VERICA RAKOČEVIĆ: Klonim se estrade, ja sam dizajner za običan svet

Iako je dizajnerskim poslom počela da se bavi davne 1983. godine, Verica Rakočević se sve do devedestih nije usudila da ispred svog imena stavi titulu "modni kreator". Njen put je bio onaj kojim se ređe ide, ali spoticanja, padovi i sav bol koji je osećala bili su još veći podsticaj da brže i jače nastavi dalje. Nikada nije pristajala na kompromise i sve što je postigla isključivo je njena zasluga. Revijom "Ramonda Serbica" 11. maja u Beton Hali u Beogradu, najpoznatija srpska kreatorka proslaviće 30 godina svog dizajnerskog rada.

 Kako ste uopšte počeli da se bavite dizajnerskim poslom?

U mom životu su sve velike stvari bile slučajnost. Ništa u životu nisam uradila proračunato. Ljubavi, dizajnerski posao, sve se dešavalo valjda zato što to tako treba da bude. Sve je počelo sa butikom "Ella" 1983. godine i ja sam se narednih sedam godina bavila učenjem mode. Nikada nisam stavila ispred svog imena modni kreator, sve do devedesetih godina. Uvek je bilo "Verica Rakočević - vlasnica butika Ella". Međutim, 1990. godine sam dobila ponudu da kreiram uniforme za hotel "Hajat", koji se tada otvarao. Otvoren je mojom revijom i tada je prvi put pisalo "Verica Rakočević - modni kreator".

 U Srbiji imamo veliki broj mladih dizajnera, ali i onih koji to nisu a tako se nazivaju. Čiji rad posebno cenite sa srpske modne scene?

Mnogo cenim ovu generaciju mladih kreatora. Neki više i nisu tako mladi, ali se u Srbiji nazivaju tim imenom, jer im ova zemlja ne omogućava da se razviju onako kako bi trebalo. S obzirom na to da znam koliko je mukotrpan taj posao i koliko je teško raditi modu u Srbiji, zaista im skidam kapu na izdržljivosti. Tamara Radivojević, Dejan Despotović, Ana Ljubinković, Ana Šekularac, Tijana Pavlov. Zaista imamo kvalitetne kreatore.

 Rekli ste da vam je teško bilo da opstanete u Srbiji. Šta vam je pomoglo da toliko dugo potrajete?

Ja sama. Sama sam sebi pomogla, sama sam sebe stvorila i samu sebe održavam već trideset godina. Nikakvo veće priznanje mi ne treba. Nakon svega, ja sam podstanar, a imala sam tri ogromna stana koja sam uložila u svoj brend. Moje naveće zadovoljstvo je što mi niko ni za šta nije platio, što sam sama sve uradila, odgajala svoju decu i, ma koliko to teško izgledalo nekom drugom, ja sam u tome plivala lako. Nijednog trenutka mi nije žao zbog toga. Ne verujem da bih bila srećnija da imam ta tri stana, a da sam se ugasila posle deset godina. Činjenica da trideset godina trajete u Srbiji je satisfakcija koja ne može da se poredi ni sa čim drugim.

 Kada se osvrnete na svoj dugogodišnji rad, da li vam nedostaje neki delić slagalice? Šta ste hteli, a niste još uvek uspeli da ostvarite?

U principu, ja sam se za ovaj koncept rada i života odlučila. Da sam želela da imam milion butika, fabrika i ko zna čega, sigurna sam da bih to ostvarila. Ali ja sam pronašla svoj način i u njemu uživam. Moje tematske revije, koje traže širinu, razmišljanje, znanje, nešto drugačije, strašno me ispunjavaju i čine srećnom. Kada bih vratila vreme unazad, ne bih ništa promenila.

 Svojih trideset godina rada proslavićete 11. maja, revijom "Ramonda Serbica" u Beton Hali u Beogradu. Zbog čega ste se odlučili baš za taj naziv?

U septembru sam imala neke velike materijalne gubitke. Najpre sam zaboravila dva prstena u taksiju koja su vredela basnoslovno, potom sam izgubila telefon, zatim mi je sa jednog jako vrednog prstena otpao veliki biser. I nakon svega me moj drug Dejan pita: "Kako si?". Ja mu odgovaram "Fenomenalno". A on će meni: "Ti si, bre, Ramonda Serbica".  Odmah sam otišla i pogledala priču o tom cvetu i potpuno se oduševila. To je cvet koji, kada ga uberete se osuši, ali kada ga ponovo potpite u vodu, on oživi. Cvet feniks. Tako sam počela da radim na tome. Poklopilo se da to da cvet raste u okolini Niša, da je tamo rođen car Konstantin, da je ove godine 1700. godina Milanskog edikta i tako je cela priča dobila sadržaj koji je mnogo više od mode.

 Da li će i revija koju nam pripremate 11. maja biti više od mode?

Ja sam sigurna da hoće. Sama činjenica da je, specijalno za reviju pisana muzika, da ćemo na reviji imati mapiranje koje će dočarati celu priču o cvetu, govori u prilog tome. Imam kvalitetne ljude oko sebe koji svoj posao rade zaista na svetskom nivou. Kolekcija će se nekom svideti, nekom neće. Ono što je bitno da naglasim to je da je 80 odsto modela ciljano rađeno za maturantkinje.

 Vaše kolekcije su često bile inspirisane jakim ženama poput Isidore Dankan, Koko Šanel, Fride Kalo, Čučuk Stane... Postoji li neka savremena žena, žena koju poznajete, koja bi mogla da bude predmet vaše inspiracije?

Danas nevrednosti postaju vrednosti, a prave vrednosti se stavljaju negde sa strane. U Americi imamo "Kardašijanove", kod nas "Farmu" i "Velikog Brata", a u svetu svašta. U ovom trenutku se nije izdvojila nijedna žena koja bi me u dovoljno jakoj meri inspirisala na rad. Postojala je jedna, koja, nažalost, više nije sa nama. Moja draga prijateljica Olja Ivanicki. Kolekcija inspirisana njome bila je prikazana i u Rimu i u Beogradu.

 Kada smo već kod jakih žena, koja dama vam je pričinila veliko zadovoljstvo kada je ponela vaše modele?

Ja sam se klonila estrade. Mislim da stilski, ovo što radim, na moju sreću, estradi ne odgovara. Na reviji "Ramonda Serbica" će biti deset žena, koje od 1983. pa do danas nose moje modele. Mnogo je tu kvalitenih žena poput Rade Đuričin, Bisere Veletanlić, Jelene Tomašević, Nataše Ninković, Slobode Mićalović, kojima se sviđa to što radim i koje to vrlo rado nose. Međutim, ja sam dizajner za običan svet. Za neke druge žene koje nisu prisutne na javnoj sceni, ali i mlade devojke koje hoće da budu drugačije i koje ne žele da pokažu baš sve.

 Živimo u društvu u kom manjka pravih vrednosti. Da li vam je to što ste ih uporno tražili i težili njima, kako u poslu tako i u životu, otežavalo ili olakšavalo stvari?

Otežavalo, ako bih ja to smatrala tegobom. Ali za mene je svako spoticanje bilo podstrek da ustanem i da počnem još jače da trčim. Nisam ja za život u kojem možete samo da ležite i uživate. Svako padanje i svako razbijeno koleno me je inspirisalo da nastavim napred. Vreme su izmislili ljudi koji komuniciraju na telesnom nivou. A oni koji komuniciraju na energetskom nivou znaju da su apsolutno neuništivi i da vreme kao faktor ne postoji.

 To znači da planirate da se bavite modom do kraja svog života?

Pa, bar još jedno 30 godina. Slaviću i 60 godina svoga rada, u to sam sigurna.

 Pored haljina dizajnirali ste tašne, cipele, parfeme, nakit, dečju, mušku, sportsku odeću...

Ništa od toga nije bila serijska proizvodnja. Jednom sam to probala i stala, jer sam shvatila da je tako nešto nemoguće bez neke jake sile ili bogatog ljubavnika koji će to finansirati. To je kompromis, a ja na kompromis ne pristajem. Pravim kolekcije kada mi je do toga i ako mi je do toga.

 Šta vam je, od svega toga, bilo najinteresantnije da dizajnirate?

Meni je sad strašno interesantna dečja moda. Volela bih time da se bavim. Ne bih volela da imam svoju liniju, već modnu kuću za koju ću dizajnirati kreacije za decu.

 Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Moj definitivno najveći uspeh je uspeh moje dece. To što sam ih stvorila takve. Kada doživite da vam deca sama prokrče put do mesta na kojima su sada u svom poslu, veće sreće i većeg ponosa od toga nema.

(Tamara Milić)