Zatvarali smo oči gledajući "Daru": Ustaše su potezale jezivu alatku kao iz srednjeg veka "srbosjek"

Foto: Wikipedia/United States Holocaust Memorial Museum

Oni su gradili "novu" Hrvatsku pod patronatom Nemačke. Oni su se utrkivali sa nacistima u jezivim metodama eliminacije, ali ne samo Jevreja i Roma. Sa slašću su satirali Srbe. To su bile ustaše. A za svoja zverstva smislili su i alatku "srbosjek".

Preporučujemo

Baš taj "srbosjek" naterao je mnoge da pokriju oči dok su gledali potresne scene ekspresnog, hladnokrvnog klanja u fimu "Dara iz Jasenovca". Klalo se zbog kazne, iz obesti, iz zabave. Klalo se da bi se pokazalo ko je ustaša, a ko Srbin.

Šta su bili Srbi u logorima, pa sa njima i "Židovi", Romi, čak i partizani, makar bili Hrvati i Slovenci? Ljudi, da, to su bili za njih ljudi, ali samo svojim obličjem. Zapravo, na njih su gledali kao na telesine bez vrednosti, koja treba upregnuti do poslednjeg atoma psihičke i fizičke snage, koje na kraju bez ikakve konsekvence mogu i ubiti - potegnuti "srbosjek" bilo kada, bilo gde i bilo iz kog razloga. Što više to čine, njihova zamišjena država bila bi jača. Manje Srba, više ustaša.

Naravno, kao i u velikim nacističkim logorima, dehumanizacija žrtava bila je usavršena. Vojnik, koji ima svoju pordicu, svoj život i mesto u društvu, koji ima svog duhovnika i stan u Zagrebu, Osijeku, Sisku, Mostaru, Sarajevu... On je bio samo jedan vojnik u mašineriji zla koja je nametnula takav sistem vrednosti da su Srbi samo ljudska masa koju treba samleti.

Ako ne umru prirodno, izvršiti naređenje. Pucati.

Foto: Wikipedia/United States Holocaust Memorial Museum

Ali, u "srbosjeku" ima i nešto mnogo više od panevropskog zla nacizma. Lična satisfakcija ubijanja. Nosile su ih ponosne, ulickane ustaše, ljudi kojima su oni "veliki" dali određene privilegije.

Ali, nisu im ukinuli komplekse. "Srbosjek" je bio oružje za njihovu dušu, koja se od kompleksa branila. Sa njim oni su bili USTAŠE, krem društva, temelj NDH, slednebici Pavelića, Hitlera, arijevaca, ko zna čega sve.

A Srbin koji pred njim, već hladan kao led, guta poslednju knedlu i čeka... To je samo Srbin, ljudsko biće koje za njega nema dušu. Koje će kada padne, biti samo balast.

Hladan, kratak, i ekspresni rez.

Tako svirep, oči u oči. Tako osion. Taj potez "srbosjekom" morao je da ispuni najcrnji deo duše dželata, da izazove lično zadovoljstvo čina klanja čoveka čije ime nije bitno, ni porodica, ni mesto rođenja.

A prilike da se nahrani sopstvena patologija bilo je na pretek. Svi Srbi koji su beznadežno ležali u tami logora, koji su zaticani po šumama, kućama, u podrumima. To nisu za njih bili ljudi, već masa za čišćenje.

A to što je za ustaše bio simbol hladnoskrvnosti i nepokolebljivosti da počiste sve koji nisu podobni za novu državu zapravo je jeziva naprava koja je mogla da se zamisli samo u srednjem veku!

To je bila specijalna kožna rukavica sa kratkim, zakrivljenim, ali efikasnim sečivom, kojim se jednim potezom može ubiti čovek, dok ruka ostaje potpuno zaštićena.

Ipak, nije to hrvatski izum. Ustaški "srbosjek" bio je zapravo poljoprivredni alat za sečenje užadi na snopovima pšenice.

Ono što jeste ustaški izum jeste upotreba tog jezivog predmeta - u stojećem položaju.

(Telegraf.rs)