Poštar se spotakao o kamen, odneo ga kući i počeo da gradi: Nakon 33 godine napravio je neverovatnu palatu

U malom mestu Oteriv, na jugoistoku Francuske, nalazi se građevina koja izgleda kao da je deo neke bajke, ili kulisa filma epske fantastike.

Njene fasade ukrašene su neobičnim figurama, životinjama, skulpturama i ornamentima, a iza svega stoji čovek koji nije bio ni arhitekta ni vajar, već poštar.

Preporučujemo

Rođen u siromašnoj porodici

Reč je o Ferdinandu Ševalu, poznatom i pod nadimkom “Poštar Ševal”, koji je 33 godine svog života posvetio izgradnji neobične građevine nazvane “Idealna palata“ (Le Palais idéal).

Poduhvat je započeo 1879, kada je imao 43 godine, a završio ga je 1912. Danas se ovo delo smatra izuzetnim primerom arhitekture naivne umetnosti.

Ferdinand Ševal rođen je 19. aprila 1836, u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Školu je napustio sa 13 godina kako bi postao pekarski šegrt, ali se kasnije opredelio za posao poštara.

Njegov život obeležili su brojni porodični gubici. Godine 1858. oženio se Rozalin Revol, sa kojom je dobio sinove Viktorena Žozefa Fernana, rođenog 1864, i Ferdinana Sirila, rođenog 1867.

Međutim, Viktorеn je preminuo kada je imao samo godinu dana, dok je Rozalin umrla 1873, prenosi Wikipedia.

Pet godina kasnije, Ševal je upoznao i oženio Kler-Filomen Rišo. Njen miraz obuhvatao je i zemljište na kojem se danas nalazi čuvena palata.

Godine 1878. dobili su ćerku Alis-Mari Filomen, koja je preminula 1894. godine, sa samo 15 godina. Njena smrt teško je pogodila Ševala i bila je poslednje dete koje je dobio.

Ni kasnije ga nisu zaobišli porodični gubici. Njegov sin Ferdinan preminuo je 1912, a druga supruga Kler 1914. godine.

Građevina od različitih materijala

Sve je počelo 1879, tokom jedne od njegovih svakodnevnih poštanskih ruta. Ševal je hodao brzo kada se sapleo o kamen neobičnog oblika. Zastao je da ga pogleda, podigao ga i poneo sa sobom, zadivljen njegovim izgledom.

Taj trenutak podsetio ga je na san koji je imao mnogo godina ranije. U njemu je, kako je kasnije ispričao, izgradio palatu ili zamak, ali nikome nije govorio o tome jer se plašio da će mu se ljudi podsmevati.

Kada je sledećeg dana ponovo došao na isto mesto, pronašao je još kamenja, lepšeg i neobičnijeg oblika. Bio je oduševljen njihovim izgledom i zaključio da priroda sama stvara skulpture koje čovek ne bi mogao da napravi.

“Rekao sam sebi: ‘Pošto je priroda spremna da se bavi vajanjem, ja ću se pobrinuti za zidanje i arhitekturu’“, prisetio se Ševal.

Tako je počeo poduhvat koji će obeležiti ostatak njegovog života.

Tokom naredne 33 godine, dok je raznosio poštu, sakupljao je kamenje i nosio ga kući. U početku ga je stavljao u džepove, zatim je koristio korpu, a kasnije kolica. Često je radio noću, osvetljavajući gradilište uljanom lampom. Prvih 20 godina posvetio je izgradnji spoljašnjih zidova.

Građevina je nastajala od različitih materijala koje je pronalazio u prirodi - kamenja koje je oblikovala rečna voda, oblutaka, poroznog sedre i fosila različitih oblika i veličina. Sve je povezivao krečom, malterom i cementom.

Jedna od prvih stvari koju posetioci ugledaju jeste južna fasada, dugačka oko 26 metara i visoka do deset metara. Njeni ukrasi podsećaju na čuvenu baziliku Sagrada Familija u Barseloni, delo Antonija Gaudija.

Ulaz u "fantastičnu šumu"

Ipak, postoji jedna zanimljiva okolnost - Ševal nije putovao, a sebe je nazivao seljakom. Zbog toga nije video pomenutu građevinu pre nego što je napravio svoju palatu.

Pisac i likovni kritičar Džon Berger u svom eseju opisao je Ševalovu palatu kao “hram posvećen prirodi” - ne prirodi kakvu vide putnici i pejzažisti, već prirodi onako kako ju je zamišljao genije koji je izražavao viziju ljudi naviknutih na težak život.

Na građevini se nalaze i tri ogromne kamene figure, visoke oko 10,5 metara, sa licima koja podsećaju na lutke. One nisu samo ukras već imaju i konstruktivnu ulogu, jer podupiru takozvanu Berbersku kulu. Do nje vodi niz cementnih labudova, uz spiralno stepenište.

Ševal je ovim figurama dao imena istorijskih ličnosti - Vercingetoriks, Arhimed i Julije Cezar, a njihova imena je sam uklesao u kamen.

Severna fasada izgleda poput ulaza u neku “fantastičnu šumu”. Dugačak prolaz, prošaran velikim otvorima, propušta svetlost u unutrašnjost palate. Zidovi su prekriveni mahovinom i ogromnim prikazima morskih algi, dok su na plafonu šare od kamenčića i školjki raspoređene tako da podsećaju na lustere.

Gornji delovi zidova ukrašeni su horizontalnim trakama sa urezanim životinjama, u stilu egipatske umetnosti. Među njima su dva noja i njihovo mladunče, kamila visoka 1,2 metra, flamingosi, hobotnice, lavovi, zmajevi i polarni medved.

Istočna fasada je najduže građena. Na njoj se nalazi takozvani Hram prirode, građevina nalik egipatskom hramu, koju podupiru masivni stubovi od peščara. Tu su i dva vodopada, nazvana Izvor života i Izvor mudrosti.

Čitava palata predstavlja spoj različitih stilova i uticaja, od hrišćanske do hinduističke umetnosti. Ševal je u nju utkao sopstvenu predstavu sveta, ne obazirući se na uobičajena arhitektonska pravila.

Sebi izgradio i mauzolej

Ševal nije želeo da njegova građevina bude samo neobičan skup kamenja i skulptura. Po njenim zidovima ostavio je brojne kratke poruke, misli i stihove koje je sam uklesao.

Među njima su: “Ako tražiš zlato, pronaći ćeš ga u teškom radu”, “Panteon neznanog heroja”, “Delo jednog čoveka“, “Iz sna sam stvorio Kraljicu sveta“, “San jednog seljaka“, “Hram života“ i “Palata mašte“.

Jedan od najpoznatijih natpisa posebno svedoči o tome koliko je truda uložio u svoj poduhvat: “1879-1912. Deset hiljada dana, 93.000 sati, 33 godine borbe. Neka oni koji misle da mogu bolje pokušaju“.

I zaista, teško je zamisliti koliko je strpljenja bilo potrebno da jedan čovek, bez stručnog arhitektonskog obrazovanja, samostalno izgradi ovakvu građevinu.

Ševal je želeo da i nakon smrti ostane u svojoj palati, ali francuske vlasti nisu dozvolile da bude sahranjen na tom mestu. Zbog toga je proveo još osam godina gradeći sopstvenu grobnicu na groblju u Oterivu.

Preminuo je 19. avgusta 1924. godine, približno godinu dana nakon što je završio izgradnju mauzoleja, u kojem je i sahranjen.

Pred kraj života njegov rad počeo je da privlači pažnju poznatih umetnika i stvaralaca. Među onima koji su se divili neverovatnom zdanju bili su Andre Breton i Pablo Pikaso.

Pikaso je 1937. godine napravio seriju crteža posvećenih poštaru. Prikazao ga je kao neobično, hibridno biće, sa telom konja i glavom ptice, u odeći poštara i sa alatom za zidanje. Igrao se njegovim prezimenom, jer reč cheval na francuskom znači konj, ali i njegovim zanimanjem - ptice su tradicionalno povezivane sa prenošenjem poruka.

(Telegraf.rs)