• 8

4.500 ljudi je reagovalo zbog ove ispovesti dr Đurića: Slučaj iz "ludnice" je mnoge slomio

, Telegraf

Životna priča koja vraća veru u humanost

  • 8
Vladimir Đurić

foto: Facebook/Dr Vladimir Đurić; pixabay.com

Ako ste mislili da u modernom društvu ne postoji empatija, prevarili ste se. 

Ova emotivna i potresna životna priča se dogodila u Beogradu, pre deset godina, u jednoj "Ludnici", kako autor teksta, Vladimir Đurić, doktor medicine, specijalizant psihijatrije, naziva psihijatrijsku kliniku, u kojoj su protagonisti upravo obični ljudi, školski drugovi, učenici nekadašnjeg odeljenja....

Priča o muškarcu koji je zahvaljujući nesrećnoj genetici ostao bolestan i sam, a onda je, kao u filmu, usledio susret sa ženom, drugaricom iz škole, koja mu je nesebično ponudila pomoć, doslovno će vas naježiti ali i povratiti veru u humanost.

Dr Vladimir Đurić je na veoma originalan i dirljiv način opisao sve događaje u životu muškarca koji se leči od šizofrenije, a koji je dobio potpunu podršku i pomoć od nekadašnjih drugara.

Njegov post na Fejsbuku koji je za samo nekoliko sati oduševio ogroman broj korisnika ove društvene mreže.

Pročitajte ga u celosti i shvatićete i zašto:

Za ovih petnaest godina koliko sam u medicini prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima. Doduše…Fascinantno lepim i još fascinantnije ružnim…Uspešnim i neuspešnim porođajima…Uspešnim i neuspešnim reanimacijama…Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida…Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima…Međutim…Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak kao jedno najobičnije popodne

U vreme posete… u „Ludnici“ na kraju grada…Malena soba…maksimalno sređena za srpske uslove…uredna po hirurškim, a kamoli psihijatrijskim, standardima. Čiste zavese, jedan bolnički krevet, jedna stolica, jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima… U potpunoj diskrepanci, sa tek donešenim bananama…Domaćin…obrijan…i uredno potšišan…u pidžami…nasmejan…Muškarac i žena u gospodskoj garderobi…zabrinuti…u poseti…On srećan što mu je neko došao u posetu…“čak i na ovakvo mesto“…i što je to neko „njegov“…

Oni rastuženi…i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije…Druga…koji je jednom bio tako lep…tako mlad…i zgodan…poletan…i nesalomiv…inteligentan…sa svim peticama…kapacitet…i potencijal…Uvek raspoložen i nasmejan…Sve do II godine ETF-a…kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama…i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega…

I kada je paranoidna šizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici…I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji…na odeljenju za agitirane pacijente…Pa ubrzo i drugi…Pa za tili čas… i dvadeset i drugi put…Druga…koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno…telesno i psihički…Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka…Samo ljuštura prethodnog sebe…Sećanje na mogućnost…da bude srećan…I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu, hranila ga, kupala, oblačila…i „terala“ da pije lekove…Jedine osobe koja ga je jednom rečju…volela…(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih…osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina…)I koji je potom vrlo brzo završio na ulici…kao beskućnik…bez hrane…i još važnije… lekova…

Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena… koja je upravo u poseti… slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese…tadašnjom celokupnom imovinom…bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu…i da mu ponudi delić kifle…koji joj je bio previše…što i inače radi…kada vidi nekog…manje blagoslovenog…I da u trenu prepozna Njegove Oči…i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar…I da se šokira…potpuno zamrzne… doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju… a da se još brže motiviše…

Da organizuje odeljenje…Da telefoni zazvone…Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju…a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu…po svemu…dobrom…I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac…kako zna i ume…Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice… sada vrsnog advokata… da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom…I najgoreg đaka iz odeljenja…kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje…kako bi se makar malo oporavio…nahranio…okupao…i ugrejao…jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije…tako što mu je Drug… nakon svojih… uradio i njegove zadatke…i poslao mu ih na puškici… na poslednjem kontrolnom te godine…

I na kraju…i najveću štreberku odeljenja, sada već docentkinju, uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje:

Raspitala sam se…mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji…postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano…maltene kao u Evropi…imaće tamo sve što mu treba…hranu…negu…lekove…lekare…moćiće tamo da se odmori od svega…i da spasi svoju dušu…a i mi ćemo puno uraditi za naše.

Odeljenska zajednica je bila jednoglasna…kao i uvek…Napravili su žiro račun…i raspored poseta…svake nedelje po dvoje iz odeljenja…uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva…i godišnjice mature…koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije…

Sećam se tog Naježa…dok mi je koleginica pričala sve ovo…Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi…i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor…I razmišljao…Da li je ovo moguće u našoj zemlji?U 2010-tim?Nakon svega što smo prošli?Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?Ljudi sa velikim Lj…Ispravni…čestiti…i dobri…Altruistični i empatični…Koji hoće da pomognu…Ljudi zbog kojih vas je sramota…koliko god da ste do tada uradili…I koji pokazuju da je sve moguće…ukoliko nešto želite…I ukoliko tražite načine…a ne izgovore

Sećam se razmišljanja…kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije…ljubav…ponos…zahvalnost…iskren osmeh…deljenje…prijateljstvo…odanost…i ljudskost…One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami…Oni za koje je Pravi Život pregrub…I mislio se…Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo…Kao ni genetiku…Niti bolesti koje ta genetika nosi…Niti težinu sudbine koja nam je namenjena…Ali prijatelje možemo…Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj…

Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat…Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži…Osim očima punim zahvalnosti…Ma koliko te oči bolesne bile…I na posletku…Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica…Jer…Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Cale

    Divno... Ništa dirljivije nisam čula skoro. Tužno ali opet nekako lepo

  • JA

    Dobri ljudi god.2010...SADA je 2020 i mnogo smo odmakli od dobrih ljudi i saosecanja tudje nevolje.

  • АНИЦА РАЈЧИЋ

    Ова прича ме је оставила без даха,са сузама у очима и надом да ипак можемо да будемо бољи,хуманији и осећајнији људи!

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima