obavezno prati... I tako smo pratili - prvi slučaj van Kine, prvi u SAD, prvi u Evropi... I tako “nova korona” postaje prva, nekad, čini mi se, i jedina tema kolegijuma.

Onda kao da je neko ubacio u petu brzinu. Dočekasmo i prvog obolelog u Srbiji, pa prvu žrtvu, i 101, 1.001, 2.001, 3.001...Ali i prve vakcine! Ispratismo vala koronu sve od Vuhana do Samoe, u mogućim i nemogućim uslovima. Bolesni i zdravi, od kuće i iz redakcije, sa decom na glavi i ljubimcima u krilu... U crvenim zonama kovid bolnica, u redovima ispred ambulanti, kraj postelja naših bližnjih koji su je odbolovali. Nažalost, nismo je zauvek ispratili. Samo smo u isti kufer sa njom spakovali još sijaset najcrnih vesti. Đavo da nas nosi!

Da je neko u aprilu, kada je svet izbrojao prvi milion obolelih, rekao da ćemo pet meseci kasnije širom sveta imati više od milion mrtvih ne bih mu verovala. Da je natuknuo da će ova pošast udariti na nas, naše porodice, prijatelje, kolege, sočno bih ga opsovala. Baš kao što psujem tu koronu koja je neke zauvek odnela, i sve one koji ne veruju da kovid-19 postoji. Mrsko ih gledam kako šetaju bez maske i gurkaju se po autobusima i radnjama. Toliko “lepljenje” za leđa u redu na delikatesu bilo je nepristojno i dok nije bilo pandemije, a kamoli sad. Pitam se da li su to oni isti ljudi koji su puni žara, dok smo džedžili zaključani u kućama, aplaudirali jedinim i pravim herojima ove pandemije. I razmišljam da li su distanca, briga i sebičnost uticali na to da ispoštujemo onu čuvenu “čovek je čoveku vuk”.

I tako smo, poštujući to a ne nešto drugo, od prvog talasa u kom sam brojeći mrtve od Rusije do Španije govorila da se osećam kao da sam bila bar na četiri daće, dogurali do trećeg, gde sam na ispraćaje zaista i išla.

Ipak, i pored svih tumbanja, ograničavanja, mož’ u kafić, ne mož’ u kafić mera, željna i frizera i mora i zagrljaja majke, sestre, brata, babe, zaove i šurnjaje, gledala da poštujem ono što mi zdrav razum nalaže. Nije korona kao onda kad si mali pa ti viču “pec” da te nauče da je vruća ringla, a ti blentav zalepiš šaku. Ne more, vidiš da se ringla usijala, toplije je čim joj priđeš, skloni se na dva metra i ne boli te glava. Prosto je! Nisam dozvolila sebi da dočekam da i Laza postane kovid pa da mozgam gde ću da se lečim. Sastavljala sam se sa mozgom i lečila duševne rane, iste one koje nas sve od marta bole.

Kako? Pa, nije ova godina samo ružno donela. Bilo je sitnih, ali i velikih radosti. Na poslu smo beležili pozitivne rekorde, slavili smo super-mame koje su rađale prkoseći svim silama virusa. Bilo ih je i u našim krugovima, hvala im što su tako hrabre... Katkad sam bežala od svega tako što sam otkrivala prelepe kutke naše zemlje, uživala u žuboru potoka i zelenilu šuma u zagrljaju najvažnijih ljudi. Nije more, ali leči.

I za kraj, ako se ispostavi da još crnji dani dolaze, ne dozvolite da vas depresija obuzme. Nemojte da potonete i da se predate mraku. Prkosite ovoj pošasti na svoj način, izvlačeći iz cele situacije samo pozitivno. Zaštitite svoj mikrokosmos, uživajte u svakom trenutku koji vam je kovid dao za odmor. Setite se samo kako ste oduvek kukali da nemate vremena da se naspavate. Vratite se dobrim knjigama i filmovima, sa mališanima ređajte lego kocke... Nastavite da činite dobra dela, dajte nama materijala da pišemo više dobrih vesti...

Želja nam je da zdravi do kraja iduće godine slavimo neke “bele rekorde”, i đavo zna da nam je muka od ovih crnih. Možemo da počnemo od naslova “Srbija skapirala - maska i distanca! Krizni štab raspušten, naš zdrav razum uništio potrebu za merama”... Može i “Bebi bum u srcu Balkana”, nije loše ni ovo “Srbi se profinili i više nigde ne bacaju đubre, nigde nije čista priroda kao kod njih”... Sve ove teme bi bile viralne na mrežama. Verujte nam, mi to znamo najbolje. Srećna vam Nova godina.