Ćerka od 20 meseci me je udarila 5 puta po glavi: Savet psihoterapeuta Tatjane Milivojević bio mi je šesti udarac

Juče sam doživela nešto strašno od svoje ćerke i nisam znala kako da se nosim sa tim kao roditelj. Udarila me je pet puta po glavi pre nego što sam stigla da odreagujem. Kada sam pitala psihologa šta je trebalo da uradim u toj situaciji, shvatila sam da sam potpuno pogrešila.

Moja dvadesetomesečna ćerka je u sedam sati uveče želela da ide napolje, a padala je kiša. Uredno mi je donela svoju jaknicu i patikice i gurnula mi ih u ruke. Pokušala sam da joj objasnim da je napolju mrak, da se sada ne ide napolje jer će uskoro vreme spavanja. Takođe, pričala sam da je hladno i da pada kiša, da je nemoguće da se igramo napolju po takvom vremenu.

Preporučujemo

Bila sam smirena i rekla bih skoncentrisana na to da sve lepo objasnim, iako sam svesna da mnogo toga ne može racionalno da razume. Jasno mi je da smirivanje situacije više zavisi od mog tona i prilagođene mimike lica, ozbiljnosti.

Međutim, nije se desilo očekivano smirivanje, već naprotiv. Iako me je tokom razgovora gledala u oči i delovalo je da shvata da ne možemo da idemo napolje, ona je ogromnom brzinom podigla svoju patiku i pet puta je stigla da me udari u glavu pre moje reakcije.

Ščepala sam je za ruku i tako ukočeno smo obe stajale sigurno minut. Moja faca je bila zaleđena. Kroz mozak mi je sevalo pitanje - šta sada treba da uradim?

Na kraju je suprug odreagovao i izgrdio je rekavši da to ne sme da se radi. Mada je i on u prvi mah bio šokiran.

Kada smo je uspavali, razgovarali smo se i dogovorili da se konsultujemo sa psihologom o tome šta je najadekvatnija reakcija roditelja u tim situacijama.

Psihoterapeut Tatjana Milivojević; Printskrin: Youtube/amirweb79

Pozvala sam psihoterapeuta i filozofa dr Tatjanu Milivojević i dobila sam precizna uputstva za dalje ponašanje koja meni samoj kao roditelju nikada ne bi pala na pamet. To mi je bio šesti udarac, jer prosto ne mogu da verujem da sam pogrešno odreagovala!

- Kada su deca u stanju dramatičnih ispada to se naziva tantrum (reč koju smo preuzeli od Engleza). On je vezan za uzrast između 18, odnosno dvadeset meseci, i druge, odnosno treće godine. To su jaki ispadi ljutnje gde deca čak i ako razumeju iskazane reči i smernice ne mogu to da prihvate, već nadvladavAju njihove emocije, odnosno isfrustriranost zbog nemogućnosti da ostvare svoju želju - objašnjava stručno situaciju psihoterapeut dr Tatjana Milivojević.

Ona dodaje da se deca u tom uzrastu potpuno poistovećuju sa svojim emocijama i otud negativne reakcije. Njeni saveti su me osvestili i ohrabrili za svaku narednu delikatnu situaciju.

Smatra da je dobro to što je ćerka videla šok na našim licima zbog svog ponašanja, jer je to sigurno protumačila kao novu situaciju u kojoj bi trebalo biti oprezan.

- U ovakvim momentima je važno da roditelj čučne, kako bi bio u detetovim očima u istoj ravni sa njim, odnosno kako se dete ne bi prepalo, što bi bilo kontraproduktivno. Zatim da roditelj čvrsto uhvati dete za ruku koju je podiglo na njega, kako bi se postavila granica. Strogo da zapovedi da to više nikada ne sme da se ponovi i izjavi se da je mama (ili tata) ljut/a - obrazlaže kako se ispravno postupa kada dete iskaže frustraciju psihoterapeut Milivojević.

Važno je da roditelj stavrno bude ljut, ali ne i grub. Neko vreme je potrebno da ignoriše zahteve deteta i da se pomalo distancira od njega. Tako se detetu u stvari šalje jedna poruka primerom koja glasi - NA OVAJ NAČIN JE DOZVOLJENO DA NEKO BUDE LJUT. Kada se ovako postupi pokazuju se dve stvari - doslednost i učenje na primeru, odnosno kada je neko ljut, nije potrebno da bude agresivan i histeričan.

Foto-ilustracija: Profimedia

- Ukoliko dete i posle ovoga nastavi neprimereno da se ponaša, onda je najbolje potpuno ga ignorisati dok ne shvati da njegova reakcija nema važnost - dodaje Milivojević.

Mada, trebalo bi već prvi niz postupaka da utiče na dete jer ono poistovećuje u tom periodu ljutnju sa nevoljenjem. Ono je tada osetljivo na odobravanje ili neodobravanje od strane roditelja. Ljutnja tada ima veliku vaspitnu moć i naravno da je ne treba zloupotrebljavati, ali je zahvalno i adekvatno koristiti je s vremena na vreme.

Roditelj bi trebalo da održi ovakav odnos neko vreme, a onda u jednom trenutku kada dete priđe da se umiljava da ga zagrli i da mu ponovi da ono što se desilo nije lepo i da to ne sme da se ponovi.

Dakle, ovo je drugi navrat upozorenja, daleko nežniji nego prvi.

- Neohodno je da roditelj ne ponavlja da ga dete bije, tuče ili bilo šta slično. Time se situaciji daje veći značaj i uozbiljuje se bespotrebno jedno normalno ponašanje za dete u tom uzrastu. Ono je tada egocentrično i oslonjeno samo na svoje emocije, a nameru u ponašanju su tu da koriguju roditelji i to je najbolje modelom - ističe psihoterapeut Tatjana Milivojević i dodaje da dete mnogo toga usvaja i iz međusobnih odnosa roditelja, pa bi trebalo izbegavati rasprave i ispoljavanje ishtrenih reakcija usmerenih ka partneru u prisustvu deteta.

Shvatila sam da moja reakcija nije bila dosledna ljutnja i da nisam svom detetu još uvek dala primer kakvo ponašanje je dozvoljeno i čak odobreno i prihvatljivo, ali tu samo da učim kako bih bila bolja majka, što savetujem svim roditeljima koji žele da deca izrastu u kvalitetne ljude.

VIDEO Gde će ti duša: Da li postoji prljaviji i odvratniji udarac?

(Jelena Bojić Obradović / j.bojic@telegraf.rs)