Ko je u stvari Edip iz grčkog mita, o kojem zbog Frojda svi imaju pogrešno mišljenje

Jedan od velikana holandskog glumišta, Lui Baumester, kao oslepljeni Edip u Sofoklovoj drami, oko 1896. godine. Foto: Wikimedia/ Albert Greiner

Kao i za većinu Frojdovih teorija, i za onu koja se tiče tzv. Edipovog kompleksa, psiholozi kažu da je opovrgnuta, koliko je to na tom polju moguće. Nema dokaza da su deca generalno, ni svesno ni podsvesno, seksualno privučena roditeljima suprotnog pola a neprijateljski nastrojena prema roditeljima istog, koji se doživljavaju kao suparnici.

Neki hipotetišu da je Frojd izmislio Edipov kompleks da bi prikrio seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja u društvu u kojem je živeo, a koje je otkrio tokom svoje prakse, ili da bi objasnio sećanja odraslih ljudi na svoje detinjstvo, jer nije mogao da poveruje da je zlostavljanje bilo toliko rašireno.

Preporučujemo

Terminološki je napravio vezu svoje teorije s mitom o Edipu, ali te dve stvari jedva da su povezane. Ko je zapravo bio Edip, i o čemu se radi u priči o njemu, priči izuzetno popularnoj u Staroj Grčkoj, koju su spominjali Homer, Hesiod, Pindar, Eshil, Euripid, ali čije su najpoznatije verzije one iz Sofoklovih tragedija „Kralj Edip”, „Edip na Kolonu” i „Antigona”?

Ukratko, Labdakov sin Laj, kralj tebanski, bio je oženjen Jokastom, Menekejevom kćerkom; desilo se da je jednog dana otišao u proročište u Delfima da se raspita kod Pitije, da li će on i kraljica ikada imati dece. Pitija mu je odgovorila, da će sin koji se bude rodio iz njihovog braka ubiti oca i oženiti majku.

„Delfska veduta sa žrtvenom povorkom”, Klod Loren, druga trećina 17. veka. Foto: Wikimedia/DIRECTMEDIA / Doria Pamphilj Gallery/ Claude Lorrain

Jokasta je ubrzo zanela, pa je Laj, nameran da spreči da se proročanstvo obistini, odlučio da ubije dete, videvši da je na svet zbilja došao sin. Ali avaj! Ne može se pobeći od sudbine koju su čoveku namenili bogovi: „i tako se Divova volja vršila...”, da citiramo Homera u prevodu g. Đurića.

U tu svrhu, Laj je detetu probušio stopala (otuda Edip: „otečeno stopalo”), zavezao ih i predao ga u ruke svom pastiru, koji je imao da ga ostavi na divljoj planini da umre. Ali pastir se sažalio nad nejakim bićem, i ili ga predao drugom pastiru da ga on odnese, i ga sam odneo bezdetnom kraljevskom paru korintskom, Polibu i Meropi, koji su dete prihvatili i odgajili kao da je njihovo.

Edip o svom poreklo ništa nije znao; i zato, kada je i sam otišao u Delfe, i kada mu je Proročica kazala da će ubiti svog oca a oženiti majku, pomislio je da se radi o Polibu i Meropi, pa je, odlučivši da se ne vraća u Korint, uhvatio sebe kako pešači ka — Tebi!

Možda nije bio ni svestan da ide baš ka Tebi, ali na putu ga Tebi naleteo je na kočije koje su išle ka Delfima. Njima je upravljao čovek, s kojim je ušao u možda i prvu veliku svađu o saobraćajnim propisima koju „istorija” pamti, naime, ko ima prvenstvo. Edip je tokom sukoba ubio muškarca.

„Sveštenica u Delfima”, Džon Kolijer, 1891. Foto: Wikimedia/Art Gallery of South Australia/John Collier

Ne vraćajući se u Korint, posle nešto lutanja, ponovo se našao na putu za Tebu. Tamo je saznao da je kralj Tebe, Laj, nedavno stradao, i da grad sada teroriše Sfinga, postavljajući zagonetku i proždirući svakoga ko ne odgovori tačno, što znači svakoga, jer pre Edipa niko nije zagonetku rešio.

Pitanje je glasilo: „Koje stvorenje ujutru hoda na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri?” Edip je rekao: „Čovek, jer ujutru je beba koja puzi na sve četiri, u podne je odrastao na dve nove, a uveče starac koji koristi štap”, nakon čega se Sfinga bacila sa visoke stene i poginula, ili je samu sebe proždrala.

Edip je oslobodio grad od napasti, i dobio pravo da oženi Jokastu, kraljicu-udovu, i tako postane kralj tebanski, pošto je Jokastin brat Kreont, koji je privremeno služio kao kralj posle Lajeve smrti, obećao sestrinu ruku i presto onome ko Tebu oslobodi Sfinge.

Tako se drugi deo proročanstva ispunio, Edit se oženio majkom, ali šta je bilo s prvim, nije li Edip trebalo da ubije svog oca? Edip je s Jokastom rodio četiri deteta, prvo sinove blizance Eteokla i Polinika, a potom dve kćerke, Antigonu i onda Ismenu.

„Edip i Sfinga”, Gistav Moro, 1864. Foto: Wikimedia/ Metropolitan Museum of Art / Gustave Moreau

Jednog dana udari kuga na Tebu. Želeći da oslobodi svoj grad zaraze, Edip pošalje Kreonta u Delfe, a Pitija (iz nekog razloga sada potpuno jasno i nedvismisleno) ovome kaže da je sve to zato što ubica Lajev nije priveden pravdi.

Edip se onda obrati mnogopoštovanom tebanskom apolonijskom slepom proroku Tiresiji, koji ga upozorava da ne bi trebalo da traži ubicu, ali pošto ovaj insistira, Tiresija mu, isprovociran, otkriva da je on zapravo ubica, i da živi u sramoti, ne znajući ko su mu roditelji.

Ovo sumnjičavog Edipa navodi na to, da optuži Kreonta da je skovao zaveru protiv njega. Utom dolazi Jokasta, koja pokušava da ga smiri, pričom o svom prvorođenčetu koje je umrlo u planini. Iznenada, korintski poslanik stiže s vešću da je kralj Polib umro; Edipu lakne, jer više ne može da uspuni proročanstvo, no ne želi da ode na sahranu, da ne dođe u iskušenje da oženi svoju majku.

Ali to mu nije majka, objašnjava poslanik, Polib i Meropa su ga usvojili. Jokasta iznenada sve shvata i preklinje Edipa da obustavi potragu za ubicom; ovaj odbija, uveren da ga se supruga sada stidi zato što bi mogao da bude niskorođeni. Jokasta se obesi, dok Edip traži pastira koji je dete ostavio u planini, koji mu saopštava da je dete predato korintskom kraljevskom paru.

Edip kao kralj, sa kraljicom Jokastom, na plakatu Dimitrija Tavadzea, izrađenog 1968. u sklopu izvođenja Sofoklove drame „Kralj Edip” u Gruziji, tada SSSR (u gradu koji je trenutno prestonica tzv. Republike Južne Osetije). Foto: Wikimedia/ Dimitri Tavadze

Edipu je sada jasno da se proročanstvo ispunilo u potpunosti, uprkos njegovim naporima za suprotno (u stvari upravo zahvaljujući tim njegovim naporima), i uprkos (odnosno zahvaljujući) naporima njegovih bioloških roditelja: osoba koju je ubio na putu za Delfe, bio mu je otac, a osoba s kojom se oženio, majka mu je, s kojom je dugi niz godina živeo u grehu i napravio četiri deteta.

Edip to ne može da izdrži: odlazi da pronađe Jokastu, ali je nalazi obešenu, pa brošom s njene haljine kopa sebi oči, i potom, tako krvavo slep, biva prognan iz Tebe, iz koje ga izvodi njegova kći Antigona, koja ga odvodi u Atinu, gde ga prima Tezej, sada već kralj atinski, posle tragične smrti svog oca Egeja, čime smo se bavili prethodni put.

(To ne treba da čudi, starogrčki mitovi predstavljaju splet međusobno povezanih priča [„mit” doslovno znači „priča”], zato što je to, poput starozavetnih priča, zapravo religija, bez obzira da li se u njima radi o ljudima ili bogovima: tako se na ovaj mit naslanja onaj o Sedmorici protiv Tebe, što je naziv događaja do kojeg je, nakon Edipova odlaska, dovela svađa oko prestola Edipovih i Jokastinih sinova Etoklea i Polinikeja.)

Doduše, u ranijim verzijama mita, Edip se nije samooslepeo, to se pre Eshila uopšte ne pominje, tako da je to ili njegova invencija, ili se on u svojoj tragediji naslonio na usmeno predanje koje nije zapisano ni u jednom izvoru koji je do nas došao; kod Homera se Edip se u oba speva uzgred spominje (Jokasta je Epikasta), ali je iz toga jasno da je čak nastavio da vlada Tebom i nakon spoznaje.

„Edip i Antigona”, Šarl Fransoa Žalaber, 1842. Slika prikazuje trenutak kada Edipova kći Antigona, koju je dobio sa Jokastom, izvodi samooslepljenog oca iz Tebe. Foto: Wikimedia/ Ravenous/ Musée des beaux-arts de Marseille / Charles Jalabert

Frojdov Edipov kompleks, dakle, premda u izvesnoj vezi s mitom, zapravo s njim nema suštinske veze (iako se cela priča može posmatrati kao simbolička, i predstaviti kao unutrašnji doživljaj — to je učitavanje i nategnuta interpretacija, a svakako nema opravdanja da se priča generalizuje i od nje pravi pravilo).

Edip ništa nije radio ni svesno ni podsvesno, već iz neznanja (Homer baš tu reč koristi), a jednom saznavši šta je ne znajući uradio, kaznio se na najstrašniji način. Drugim rečima, nije osećao ni neprijateljstvo prema ocu niti seksualnu privlačnost prema majci (to je pre svega trebalo da ispolji prema Polibu i Meropi, a nije).

Pazolini, jedan od najvećih majstora italijanske kinematografije 20. veka, kojeg smo spominjali i u tekstu u Medeji, snimio je i „Kralja Edipa”, u kojem je izvršio svojevrsnu formalno-vizuelnu dekonstrukciju mita (to mu nije jedini put), i potom ga rekonstruisao na neprepoznatljiv način, u smislu da ne postoji prikaz Stare Grčke koji je tome sličan (film je sniman u Maroku: za početak).

Ovde Pazolini daje prikaz bronzanodobne Helade (uobičajeni prikaz grčkog mita podrazumeva velike mramorne građevine, ali to je pozni razvoj; u vreme događaja koji leže u zametku svih grčkih mitova, nije korišćen mramor), demistifikuje mit ili pak traži seme istine u njegovom korenu (njegov Edip, recimo, problem sa Sfingom rešava nasiljem, kako je i prikazano na nekim ranim antičkim vazama), i na taj način mit uzdiže na vanvremensku ravan.

(Telegraf.rs)