Tragični snimci otkrivaju šta je rađeno ženama nakon Dana D

Printscreen/Youtube/Telerama

Bilo je to spontano i nezvanično, to kažnjavanje koje su nazivali épuration sauvage (divlje čišćenje). Sprovodili su ga nedeljama i mesecima nakon Dana D, 6. juna 1944. godine kada su savezničke trupe "čistile" oslobođene francuske gradove i sela od nacista. Nakon euforije i slavlja, olakšanja i nade u bolje sutra, započelo je kažnjavanje.

Žrtve te posebne kazne bile su najranjiviji članovi društva, žene. Optužene za "horizontalnu saradnju", tj. spavanje s neprijateljem, bile su laka meta zločincima koji su ih javno ponizili. Obrijali su im glave, skinuli, namazali katranom i tako su morale hodati gradom, dok su ih drugi gađali kamenjem, udarali, tukli, pljuvali, a neke čak i ubili, piše Tajm.

Preporučujemo

Jedna slika iz tog razdoblja prikazuje ženu koju dvojica drže dok treći muškarac grabi njenu kosu, i makazama je reže.

Kažnjenje su uvek bile žene, a oni koji su ih kažnjavali muškarci, koji za tu kaznu nisu imali nikakvu službenu odluku, nikakav zakon ili slično po kom bi delovali. Neki su bili lojalni članovi otpora, a ostali su se bavili nekim površnim aktivnostima.

Tokom tog čišćenja ubijeno je 6.000 ljudi. Okrutno kažnjavanje nije se fokusiralo na ozbiljne zločine saradnje sa neprijateljima, već na žene optužene za druženje i opštenje sa neprijateljem.

Većina istorijskih dokumentara bavi se nacističkim zločinima tokom Drugog svetskog rata, ali i nakon oslobađanja započela je jedna sasvim drugačija noćna mora. Najmanje 20.000 Francuskinja ošišano je tokom te čiste u talasima tokom godinu dana, od 1944. do 1945.

Istoričar Enrtoni Bivor veruje kako bi prave brojke mogle da budu još veće.

Takve sumnje i kanjavanja deo su seksizma koji je započeo mnogo pre Dana D i koji možemo da posmatramo još danas. Počinje nekim strašnim zločinom, tada su okrivljene i kažnjavane žene, agresivno, a zatim ti napadi postaju deo istorije, zaboravljeni.

Sedamsedet četiri godine nakon Dana D, ovo se obično ne spominje. U knjiti "The Lost Vintage" autorke En Ma, predstavljene su priče tih žena i optužbe koje su im okačene oko vrata.

Neke od tih žena zaista i jesu imale odnose sa nacistima, neke su bile protitutke, a neke silovane. Neke su bile mete lične osvete, namešteno im je i pogrešno su optužene. Neke su sa okupatorima bile samo u kratkom kontaktu, kao što je bio slučaj žene koja je izrađivala vence za sahrane. Jednog dana je radila uz otvoreni prozor ispred kog je šetao nemački vojnik i počeo s njom da priča. Njihova cela konverzacija odvijala se preko tog prozora, on nikad nije ušao u njenu kuću.

Nakon oslobađanja, kako priča jedan svedok, rulja je došla po nju, skinula je i vulka po gradu, uz ćerku tinejdžerku iza nje.

Većina onih koje su kažnjavali bile su same, neudate, udovice ili udate žene čiji su muškarci bili ratni zarobljenici.

Majkama koje su bile same spavanje sa nacistima često je bio jedini način da dođu do hrane koja im je bila potrebna da bi nahranile svoju izgladnelu decu.

I to se nije događalo samo u Francuskoj, već i u Belgiji, Italiji, Holandiji i Norveškoj, iako ne u takvim razmerama.

Istoričari procenjuju da su stotine hiljada žena bile seksualne robinje u japanskoj vojsci. Japanski šef kabineta zvanično je 1993. godine priznao te zločine nad ženama, ženama za utehu, kako su ih nazivali. I izvinio se.

Ipak, to je i dalje pitanje o kojoj se retko priča. Nakon rata mnoge te žene su umrle nakon toga svega što su im radili, neke su počinile samoubistvo, a one koje su preživljavale, decenijama su skrivale traumatična iskustva, neke čak i do kraja svog života.

(Telegraf.rs/Express.hr)