• 2

80 godina od Perl Harbora: Zašto je Japan napao Ameriku i koje greške je usput pravio

Dva događaja su 1941. zapečatila sudbinu Sila Osovine. Prvi je početak Operacije „Barbarosa”, to jest Hitlerov napad na Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika koji je počeo 22. juna. Drugi je glupost koju su 7. decembra napravili Japanci na Pacifiku

  • 2

Da postoji mogućnost rata između Japanske carevine i Sjedinjenih Američkih Država, toga su stratezi obe zemlje bili svesni još od dvadesetih, ali su odnosi bili pristojni a trgovinska razmena odvijala se nesmetano sve do japanske invazije na Mandžuriju 1931. godine; potpuno su se srozali posle invazije na Kinu 7. jula 1937, kada je počeo Drugi kinesko-japanski rat.

Već 12. decembra Japanci su potopili američku rečnu topovnjaču i tri tankera koji su spasavali američke i kineske civile tokom napada na Nanking, da bi potom još i pucali na posadu koja je poskakala u vodu; obe vlade su sprečile eskalaciju. 26. januara 1938. američkog konzula u Nankingu Džona Mura Alisona ošamario je japanski vojnik, ali se Tokio formalno izvinio četiri dana kasnije.

Ipak, presudnu ulogu u okretanju zapadne javnosti protiv Japana imao je Nankinški masakr (tzv. Silovanje Nankinga; japanski nacionalisti i sada ga cinično zovu „incidentom” i tvrde da se ništa naročito nije desilo), kada je japanska vojska mesec i po dana, počev od 13. decembra 1937., nesmetano ubijala, pljačkala i silovala (tačan broj žrtava nije utvrđen, ali se kreće u rasponu 50—300.000).

Posle sloma Francuske (jun 1940), Japan je izvršio okupaciju severnog dela Francuske Indokine, formalno da bi Kini presekao tu liniju snabdevanja; zbog toga su SAD zaustavile izvoz vojne tehnike, industrijskih mašina i avio-goriva, ali ne i svoje nafte, od koje je Japan bio potpuno zavisan, jer se cenilo da bi to bilo protumačeno kao otvorena provokacija.

Umesto toga, ne bi li Tokio odustao od dalje ekspanzije, Ruzvelt je sredinom 1940. odlučio da Pacifičku flotu prebaci iz San Dijega na Havaje, kao i da pojača vojno prisustvo na Filipinima, koji su od 1898. (posle Špansko-američkog rata) bili američka teritorija a u tom trenutku imali tranzicionu administraciju i bili u procesu ka potpunom osamostaljenju (što će dobiti 1946).

I tek je krajem jula 1941. Ruzvelt odlučio da uvede embargo na izvoz nafte Japanu, pošto je ovaj izvršio okupaciju ostatka Francuske Indokine (mada su francuske trupe i civilna administracija ostali na svojim mestima), istovremeno ih upozorivši da je Amerika spremna da odgovori ako „susedne zemlje” budu napadnute. Tada su počeli pregovori Amerike i Japana.

Neuspešni. Vašington je tražio bezuslovno povlačenje iz Kine i Indokine, dok je Tokio pokušavao da „izboksuje” kompromis, pošto se na čelu japanske vlade nalazio Fumimaro Konoe, koji nije želeo rat s Amerikom. Ali čak i da su Amerikanci prihvatili japansko povlačenje iz „većeg dela Kine”, teško da bi vojna stranka u Japanu na to pristala, s obzirom da je već počela pripreme za rat sa SAD.

Pripreme za napad na Perl Harbor, i za istovremenu invaziju na „Južnu resursnu oblast” (tako su japanski stratezi zvali Jugoistočnu Aziju; u propagandne svrhe koristili su pojam: „Velika istočnoazijska sfera koprosperiteta”), u stvari su počele još početkom 1941. pod pokroviteljstvom admirala Isorokua Jamamota, koji je mornaričkom glavnom štabu zapretio ostavkom ako to ne dozvoli.

Posebno se pažljivo analizirao napad britanske Kraljevske ratne mornarice na italijansku flotu u Tarantu u noći između 11—12. novembra 1940., kada se odigrala prva mornarička bitka u istoriji vođena isključivo avionima (sa nosača „Ilastrijus” Britanci su poslali 21 torpedni bombarder tipa feri sordfiš i unakazili ono čime se Musolini najviše ponosio).

Navodno, car Hirohito je tek u septembru za to saznao, tek 5. novembra plan odobrio, a primenu autorizovao 1. decembra, pet dana nakon isplovljavanja Kombinovane flote, i to pošto ga je većina japanskih vođa ubedila da bi prihvatanje konačne američke Halove note (sa starim zahtevima, dostavljene 26. novembra, istog dana kada je flota isplovila), ugrozilo njihove položaje u Mandžuriji i Koreji.

Japancima se žurilo jer je ratnoj mornarici ostalo nafte za još godinu dana i morali su delovati „juče”, što bi se žargonski reklo. Imali su nekoliko neposrednih ciljeva. Prvo, da unište Pacifičku flotu kako se ne bi umešala u osvajanje naftom prebogate Holandske Indije (današnja Indonezija), britanskih kolonija Malaje (Malezija i Singapur) i Hongkonga, te američkih Filipina i ostrva Guam i Vejk.

Drugo, želeli su da kupe vreme i konsoliduju svoje pozicije na Dalekom istoku pre nego što se sprovede u praksu američki zakon koji je sredinom 1940. odobrio uvećanje ratne mornarice za 70%, nakon čega ne bi imali nikakvu šansu. Konačno, smatrali su da će to biti snažan udar na američki moral posle kojega će oni odustati od zahteva protivnih japanskim interesima, i da će tražiti kompromis.

Prosto su imali rasističko poimanje američkih ljudi, koje su smatrali slabima, mlakima, sklonima uživanju, nesklonima borbi, i čak ni posle bitaka u Koralnom moru i kod Midveja nisu razumeli s kim imaju posla; recimo, posle američkog iskrcavanja na Gvadalkanalu, oni su protivnapad koncem avgusta 1942. tempirali za noć „zato što su Amerikanci isfeminizirani i neće želeti da se bore noću”. Od takve predrasude može mozak da zaboli.

Pogrešna procena američkog karaktera nije jedina koju su napravili. Prvo, odustali su od invazije na Havaje, uprkos upozorenjima kapetana Minorua Gende u mornaričkom glavnom štabu, da će rat u suprotnom biti izgubljen. Drugo, za glavnu metu su odredili bojne brodove, ne shvatajući da su nosači postali glavno oružje mornarice (paradoksalno, imajući u vidu da su za napad koristili upravo njih).

Ali čak i da su im nosači bili primarna meta, nijedan od tri pacifička nije bio u luci: „Saratoga” je bila na Zapadnoj obali (uplovljavala je u San Dijego u trenutku napada), „Leksington” je isplovio iz Perl Harbora 5. decembra kako bi odneo pojačanja bazi na Midveju, dok je „Enterprajz” isplovio još 28. novembra, i premda je trebalo da se vrati 6. decembra, kasnio je zbog vremenskih prilika.

Drugi svetski rat, Perl Harbor, Američka  istorija, Japanska istorija

Početak napada na Perl Harbor: japanski avijatičari pred poletanje primaju poslednje instrukcije od svojih pretpostavljenih. Foto: Profimedia/Roger Viollet/AFP

Konačno, sam teren im nije išao u prilog, jer su vode u Perl Harboru plitke, pa bi Amerikancima posle bilo lako da oštećene brodove izvuku i ponovo osposobe, ili da iskoriste njihove delove za gradnju novih, a i za očekivati je bilo da se većina mornara spasi; zato američki stratezi nisu verovali da će Japanci napasti baš tu, mislili su da će „gađati” samo Filipine.

Šest japanskih nosača koji su, uz veliku pratnju, zorom 7. decembra 1941. prišli Havajima bili su „Akagi”, „Kaga”, „Sorju, ”Hirju”, „Šokaku” i „Zuikaku”. Nosili su 414 borbenih aviona (za napad će biti iskorišćeno 353) koji su po planu trebali napasti u dva talasa. Prvom talasu, onom glavnom, meta su bili bojni brodovi, dok su primarna meta drugog bili (odsutni) nosači a sekundarna krstarice.

Napad avionima i podmornicama je počeo u 7.48 sati po havajskom vremenu, bez objave rata. To nije bila namera admirala Jamamota. Po njegovom planu, pola sata ranije ambasador u Vašingtonu je trebalo da dostavi notu, ali su je japanski šifranti u ambasadi predugo transkribovali, ne znajući da je stvar hitna, pa nije predata u naznačeno vreme, već posle napada.

Ali to nije bilo ni bitno. Amerikanci, koji su razbili japansku diplomatsku šifru, imali su poruku satima pre napada, ali nisu mogli da je protumače. To nije bila formalna objava rata, čak ni formalni prekid diplomatskih odnosa; interpretirala se kao snažna indikacija da su pregovori okončani. I zapravo dokumenti koje je 1999. otkrio japanski profesor Takeo Iguči pokazuju da je to bilo namerno.

Naime, japanska vojska i mornarica nisu želele da se rat objavi propisnom notom, već samo da pošalju nešto što će kasnije tako moći da predstave. I zaista nisu poslali ništa sadržajno; nada japanske vlade u očuvanje mira je izgubljena, sa žaljenjem obaveštavaju američku vladu da „ne mogu a da ne smatraju da je nemoguće postići sporazum daljim pregovorima”.

Iz naše perspektive to ništa ne znači; ali možda japanska kultura nalaže poetičnost, eleganciju, uzdržanost, suptilnost čak i kada treba da se objavi rat. Mada, pre će biti da je Takeo Iguči u pravu.

Sam 90-minutni napad je, manje-više, išao po planu. Radar je detektovao prvi talas (183 aviona), ali neiskusni redovi nadređenom oficiru nisu rekli da je u pitanju ogromna formacija, a on se nije setio da pita, pa je protumačeno da se radi o šest bombardera B-17 koje su očekivali iz pravca Kalifornije, svega nekoliko stepeni dalje; u drugom talasu je učestvovalo 117 aviona.

Japanski gubici su naravno bili proporcionalno mali, ali ne i zanemarljivi, imajući u vidu sve okolnosti: 55 avijatičara i devet podmorničara je poginulo, dok je jedan zarobljen. Izgubili su 29 aviona, devet u prvom talasu a 20 u drugom, dok je 74 bilo oštećeno usled dejstvovanja PVO-a.

S druge strane, poginulo je 2.008 mornara, 218 vojnika i avijatičara, 109 marinaca i 68 civila; ranjeno je 710 mornara, 364 vojnika i avijatičara, 69 marinaca i 35 civila. Ukupno: 2.403 mrtva i 1.178 ranjena. Velika većina vojnih žrtava su bili regruti uzrasta 17—18 godina, zato što su oni živeli na brodovima. Skoro polovina (1.177) stradala je zbog eksplozije na bojnom brodu „Arizona”.

Drugi svetski rat, Perl Harbor, Američka  istorija, Japanska istorija

Kolorizovana fotografija nastala tokom japanskog napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. Foto: Profimedia/Royston Leonard/mediadrumworld.com

Potopljeno je ili nasukano 18 ratnih brodova, uključujući pet bojnih; još tri broda su bila teško oštećena. Ali svi su opravljeni i vraćeni u službu, s izuzetkom „Arizone” koja je jedina bila trajno izgubljena (i sada je na mestu svog potonuća, iznad njene olupine u plitkoj vodi luke sagrađen je memorijalni centar), i dva broda čiji je materijal recikliran.

Šteta bi bila daleko veća, da je admiral Nagumo (koji je neposredno komandovao nosačima) prihvatio nagovaranje Gende i kapetana Fućide, koji je predvodio prvi talas, da pokrene treći s ciljem uništenja mornaričkog brodogradilišta, naftnih skladišta, podmorničke baze (upravo su podmornice do kraja 1942. zaustavile japansku privredu prekidom svih pomorskih ruta snabdevanja) i drugih postrojenja.

Admiral Čester Nimic, deset dana kasnije imenovan za glavnokomandujućeg Pacifičke flote, smatrao je da bi to produžilo rat za dve godine; većina vojnih analitičara se danas slaže, da u tom slučaju američka mornarica barem godinu dana ne bi bila sposobna za ozbiljnije operacije na Pacifičkom ratištu, umesto što je samo nekoliko meseci kasnije počela Japancima da nanosi što taktičke što strateške poraze.

Ali Japanci, uvereni u brzu i odlučujuću pobedu, u svom opštem planu to nisu ni predvideli, i postojalo je nekoliko razloga zbog kojih se Nagumo nije odlučio na taj potez, što je sutradan Jamamoto podržao, da bi kasnije žalio za propuštenom prilikom i tu odluku nazivao velikom greškom. A Genda je tada bio samo kapetan: mali čin za uši silnih admirala.

Drugi svetski rat, Perl Harbor, Američka  istorija, Japanska istorija

Kolorizovana fotografija nastala tokom japanskog napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. Foto: Profimedia/Paul Reynolds/mediadrumworld.com

Admiral Hara Ćuići čuvši za ishod bitke odmah je rekao: „Ostvarili smo veliku taktičku pobedu kod Perl Harbora i stoga izgubili rat”. I to je pravilno ocenio a da čak nije ni znao da u podrumu Stare administracije u Perl Harboru na razbijanju japanske mornaričke šifre vredno rade kriptoanalitičari, što će par meseci kasnije presuditi Bitku kod Midveja.

Ruzvelt je sutradan u Kongresu održao svoj čuveni govor („Yesterday, December 7, 1941 — a date which will live in infamy”) i tražio podršku za rat protiv Japana, koju je dobio sat vremena kasnije: u Senatu rezultat glasanja je bio 82-0 a u Predstavničkom domu 388-1 (protiv je bila samo zastupnica iz Montane, Džanet Renkin, republikanka i pacifistkinja; jedva se spasla linčovanja na ulici).

Video: Eksplozija u Smederevu je tragedija koju je ublažila tvrđava ali se broj mrtvih i dalje ne zna

Britanija je rat Japanu objavila odmah, pošto je ovaj paralelno s napadom na Havaje pokrenuo invaziju na Filipine, Malaju sa Singapurom, Hongkong i Holandsku Indiju, koje je sve uskoro okupirao, dok je Tajland prešao na njegovu stranu; ali nisu zauzeli Papuu Novu Gvineju i time izolovali Australiju, jer su ih u tome osujetili Amerikanci Bitkom u Koralnom moru početkom maja.

Sasvim neočekivano, a na veliko zadovoljstvo Ruzvelta, kojem je Nemačka bila primarna meta a ne Japan, i koji nije znao kako da izmanevriše u tom smeru — Adolf Hitler je bez ikakve potrebe, u nadi da će Japanci posle toga recipročno objaviti rat SSSR, 11. decembra objavio rat Americi, i time sebi sklepao mrtvački sanduk (raku je već iskopao „Barbarosom”). Sledio ga je Musolini istoga dana.

Drugi svetski rat, Perl Harbor, Američka  istorija, Japanska istorija

Kolorizovana fotografija nastala tokom japanskog napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. Foto: Profimedia/Royston Leonard/mediadrumimages.com

Još jedna posledica napada na Perl Harbor bilo je interniranje japanske populacije Sjedinjenih Država, koje je i danas kontroverzno. Ono je posledica rasizma, ali i konkretnog incidenta koji se odigrao tokom bitke. Naime, jedan japanski pilot zera prinudno je sleteo na obližnje ostrvo Nihau, gde ga je jedan Havajac onesposobio i oduzeo mu oružje, mape, šifre i dokumenta.

Pilot je zatražio pomoć tri lokalna japanska žitelja, koji su se odazvali. On je poginuo, Havajac je ranjen, dok je jedan od tih mesnih Japanaca izvršio samoubistvo. Na kraju je 110.000 američkih Japanaca na Zapadnoj obali internirano „za svaki slučaj”; istovremeno, na Havajima, gde je živelo 150.000 Japanaca, koji su činili trećinu populacije, to je zadesilo samo 1.200—1.800 ljudi.

Od starta se provlači mit da američka javnost uopšte nije očekivala napad. Istina, svega 8% njih je podržavalo ulazak u rat (koji je tek tada stvarno postao svetski, pošto su pre toga japanski ratovi na istoku bili logički nevezani za dešavanja u Evropi), ali je anketa „Galupa” neposredno pre napada pokazala da čak 52% očekuje rat s Japanom, 21% ne zna, a 27% veruje da do toga neće doći.

A da li je američka vlada učinila sve da Japan natera na atak, da li za sve saznala i pustila ih da to izvedu, zato što je Ruzvelt na sve načine pokušavao da Ameriku uvede u rat kako bi na tlu kontinentalne Evrope sprečio pobedu ili genocidnih nemačkih nacista ili komunističkog Sovjetskog Saveza — istoričari se spore. Većina to odbacuje. Ne možemo stoga ni mi odgovoriti na to pitanje.

Video: 30 godina je za njega trajao Drugi svetski rat

(P. L.)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima