VIDIM TE, NE VIDIM TE: Zašto deca misle da su nevidljiva ako pokriju oči?

Svako ko je ikad s decom učestvovao u igrama poput “žmurke” i “vidim te, ne vidim te” bio je svedok neodoljivom i pomalo iracionalnom ponašanju koje je gotovo univerzalno među decom: pokušaj skrivanja od tuđih pogleda jednostavnim zatvaranjem očiju. Ovo je simpatično, ali i zbunjujuće. Zašto deca misle da na ovaj način mogu da postanu nevidljiva? I zašto gotovo sva mala deca dolaze do tog istog nelogičnog zaključka?

Istraživači Univerziteta u Kembridžu obratili su posebnu pažnju na ovu misteriju izvodeći različite jednostavne testove na grupi trogodišnjaka i četvorogodišnjaka. Najpre su deci prekrili oči maskama, a zatim ih pitali mogu li ih istraživači videti i vide li istraživači ostale odrasle osobe ako i ti odrasli nose maske za oči.

Gotovo sva deca osećala su da su skrivena od pogleda dokle god imaju maske za oči, a većina njih je mislila da maske štite i odrasle od pogleda.

Zatim su ispitivali drugu grupu dece koja su nosila dve vrste zaštitnih naočara. Prvi set naočara bio je potpuno zatamnjen, dok su druge bile jednosmerne - dečje oči bile su zaštićene od pogleda druge dece, dok su istovremeno mogli da gledaju kroz njih.

Ovaj dizajn naočara pokazao se, doduše, kao nedostatak. jer deca nisu mogla da razumeju ideju da ona mogu da vide kroz zaštitne naočare, dok su istovremeno njihove oči drugima nevidljive. Međutim, ona deca koja su shvatila u čemu je štos, verovala su da su skrivena od tuđih pogleda, nezavisno od toga nose li zatamnjene ili reflektujuće naočare.

Ovo se čini besmislenim, ali imajte na umu da su to deca koja ponekad jedu sopstvene “iskopine” iz nosa. Ma kako besmisleno sve to izgledalo nama “razumnim” odraslima, deca su barem dosledna. Kad su im prekrivene oči, ona se osećaju nevidljivima.

Međutim, tu leži zamka. Kad se izvrši pritisak da opišu šta tačno za njih znači nevidljivost, deca iz obe navedene faze istraživanja priznaju da znaju da su, dok su im oči prekrivene, njihova tela još uvek vidljiva. Njihovo “ja” je ono koje je skriveno, ili barem ono što oni pod tim podrazumevaju.

Čini se da deca povlače jasnu crtu između tela i “unutrašnjeg ja” koje, prema univerzalnom poetskom opisu, svoje prebivalište ima u očima. Osim u trenucima kad se oči susretnu, dve osobe zapravo ne mogu da percipiraju jedna drugu. Zato se s razlogom kaže da su oči ogledalo duše.

Još jedna studija došla je do istih zaključaka. Istraživači su direktno posmatrali decu dok su prekrivala oči, a zatim su obrnuli proces - deca su gledala, a istraživači su skrivali pogled. U oba slučaja deca su intenzivno osećala da su nevidljiva dok god se njihov pogled ne sreće s pogledom nekog drugog.

Zvuči suludo, ali sad bar znate zašto dete izbegava vaš pogled kad mu i usta isporučujete dozu kaše od brokolija i džigerice. Skretanje pogleda čini mu se kao savršen beg od suočavanja sa onim što ne žele.

(znanost.geek.hr)