• 4

Kako je homoseksualna afera zatresla temelje Drugog nemačkog rajha i dovela do Prvog svetskog rata

Nemački krivični zakonik nekada je imao neslavni paragraf 175 koji je zabranjivao homoseksualni odnos između dva muškarca. Nevolja iz perspektive Nemačkog carstva bila je u tome što je homoseksualnost bila prisutna među aristokratijom, kao i u vojsci, a to su bili međusobno povezani temelji na kojima je počivala čitava država

  • 4
Hale na Zaleu, Nemačka, Rajnhard Hajdrih, Nemačko carstvo

Hale na Zaleu, Nemačko carstvo, oko 1900. godine. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Ne postoje u našoj nacionalnoj svesti, i to s punim pravom, blistaviji dani od Oslobodilačkih ratova 1912—1918, niti veličanstvenija institucija od ondašnje srpske vojske koja je tri konflikta izvukla i pregurala, izašavši iz njih kao velika pobednica. Zato je mnogima blasfemija govoriti o eventualnim zločinima koje je ta vojska počinila, pa se svi slični navodi tretiraju kao laži i klevete; a zbog atmosfere u društvu blasfemija je govoriti i o mogućem prisustvu homoseksualnosti u oružanim snagama Kraljevine Srbije, koje je moralo biti, pošto je ima u svakoj vojsci na svetu.

Već smo pisali o slučaju generala Petra Živkovića (1879-1947), kasnijeg predsednika Ministarskog saveta i jednog od likova prve sezone serije „Senke nad Balkanom“, koji je tokom Majskog prevrata igrao neznatnu ulogu, ali koji je, navodno zbog posedovanja niza kompromitujućih dokumenata o regentu Aleksandru, postao vođa tzv. Aleksandrove kamarile, kasnije nazvane „Belom rukom“. On je beznačajan za našu oslobodilačku borbu tokom te decenije, ali nije bez značaja za zbivanja iza linije fronta, pošto je po svemu sudeći organizovao tzv. Solunski proces kojim je Aleksandar eliminisao „Crnu ruku“ streljanjem Apisa, Radeta Malobabića i Ljube Vulovića.

I to nakon što je Apis tokom Prvog balkanskog rata spasao Živkovića, koji se tada našao u u središtu — homoseksualnog skandala. Naime, tada major Živković, komandant konjice Timočke divizije, posle pobede srpske vojske kod Kumanova, poslat je sa svojom jedinicom na Jedrene da pomogne Bugarima. „Kako je konjica u opsadama neupotrebljiva, Živković i njegovi oficiri su časove i časove provodili u pijančenju i orgijama. Jednog dana je jedan lepo građeni konjanik saopštio svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao da bude ’aktivni partner u homoseksualnom odnosu sa njim’. Komandant Druge armije Stepa Stepanović je zatražio da Živković bude izveden pred vojni sud. Živković se obratio Apisu i ovaj mu je velikodušno pomogao ’kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske’“, može se pročitati u knjizi „Knez Pavle: Istina o 27. martu“.

Dakle, nije bilo suđenja, za razliku od slučaja koji se svega četiri-pet godina ranije odigrao u Nemačkom carstvu, a koji je, ispostavilo se, bio od velikog značaja za potonju istoriju. U stvari, ova dva skandala moraju se staviti u isti kontekst, otuda i ovakav naš uvod, ne samo zbog toga što su se desili u društvima podjednake konzervativnosti, već i zato što su oni koji su zataškavali skandal sa Živkovićem (kao i svi oni koji su to eventualno činili u drugim zemljama) sigurno bili dobro upoznati sa Harden-Ojlenburgovom aferom i njenim posledicama, pošto je to bila svetska vest koja je punila stupce štampe čitavog našeg kontinenta, i koji su stoga po svaku cenu želeli da izbegnu sličan scenario.

Nemačko carstvo, Istorija, Nemačka, Nemačka istorija

Fridrih fon Holštajn, moćni direktor Političkog odeljenja nemačkog ministarstva spoljnih poslova, službenik koji je pruskoj diplomatiji služio preko 30 godina, u svom kabinetu 1906. Foto. Wikimedia Commons/Public domain/Bundesarchiv, Bild 183-S28606 / CC-BY-SA 3.0

Ali treba krenuti ispočetka, kao i uvek. Nakon što je 1890. smenio Ota fon Bizmarka sa položaja kancelara, kajzer Vilhelm II je postepeno njegovu realpolitiku zamenio ekspanzionističkom veltpolitikom, ali je, paradoksalno, bitnu ulogu u nemačkoj diplomatiji preuzeo anti-imperijalistički nastrojeni princ Filip cu Ojlenburg, koji je od običnog člana diplomatskog kora napredovao do ambasadora i nezvaničnog poolitičkog savetnika cara, i koji je bio desna ruka Bernharda fon Bilova, šefa diplomatije u periodu 1897—1900, kancelara i pruskog ministra-predsednika u periodu 1900—1909. te pruskog šefa diplomatije tokom čitavog navedenog perioda (Nemačko carstvo je bila jedna složena zemlja, ali pojašnjavati kako je funkcionisala prevazilazi potrebe ovog teksta).

Nemačko ministarstvo spoljnih poslova (nem. Auswärtiges Amt) je tokom Drugog rajha bilo poprište borbi različitih frakcija koje su jedna drugu pokušavale da unište intrigama (što je dobra ideja za neku savremenu seriju, po mogućstvu nemačku). Zato, kada je frakcija Bilov-Ojlenburg počela da sredinom poslednje decenije 19. veka nadjačava frakciju na čijem je čelu bio Fridrih fon Holštajn, moćni direktor Političkog odeljenja pomenutog ministarstva, ovaj je svom poznaniku Maksimilijanu Hardenu, osnivaču i uredniku imperijalističkog nedeljnika „Cukunft“ (nem. Die Zukunft, Budućnost), dostavio informacije o homoseksualnosti Ojlenburga, kojeg je Holštajn upoznao juna 1886. i sa kojim je uspešno pleo zaveru protiv Bizmarka.

Ali je Harden, koji je sa Holštajnom delio stajalište u pogledu nemačke spoljne politike, koja je po njima bila preterano umerena i antiimperijalistička, informaciju iskoristio tek 1902. kada je Ojlenburgu zapretio da će objaviti priču o njegovoj seksualnoj orijentaciji ako ne podnese ostavku na mesto ambasadora u Beču; princ je popustio i povukao se, ne samo sa tog položaja, već i iz javnog života u koji se vratio tek 1906. Tada je Harden ponovio svoju pretnju posle Konferencije u Algesirasu, završene 7. aprila, koja je iz ugla nemačkih imperijalista bila fijasko pošto je njome Maroko stavljen pod protektorat Francuske; Filip, princ od Ojlenburga, na novu pretnju je odgovorio selidbom u Švajcarsku, ali mu je već maja meseca Holštajn poslao jedno krajnje uvredljivo pismo u kojem ga je izazvao na dvoboj, koji je on naravno odbio.

VIDEO: Berlin 1900. godine u koloru

Razlog Holštajnovog besa i srdžbe bio je lične prirode. Naime, njega su zvali „Čudovište iz lavirinta“, zato što se, zahvaljujući razgranatoj privatnoj obaveštajnoj mreži, odlično snalazio na polju političkih intriga i sebe učinio nezamenjivim čovekom od velikog značaja za funkcionisanje ministarstva; zato bi, svaki put kad mu nešto nije bilo po volji, podnosio ostavku, računajući da će biti odbijena, što se uvek dešavalo, iz čega je izlazio jači nego što je bio. Isto se desilo posle pomenute konferencije: posvađao se sa Bilovom i demonstrativno podneo ostavku Vilhelmu II, i bio potpuno zaprepašćen kada ju je ovaj prihvatio.

Pošto je saznao da se to desilo posle kajzerovog ručka sa princom od Ojlenburga, koji ga je navodno posavetovao da prihvati ostavku, Holštajn je pritisnuo Hardena, ponemčenog Jevrejina koji se konvertovao u protestantsko hrišćanstvo i postao „veći papa od pape“, koji se konačno rešio da javno razotkrije Ojlenburga. Sve se to dešava tokom 1906—1907. kada je šestoro oficira izvršilo samoubistvo zbog ucena s ovim u vezi, i nakon što je u prethodne tri godine oko 20 oficira osuđeno pred vojnim sudom zbog homoseksualnosti, među njima i jedan oficir Gard du Kora, lične telesne straže nemačkog cara i pruskog kralja, koju je još 1740. osnovao kralj Fridrih Veliki i koja je u tom trenutku bila pod komandom generala grofa Vilhelma fon Hohenaua, kajzerovog rođaka.

Harden je javnosti obznanio svoja saznanja 27. aprila 1907. godine, napokon otkrivši identitet osobe koju je prethodno u svom listu godinama nazivao „Harfistom“, kao i identitet osobe koju je nazivao „Slatkišem“. U prvom slučaju bio je to princ od Ojlenburga, kojeg je Harden nazvao nedostojnim da učestvuje u vođenju zemlje zbog isfeminiziranosti, i nedostatka muževnosti kakvu je imao Bizmark; u drugom — general grof Kuno fon Moltke. Kajzer, obavešten o rastućoj buri, zahtevao je da ostavke podnesu trojica od petnaest istaknutih aristokrata sa spiska homoseksualaca koji mu je dostavila berlinska policija: pomenuti Hohenau i Moltke, kao i grof Gvido cu Linar; kajzer nije imao predstavu da je spisak zapravo mnogo duži, da se na njemu nalazilo nekoliko stotina imena, a da mu je predočena skraćena verzija.

Nemačko carstvo, Istorija, Nemačka, Nemačka istorija

Sleva nadesno: Maksimilijan Harden, novinar; Filip, princ od Ojlenburga; general grof Kuno fon Moltke. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Adam sk

Uglavnom, ovo je pokrenulo niz suđenja. Prvo je Moltkeov advokat pokušao da sredi pokretanje krivične prijave zbog klevete protiv Hardena, ali pošto je to odbijeno pokrenuta je građanska parnica. Istovremeno, Ojlenburg je negirao sve tvrdnje i pred svojim okružnim tužiocem u Kraljevini Pruskoj pokrenuo proces protiv samog sebe zbog kršenja paragrafa 175 nemačkog krivičnog zakonika, kojim je homoseksualni akt između dva muškarca bio kriminalizovan; jula meseca je, očekivano, oslobođen optužbe, dok su u međuvremenu javno „raskrinkani“ i Georg fon Hilsen, upravnik Kraljevskog pozorišta, Fon Stikrat, ađutant krunskog princa (prestolonaslednika) Vilhelma, i sam kancelar princ Bernhard fon Bilov.

Suđenje Hardenu po građanskoj tužbi Moltkea počelo je 23. oktobra 1907. i trajalo je nedelju dana. Senzacionalno svedočenje Elbe, bivše Moltkeove supruge, bilo je ključno, pošto je izjavila da nakon prve dve noći braka, njih dvoje nisu imali seksualne odnose, što je nju frustriralo u toj meri da ga je fizički napala; pošto se od jednog pruskog oficira očekivalo da u takvoj situaciji pretuče suprugu, Moltke, koji se nije od tog napada branio, pao je u očima javnosti, pa je to dodatno potkrepilo optužbu na njegov račun (inače, smatra se da je ovo svedočenje od velikog istorijskog značaja zato što je u konzervativnoj Nemačkoj to bio prvi put da se javno govori o seksualnim potrebama žena). Ona je takođe pričala i o bliskosti bivšeg muža sa Ojlenburgom, i o tome da su previše vremena provodili zajedno. Moltkeovi advokati su uzvratili tvrdnjom, da je svaka žena koja javno govori o svojoj seksualnosti u stvari „histerična nimfomanka“ kojoj se ne može verovati.

Vojnik po imenu Bolhart svedočio je da je prisustvovao pijanim žurkama u Linarevoj vili, gde su bili prisutni Hohenau i Moltke, dok je slavni seksolog dr Magnus Hiršfeld (koji je 1919. osnovao čuveni Institut za seksualnu nauku, iz čije biblioteke dolazi veći deo knjiga koje su nacisti spalili maja 1933) izneo svoj stručni sud o tome da je Moltke nesumnjivo isfeminizirani homoseksualac, čak i ako nikada nije počinio „sodomiju“. Na kraju je sud presudio da je Motke homoseksualac a Harden nevin po optužbi za klevetu, ali je suđenje poništeno zbog proceduralnih grešaka; naposletku je državni tužilac odlučio da pokrene krivično gonjenje Hardena zbog klevete, novo suđenje je održano u periodu 18—25. decembra, Hiršfeld je povukao svoje svedočenje, Elbi je dijagnostifikovana klasična histerija, Harden je proglašen krivim i osuđen na četiri meseca zatvora.

U međuvremenu je 6. novembra održano je suđenje po tužbi kancelara Bilova protiv Adolfa Branda, osnivača i urednika „Ajgenea“, prvog homoseksualnog časopisa u Nemačkoj, koji je objavio pamflet u kojem je izneo tvrdnju da je Bilov ucenjivan zbog svoje seksualnosti, te da je poljubio jednog muškarca na privatnoj žurci koju je organizovao Ojlenburg, zbog čega je moralno dužan da se suprotstavi paragrafu 175; Brand je proglašen krivim i osuđen na 18 meseci zatvora.

Nemačko carstvo, Istorija, Nemačka, Nemačka istorija

„Novi grb pruske vojske“, francuska karikatura iz 1907. godine koja ismeva nemačke oružane snage i čitav Drugi rajh zbog homoseksualnog skandala koji ju je potresao. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/G.dallorto/Albert Weisberger/John Grand-Carteret (ed.) Derrière lui. L'homosexualité en Allemagne, Bernard, Paris 1908.

Maksimilijan Harden, sada motivisan ne više pukim političkim i moralnim ciljevima već i osvetom, namerio se da dokaže Ojlenburgovu homoseksualnost, zbog čega je uredio da Anton Štedele objavi članak u kojem se tvrdilo da je Harden uzeo mito od Ojlenburga da ćuti o onome što zna. Harden je potom tužio Štedelea za klevetu, ovaj je 21. aprila 1908. proglašen krivim, i morao je da plati stotinu rajhsmaraka, što mu je Harden nadoknadio. Ali to, mada predmet suđenja, bilo je od sporedne važnosti, zato što se sve odigralo po Maksimilijanovom planu: izvesni Georg Ridel i Jakob Ernst svedočili su da su imali seksualne odnose sa Ojlenburgom.

Posledica toga bilo je podizanje nove krivične prijave protiv Ojlenburga, koji je sada optužen za lažno svedočenje. Novo suđenje mu je počelo 7. maja, ali je 29. juna odloženo zbog njegovog lošeg zdravlja, nakon iskaza 41 svedoka, uključujući Ernsta i deset ljudi koji su Ojlenburga posmatrali kroz ključaonicu 1887 (?!); odlaganje je prvo bilo privremeno, a potom i na neodređeno vreme. Još jedna posledica bilo je poništavanje presude protiv Hardena za klevetu i pokretanje novog suđenja, koje se odigralo dve nedelje kasnije, na kojem je Harden ponovo osuđen i kažnjen sa 600 rajhsmaraka odštete Moltkeu, koji je tako rehabilitovan u očima javnosti, i sa 40.000 rajhsmaraka za sudske troškove.

Većina učesnika ove sage ozbiljno se porazboljevala tokom 1908. godine, ne samo Ojlenburg, ali to su blage i individualne posledice celog skandala. Mnogo je važnije to, što je imperijalistička struja posle toga preuzela sve konce nemačke spoljne politike u svoje ruke, što je igralo bitnu ulogu u stvaranju uslova za izbijanje Prvog svetskog rata, neki čak idu toliko daleko da tvrde da ovi događaji leže u korenu tog sukoba; navodno je Maks Harden, kojeg britanski istoričar Alan Dž. P. Tejlor naziva najbriljantnijim političkim novinarom ere Vilhelma II, mnogo godina kasnije priznao doktoru Hiršfeldu, da je izazivanje ove afere najveća politička greška koju je u svom životu napravio, budući da je time nemačku diplomatiju lišio umerenjačkog uticaja princa Filipa Fridriha Aleksandra od Ojlenburga i Hertefelda, grofa od Sandelsa, te tako posredno doveo do sloma monarhije koju je obožavao, i rajha kojem je želeo da postane najveća svetska sila.

Mobilizacija u Nemačkoj, Prvi svetski rat, Nemačko carstvo, Veliki rat

Mobilizacija u Nemačkoj 1. avgusta 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Video: Apsolutni pobednik! Glumac na dodelu Oskara došao u raskošnoj haljini

(P. L.)

Komentari

  • Bane

    Homosexualnost postoji odmah posle Adama i Eve ... u Staroj Antickoj Grckoj pa nadalje,tako da glupo je vise i polemisati o tome. Problem je nas mentalitet i zaostalost u svemu.

  • Voja

    Deda mi je pricao kako je apus uxvatio aleksandra u solunu sa dva grka u krevetu zato su ga ubili

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima