• 10

Kako da prebolimo gubitak voljene osobe, koji nekad vodi u duboku depresiju i ima strašne posledice?

Gubitak voljene osobe svrstava se u najstresnije događaje tokom života

  • 10

Svako pre ili kasnije doživi gubitak voljene osobe. U jednom danu život može da se okrene naglavačke.

Osobe koje su izgubile bračne partnere dugo nakon ne mogu da prestanu da tuguju, a najteže ih pogađa činjenica da se život oko njih odvija dalje bez obrzira na to šta se u njihovoj porodici dogodilo.

Gubitak bračnog partnera predstavlja veliki životni prevrat koji se teško podnosi. Odjednom život postaje drugačiji, teži, prazan, a kod osoba se često javlja osećaj šoka, besa, pada samopouzdanja, praznina, usamljenost, osećaj dezorjentacije i mentalne blokade.

Nakon šoka, sledi osećaj tuge koja podrazumeva duševnu i telesnu reakciju na pretrpljeni gubitak i doprinosi tome da ne možemo da se oprostimo od voljene osobe i naučimo da živimo sami.

Jako je važno da tokom tog perioda ne ignorišete bol i dozvolite da emocije isplivaju na površinu, jer ignorisanjem možete samo da pogoršate svoje stanje koje vas može odvesti u depresiju.

Na koji način se nositi sa gubitkom, koliko je vremena potrebno da prođe kako bi se gubitak prihvatio i koliko okolina može da pomogne, ali i odmogne u procesu zalečenja govorila je za Telegraf.rs psiholog Radmila Vulić- Bojović.

raskid, depresija, tuga

Pixabay

- Za prevazilaženje gubitka voljene osobe ne postoji univerzalan recept. Generalno gledano izlaženje na kraj sa gubitkom bliske i voljene osobe, a naročito bračnog partnera je jedan od najsloženijih i najkompleksnijih psiholoških procesa. Neki ljudi nikada ne uspeju da prerade taj gubitak i zauvek ostanu zatvoreni sa tugom i nedostatkom. S druge strane, to zavisi od mnogo faktora. Zavisi od godina osobe, na koji način je preminula, kako se to dogodilo... Najčešće gledano, ako se radi o paru koji je proveo mnogo godina zajedno onda to može da znači i gubitak jedne životne rutine koja više ne može na sličan način da se izvodi, kaže Radmila i dodaje:

- To je jedna vrlo komleksna i složena tema. U načelu ljudi koji imaju porodicu, decu, prijatelje, unuke i širi krug onih sa kojima su u kontaktu oni imaju bolje šanse da iz toga  izađu, odnosno da se nose sa tim, jer se iz toga zapravo nikada ne izlazi, nego se taj gubitak utka u životni narativ i čovek počinje da živi sa tom idejom. Ti procesi su vrlo složeni i vrlo individualni pa se ne mogu svesti na neko pravilo. Ono što bi sugerisala svima koji se nađu u toj situaciji je da daju sebi vremena da odžale taj gubitak, da ne srljaju u autodestruktivna ponašanja jer se ljudi tada odaju alkoholu ili nekim drugim stvarima. Čovek tada treba da pokuša da izgradi svoju novu životnu rutinu, ako je u situaciji i da ima dobar balans između toga da tuguju za sebe i da tuguju s drugim ljudima koji su takođe preživeli gubitak, ističe psiholog.

Koji je realan period koji treba da prođe da bi čovek naučio da živi sa gubitkom?

- Rad tuge i bolovanja, u nekim psihološkim studijama, kažu da traje dve godine. Ipak, to zavisi od mnogo stvari. Generalno gledano, kulturološki, čini mi se da mi volimo da ostanemo u tugovanju. Mislim da drugi ljudi tuguju na drugačije načine. Kod nas je ta tuga, naročito kod žena vrlo izražena. Kada premine suprug mnoge žene imaju osećaj kao da su i one same umrle. To je tradicija i kultura koja traje dugi niz godina. Muškarci na primer, kada umre supruga, često se desi da prebrzo uđu u novu vezu jer oni ne vole da žive sami. To su neke specifičnosti svih tih procesa. Dve godine je neki minimalni period žalovanja koji apsolutno ne može da se zaobiđe- kaže naša sagovornica.

Poremećaj ličnosti, mentalna bolest, depresija

Foto: Profimedia/Wavebreak

Često se dešava da okolina, rodbina i prijatelji, ne umeju da se postave na pravi način prema osobi koja je preživela gubitak. Dok su jedni prepažljivi i previše vode računa, drugi mogu da se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Na koji način to utiče na osobu koja je pretrpela gubitak?

- Svi mi reagujemo na tuđi gubitak u skladu sa nekim svojim fantazijama o tome kako mi mislimo da  treba i šta mi mislimo da je dobro i ispravno. Dobro bi bilo pokušati da sagledamo osobu koja je izgubila nekog bliskog kako bismo videli šta su njene potrebe. Neki ljudi se osamljuju, neki traže društvo, prosto pitati i zainteresovati se, ne za ono kako mi mislimo da treba, nego šta je prava potreba te osobe. Treba naći balans i ne biti previše nametljiv, jer ljudi imaju različite načine kako se nose sa teškim osećanjima. Svako žalovanje je priča za sebe- ističe Radmila Vulić Bojović.

Kada tugovanje predugo traje i čovek ne uspe da pronađe snage da nastavi dalje, savetuje se odlazak kod psihologa jer razgovor, ali i pomoć medikamenata može umnogome da pomogne u oporavku od gubitka i sprečavanju dublje depresije.  Da li lekovi za depresiju mogu da budu rešenje za takva stanja?

- To je vrlo indivudualno i to procenjuju stručnjaci- pshihijatri, ali ako to osećanje predugo tarje i ako smo previše u tome i vidimo da nas taj osećaj savladava i prevladava, onda je svakako bolje potražiti pomoć nekog stručnog. Današnji lekovi i savremena psihofarmakologija je vrlo napredna i može da pomogne. Neće to da našu depresiju izleči ali će nam pomoći da mi regrutujemo svoje kapacitete i svoje snage kako bismo prošli kroz taj težak period i da nastavimo dalje. Ako su lekovi potrebni oni mogu da budu samo korisni. Medicina je jako napredovala u tom smislu i nus efekti su mnogo manji  nego produbljeno depresivno stanje, naglašava Vulić- Bojović i dodaje:

- Sve više i više ljudi danas traži razgovor sa psihologom ili terapeutom i nekako se ta svest promenila koliko ja to pratim, a u ovom poslu sam već 27 godina. Ljudi koji se nalaze u žalovanju imaju koristi i od toga da nekome  ispričaju priču voljenoj osobi nekome ko nije deo njihovog života, ko je neutralan i ko ima dobro postavljene granice. Kao da priča o voljenoj osobi koja je preminula održava tu osobu na neki način živom. Taj psihoterapijski proces može da pomogne puno u izlaženju na kraj sa gubitkom, zaključuje Vulić Bojović.

VIDEO: Šarliz Teron godinama se bori protiv depresije, a evo kako je otkrila bolest

(Telegraf.rs/B.K.)

Komentari

  • Buba projevic

    Ostala sam avgusta meseca bez sina jedinca. Patnja tuga jad, i čemer nikada neće proći. Srce slomljeno,a u duši rupa,koja se svakim danom sve više roni.....

  • Sasa

    Ni rodbina ,ni prijatelji ne zele da dijele tugu ,ni da slusaju o tom..kad mi je suprug umro mlad ,a ostalo dvoje male djece,ponasali su se kao da se nista nije desilo,7 godina sam plakala...nek su djeca ziva i zdrava,bol je uminuo ,ali tuga se provlaci i boji depresijom moj zivot ,zato ljudima trebaju oni koji su iskusili takvu vrstu bola ..

  • Da

    Uh, teska tema...svako drugacije, evo skoro 2 god kako moju decu i mene moj muz gleda sa neba, a svaki put mi se stegne grlo, i oci pune suzama, kad pomislim na njega...na moju decu kako ce odrasti bez oca...teska tema...

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima