Najmističnije ostrvo Jadrana: U njegovoj blizini kompas poludi, dok strme litice čuvaju mračnu tajnu

Daleko na horizontu, tamo gde se plavetnilo mora spaja s nebom, stoji Jabuka - gotovo nevidljiva tačka na geografskoj karti, ali div u pričama onih koji su je videli.

Ovo vulkansko ostrvo, visoko gotovo 100 metara, uzdiže se iz mora poput slomljenog zuba ili drevne piramide, dok njegove strme litice ne nude zaklon ni sigurno pristanište.

Preporučujemo

Neodoljiv izazov za sve

More koje ga okružuje duboko je do 260 metara, bez plićaka i uvala gde bi se moglo baciti sidro, a glatke stene nemaju izbočine za koje bi se mogao vezati plovilo.

Izloženo je svim vetrovima, a čak i pri najslabijem povetarcu okruženo velikim talasima, što ga čini jednim od najnepristupačnijih mesta na Jadranu.

Upravo ta izolovanost i surovost čine ga neodoljivim izazovom, a priča se da se na njegov vrh popelo manje ljudi nego na Mont Everest, prenosi Večernji.hr.

Ono što Jabuku čini zaista jedinstvenom nije samo njen izgled, već i geološki sastav. Kao jedno od samo dva jadranska ostrva vulkanskog porekla, njene tamne stene bogate su magnetitom (mineralom koji stvara snažno magnetno polje).

Foto: Shutterstock

Jabuka ima neobičan nadimak

Pomorci su od davnina znali da u blizini ostrva magnetna igla kompasa potpuno ”poludi”, pretvarajući ključni navigacioni instrument u beskorisnu napravu. Ta pojava je vekovima predstavljala potencijalnu opasnost, unoseći nemir i nesigurnost u plovidbu ovim delom Jadrana.

Zbog crnih stena i magnetske anomalije, Jabuka je s pravom zaslužila nadimak “Crna piramida” - mesto gde deluje da se zakoni fizike savijaju pred snagom prirode.

Iako naizgled beživotna, ova kamena hrid utočište je za retke i otporne oblike života. Na njenim liticama obitavaju samo dve endemske vrste - strogo zaštićena crna gušterica (Podarcis melisellensis pomoensis) i biljka zečina.

I dok je kopno siromašno, voda oko Jabuke vrvi životom. Ovde postoji prirodno mrestilište - jedno od najbogatijih ribolovnih područja na Jadranu, poznato po obilju škampa, oslića, grdobina i posebno zubaca.

Taj kontrast između surove, gotovo gole površine i podvodnog bogatstva još je jedna od tajni koje ostrvo čuva.

Foto: Shutterstock

Ostrvo sa mračnom legendom

Istorija Jabuke jednako je dramatična kao i njen izgled. Na pomorskim kartama prvi put se pojavljuje početkom 14. veka pod mletačkim imenima Mellisella i kasnije Pomo. Putnici su je u svojim zapisima opisivali kao visoku, šiljastu stenu, poredeći je čak i sa egipatskim piramidama.

Jabuka je vekovima bila poznata po sokolovima, gde su se ljudi izlagali smrti penjući se po opasnim liticama, kako bi uhvatili tada izuzetno cenjene grabljivice. Francuski putopisac Kastela je 1603. godine zabeležio postojanje male kućice u podnožju ostrva, u kojoj su boravili lovci.

Jedna od najmračnijih legendi vezanih za ostrvo potiče iz 16. veka i govori o četvorici krivolovaca kojima je oluja odnela slabo privezan brod, osudivši ih na sporu smrt od gladi i žeđi na ovoj izolovanoj steni.

Nebom iznad Jabuke i danas vlada sivi soko (Falco peregrinus). Savremeni posetioci svedoče kako ovi veličanstveni predatori ljubomorno čuvaju svoju teritoriju, a zabeleženi su i slučajevi u kojima napadaju dronove koji se previše približe gnezdima.

Na ovom mestu se gnezde i druge vrste, poput Eleonorinog sokola.

Jabuka kao meta JNA

I dok soko i dalje prkosi nebu, jedan stanovnik Jabuke zauvek je nestao, ostavivši za sobom misteriju. Reč je o jabučkom karanfilu (Dianthus multinervis), endemskoj biljci koja je poslednji put viđena pre više od stotinu godina i danas se smatra izumrlom.

U novijoj istoriji, sudbina ostrva bila je jednako burna. Nakon Drugog svetskog rata, jugoslovenska vojska koristila je ovu jedinstvenu prirodnu formaciju kao metu za vežbe gađanja iz aviona, ostavljajući ožiljke na drevnim stenama.

Srećom, svest o njenoj neprocenjivoj vrednosti je prevladala, pa je Jabuka 1958. godine proglašena geološkim spomenikom prirode. Danas je Jabuka, zajedno s Brusnikom i Svecom, deo “Viškog vulkanskog trougla“ i ponosni član UNESCO svetske mreže geoparkova.

To je područje koje Svetska organizacija za zaštitu prirode (WWF) svrstava među deset “poslednjih rajskih oaza Mediterana”, ističući ga kao jedno od geološki najatraktivnijih i biološki najraznovrsnijih područja na Jadranu.

Poseta Jabuci i danas je prava nautička avantura, moguća samo za mirnog mora i uz veliku veštinu. Za one koji se odvaže na plovidbu kroz Viški arhipelag, ugledati njenu tamnu siluetu kako se uzdiže iz beskrajnog plavetnila - prizor je koji se pamti ceo život.

(Telegraf.rs)