Žrtva u proseku 7 puta prećuti, pa prijavi nasilje: "Iz bola se izlazi samo kroz bol"

Foto: Shutterstock

Čak skoro 17.000 žena na društvenoj mreži Twitter pod heštegom #NisamPrijavila podelilo je u nekoliko rečenica dramatične priče o zlostavljanju koje su pretrpele u različitim uzrastima.

Preporučujemo

One su objasnile da nisu ranije prijavljivale nasilje iz straha da im niko neće verovati, da će rasturiti porodicu, da će ih zlostavljač proganjati, pa pronaći i da će se sve kobno završiti po njih.

Psiholozi za Telegraf objašnjavaju šta sprečava žrtve da zatraže pomoć, kako se to odražava na njihovu psihu, naročito kada su u pitanju najmlađi, i kada je vreme za suočavanje sa traumom.

- Zlostavljanje u bilo kom uzrastu je trauma - kaže za Telegraf psiholog Brankica Šaljić - Milenković.

Ona navodi da što je dete mlađe, to manje ima kapaciteta da razume šta se uopšte dešava, iako na nekom čak i instinktivnom nivou vrlo rano može da oseti da nešto nije kako treba.

Psihoterapeut Milena Šekularac za Telegraf kaže da često postoji mnogo razloga zbog kojih se žrtve teško odlučuju da prijave nasilje.

- Vrlo često to ne čine, jer se nadaju da će se taj koji vrši nasilje promeniti i postati ono što bi žrtva želela da taj neko bude - kaže Šekularac.

- Tu je i strah, često realan, a i iracionalan... Nekada su u pitanju perfidne psihološke igre, manipulacije gde osoba iz različitih razloga nije u stanju da bude u realitetu i kritična prema onome što joj se u datom trenutku događa.

Ko je podložan da postane žrtva nasilja? 

Na pitanje ko je podložan tome da trpi nasilje, Brankica Šaljić - Milenković kaže:

- Bilo kom obliku zlostavljanja su podložni oni koji u svojoj porodici nemaju bazičnu zaštitu i osećaj sigurnosti. Predatori to vrlo lako "nanjuše" i onda napadaju.

S njom se slaže i psihoterapeut Milena Šekularac:

- Deca, žene, stari ili bolesni ljudi su realno zaista bespomoćni, i oni su često meta nasilnika.

FOTO: Shutterstock

Međutim, ističe Šekularac, statistika pokazuje da su odrasle funkcionalne osobe koje su prijavile nasilje ili napustile nasilnika u proseku to mogle da učine barem sedam puta pre nego što će se odvažiti na taj korak.

Da bi prijavile nasilje, žrtve neretko sprečava strah od osude, predrasuda, stigmatizacije...

- Nažalost, često smo svedoci apsolutno neprihvatljivih i nedopustivih reakcija okoline ukoliko se žrtva ohrabri da svoje traumatično iskustvo podeli sa bliskim okruženjem. Izostanak podrške, razumevanja, često i odbacivanje dodatno čini situaciju neprijatnijom, što za posledicu ima povlačenje i skrivanje istine.

Čak i kada dođe do tragičnog ishoda, ljudi imaju neprimerene reakcije na situaciju ili žrtvu. Strah, tuga, ljutnja, krivica, spektar najneprijatnijih osećanja, osećaj neprihvaćenosti i neadekvatnosti je preplavljujući u tom trenutku - kaže Šekularac.

Kako prepoznati da je dete u problemu?

Ono što se nameće kao pitanje, naročito kada su posredi najmlađi, jeste kako roditelj može da prepozna da je njegovo dete žrtva nasilja.

-  Roditelji, kao i za sve ostalo što se detetu dešava, moraju da budu osetljivi na bilo kakve promene ponašanja i uobičajenosti kod deteta - kaže Šaljić - Milenković.

Šekularac ističe da je problem u nedostatku poverenja, naročito kada su u pitanju deca u formativnom periodu, što može da ostavi trajne posledice na razvoj ličnosti.

- Deca iz porodica gde se dešava nasilje mogu da imaju izmenjenu percepciju stvarnosti, da model ponašanja prenesu i na neki drugi kontekst osim porodičnog, po modelu. Njihovi kapaciteti i trpnja nisu kao kod odraslih ljudi, tako da posledice koje ostavlja nasilje mogu biti dugotrajne. Nekada deca, kada govorimo o nasilju u porodici, iz želje da spoje takve roditelje i sama prave ili "postanu" problem kako bi se fokus pomerio sa sukoba odraslih na njih - objašnjava psihoterapeut.

Šaljić -Milenković dodaje da dete koje gleda agresiju među roditeljima, odnosno da jedan roditelj zlostavlja drugog, prolazi kroz traumatično iskustvo.

- Dete je prestravljeno, zbunjeno i ne zna šta da radi. Ako agresija potraje, dete kada već stasa dovoljno da je i fizički jače od agresora ume da uzvrati - i da se odbrani, i da odbrani slabijeg roditelja - navodi Šaljić - Milenković.

Foto-ilustracija: Shutterstock

Izlazak iz začaranog kruga 

Sagovornice Telegrafa saglasne su da je proces isceljenja kod žrtava koje su pretrpele nasilje složen i dugotrajan, ali da je moguć.

- Svima koji su žrtve nasilja potrebna je podrška da izađu sa nekim svojim iskustvom. Neretko stiže poruka da je sramota pričati o tome, da se ćuti i da će proći. Kaže se da je traumatičnije od samog događaja to što osoba koja je trpela nasilje nije imala sa kim da podeli ono što se desilo i što je ostala sama sa tim iskustvom - objašnjava Šaljić - Milenković.

Prema njenim rečima, važno je raditi sa terapeutom da bi se ta "iskustva preradila i da bi dobila nova značenja" u odnosu na ona koja je osoba preživela sama.

-  Rad je dug i veoma bolan, ali se iz bola i ne može izaći drugačije nego kroz bol. Na terapiji se kreira odnos sa terapeutom i kroz to se uči i da se ponovo veruje i da neko može biti tu za žrtvu dok ona nalazi izlaz iz te uloge i cele situacije. Ako se trauma ne obradi postoji tendencija da se ona nanovo doživljava, jer je praktično zapisana u telu te osobe i predatori će uvek i lako prepoznati taj zapis - objašnjava psiholog Šaljić- Milenković.

Psihoterapeut Šekularac se nadovezuje i ističe da je za svaku osobu individualno kada i na koji način će se suočiti i razrešiti traumatična iskustva - aktuelna ili iz prošlosti, a u vezi sa nasiljem, bilo ono fizičko ili psihičko.

- Kada oseti potrebu ili želju, ukoliko je prisutan dovoljno snažan motiv da se posveti rešavanju problema ili kada se osoba "zaglavi" u određenom osećanju ili ponašanju, kada nije funkcionalna i želi da pomogne sebi, tada je pravi trenutak za suočavanje - navodi psihoterapeut.

Šekularac podseća da mnoge odluke ili strategije koje donesemo ili primenjujemo u detinjstvu i koje su imale funkciju u cilju „preživljavanja“ u porodičnom ili kontekstu u kome smo odrastali, u odraslom dobu više ne moraju biti tako dobre ili čak mogu biti štetne i praviti nam probleme.

- Važno je znati da svaka odluka donesena u detinjstvu ili tokom života može da se promeni - ističe Milena Šekularac.

(Telegraf.rs)