• 10

"Moj sin je preležao infekciju korona virusom bez simptoma, a onda je dobio postkovid sindrom"

Iskustvo novinarke HRT-a čijem se sinu zdravstveno stanje pogoršalo posle zaraze korona virusom

  • 10
žena maska korona

Ilustracija; Foto: Pixabay

Jasminka Kalčić je novinarka HRT-a, majka dvojice sinova. Niko iz porodice nije imao kovid-19, barem to nisu znali. Ali maleni Petar je preležao kovid, i to bez simptoma. Nekoliko nedelja kasnije Jasminka se suočila, prva u Istri, sa nečim što se zove postkovid sindrom, piše vijesti.hrt.hr

Ovo je njena priča:

"Božić je.

Nikad pre, a imam 49 godina, nisam ga osetila ovako intenzivno. Rodio se Isus. Uz mene se stiska dečak koji će uskoro napuniti svoju prvu deceniju. Pre tri dana kao da se rodio ponovno. Preboleo je kovid. I, kažu lekari, nedelju-dve nakon toga tokom oporavka dobio je multisistem inflamatorni sindrom - MIS-c. Guglala sam …. "C" znači children. Dečji. Jer, ima i A. Adult. Postkovid sindrom koji pogađa i odrasle.

U Hrvatskoj se o oba sindroma malo, gotovo ništa ne zna. Uverila sam se na ličnom iskustvu. Moje dete došlo je s visokom temperaturom u dečju bolnicu Kantrida nedelju dana pred Božić. I svi su mislili da ima virus. Svi osim mene. Majčinski instinkt mi je govorio da je nešto gore. Ali, kako to instinktom protiv nauke?

Vratimo se od tog petka još četiri dana unazad. Utorak popodne je. Petra kupim iz produženog boravka u osnovnoj školi kao i svakoga dana oko 16 sati. Učenik je trećeg razreda. Odličan. Odgovoran. Kaže mi, odloživši torbu na fotelju, da ga boli glava. Ništa prečudno, zna neki put da ga zaboli glava. Dajem mu Lupocet tabletu, sirupe ne voli. Proveravam sat kasnije kako je. Kaže dobro je. Glava ga ne boli.

Popodne i veče teku uobičajeno, zadaci, igra s bratom. Ima mlađeg brata, učenika iste škole, samo prvačića. Škola je donedavno bila online, zbog kovida. Nije bio niko bolestan nedavno, doduše jeste razredna, ali proteklo je više od mesec dana i niko se iz razreda nije javljao da je bolestan, pa je dan ranije, u ponedeljak nastava opet krenula po modelu A. Svi srećni. I klinci i mi roditelji.

Spavaju u svojoj sobi, svaki u svom krevetu. Samo nas hodnik deli. Zaspali su oko 22. Viknula sam gasi svetla i televiziju. Sutra je škola.

I onda sam se usred noći probudila. Opet onaj osećaj. Da nešto ne valja. Otišla sam u njihovu sobu. Slušam Petra kako plitko i brzo diše. Nešto nije u redu. Pipam čelo. Gori. Budim ga. Zbunjen je, nije sav svoj. Budim ga jače. Kaže mi, mama, loše sam sanjao. Jako loše. Uhvatila me panika. Moje dete koje savršeno spava je loše sanjalo.

Znala sam da nije dobro.

Selim ga u svoj krevet da ne budimo bracu. Merimo temperaturu starim dobrim živinim toplomerom kog nam je u nasledstvo ostavio pokojni komšija. Gori, ali strpljivo stiska toplomer pod levom rukom. Punih 6 minuta. Treba 5 kažu, ali mi uvek još 1 više. Za nikad se ne zna. Vadi. Gledam. Isuse, Petar imaš 39,9.

Ruke su mi drhtale, želela sam da vrištim, ali nema od toga pomoći. Dajem mu tabletu Lupoceta 300, sirup ne voli. Trese se. Za pola sata merim opet 39,7. Užas. Kažem mu, idem da napunim kadu, pa ćemo temperaturu skinuti vodom. Klima glavom. Uvek je bio poslušan.

foto Pixabay

foto Pixabay

1.30 je u noći. Braco i baka ispod nas u sobi spavaju. Tiho silazimo u kupatilo, pomažem mu da se skine i sedne u kadu s 5 prsta mlake vode. Prija mu, kaže… zaliva se sam plastičnom čašom. Nakon 15 minuta ga oblačim, vraćamo se u krevet i merimo temperaturu. 38,5. Pala je, mama, kaže srećan. Boli ga glava. Još drhti. Stiska se uz mene i osećam kako se izvija, trzajno. Neobično, mislim. Za pola sata ga pipam, čelo je orošeno znojem. Bučno diše. Nije prevruć, razmišljam. Gledam na sat, prošlo je dva. Lupocet će delovati, zaspaću s njim.

- Mama, povraću!

Probudio me je. Brzo trčim po posudu. U trku vidim 4 je sata. On povraća dušu. Trese se. Gori. Merimo. Opet 39,7.

Šta je ovo???

Nikad u životu nije povraćao, osim kad ga stara boljka laringitis na to natera. Nikad nije imao takvu temperaturu. Osim jednom kad je zbog sinusitisa završio na Odeljenju ORL pulske bolnice. Inače, zdravo je dete. Čiste bele kože.
Dočekali smo sredu jutro boreći se svaka tri sata s temperaturom beštijom koja je jurila ka 40 nemilice. Glavobolja. Povraćanje. Drhtavica.
Razmišljam o kovidu koji je imala njegova razredna. Kaže Petar da sedi u prvoj klupi. Muči me to. Možda je pokupio od nje… Zovem Zavod za javno zdravstvo. Objašnjavam. Školarac je. U kući je 80-godišnja baka. Braco ide u školu. Želim testiranje.

Zakazuju mi odmah.

Sreda je 11 sati. Petar je prvi put testiran. Brzi test je negativan. PCR treba pričekati nekoliko sati. Petar je pod brufenom. Odlazimo kući, zvaće nas oko 15 za nalaz. Došli smo kući. Povraća. Sada pljuvačku. Jer ništa nije jeo od sinoć. Sve povrati. Pije gutljaj kad ga molim. Poslušan je do bola. A vidim da mu duša na usta izlazi.

Svaka tri sata rušimo 39.

On je slab. Leži. Slabo komunicira. Primećujem češe se po dlanovima. Kaže, mama daj mi antialergijsku kremu, svrbi me. Crveno je podno palčeva. Upaljeno. Kao stara koža. Mažem mu kremu. Češe se po tabanima. Gledam ih. Kao da je na žeravici stajao. Šta je ovo, panično mislim na onaj mali glasić u meni - viče, viče, viče… Čekamo nalaz i skidamo febru.

U 15,30 zovu. Negativan je.

Bože. Laknulo mi je. Na prvu. Na drugu, užas. On i dalje gori, ne komunicira, ne jede, ne pije više, povraća pljuvačku. Osip se pojavio pod bradom. Njegova lepa bela koža je prošarana flekicama, na dodir nekad mekana, sad gruba. Kao šmirgl papir. Njegova doktorka više ne radi. Panika. Zovem pedijatriju pulske bolnice. Kaže, a šta da vam kažem, dođite, ako je negativan pogledaćemo ga.

foto Pixabay

Ilustracija; foto Pixabay

I njima je bitno da je negativan.

Jurimo u Pulu, dugih 40 minuta. On stisnut na zadnjem sedištu, pod tabletama za temperaturu, stiska plastičnu kuhinjsku posudu, strah ga je da će povraćati, kaže. Ma šta ćeš povraćati, ljube, kad ništa nisi jeo ni pio, umirujem ga. Prolazimo trijažu, pokazujem negativan PCR mog gotovo desetogodišnjaka. Nema gužve. Zapravo, prazno je. Prima nas stari pedijatar, iskusan doktor. I, sve krivo. Mama, to će biti virus verovatno. Kaže. Dobro. Koji virus, pitam ja. A koji. Znate koliko ih ima. Svud su oko nas.

Gledam oko sebe.

Petar napola spava na ležaju kod doktora. Bez volje da gleda, diše. Sluša mu doktor pluća. Diše na dva različita načina. Poslušan je. "Idete na ultrazvuk pluća", kaže doktor. Ne čuje kaže ništa. Ali, idete na UZV pluća. I izvadićete krv. Muči me zašto ne i urin. Ali nekako mi to isklizne iz misli. Pitam za osip. Kaže doktor, to je od temperature. Osip je već jak. Pluća čista. Krv pokazuje povećani crp, 68. Nije dobro granica mu je 8.

Nije virus. Kaže doktor. Bakterija je.

Pretrnula sam. Pre 4 godine prošla sam dramu s mlađim zbog bakterije. Skoro je umro. Spasila ga je Kantrida gdje sam ga odvukla iz Pule na vlastitu odgovornost. "Kakva bakterija", pitam. Ne znaju. Gde je bakterija, pitam dalje. Ne znaju ni to. Ali, vele, javićete se sutra njegovoj doktorki i dobiće antibiotik i proći će to. Bakterije su svuda oko nas, kaže doktor.

Gledam oko sebe.

Sreda noć, besanih deset sati. Rušimo 39,7 tuširanjem, tabletama. Petar se trese, povraća, skače kao da je u struju ukopčan. Plačem i stiskam ga uza sebe. Četvrtak šaljem mejlove porodičnoj lekarki u Barban. Telefon, dobili ste Optimu broj, ne radi. Odlazim do ambulante. Zatvoreno. Ulazna vrata izlepljena upozorenjima na kovid. Ne dolazite, zovite na broj telefona… Proveravam, to je onaj koji ne radi. Bože, mislim se. Razbila bih sad ova izlepljena vrata. Kad bi to pomoglo.

13 sati je. Živčano proveravam mejlove. Nema odgovora još. Petar nije dobro. Samo spava. Već drugi dan ne jede, pije jako malo, decilitar vode na dan. Panika. Znam da može da dehidrira. Oko 14 stiže mejl. Nemojte dolaziti. Šaljem Klavocin u apoteku. Poruka doktorke. Njegove. Nove opet. Barban ih menja češće nego Petar čarape.

Pišem joj. Nemojte sirup. Povraća sirup. Piše joj i na nalazu koji sam joj poslala u pismu. Dolazim u apoteku. Propisala je sirup. Veli apotekar ne brinite, daću vam tablete. Konjske su, jeste sigurni da će mali to popiti. Pije, kažem ja. Poslušan je. Jurim kući. U 17 sati dajem mu prvu tabletu antibiotika. I znam da neće pomoći.

Osećaj je i dalje tu.

Noć. Povratio je. U tragovima je antibiotik. Belo među pljuvačkom. 39,9 opet. Prošaran je osipom. Proliv ima. Onemoćao je. Noć, rušimo temperaturu. Držim ga pod ruku dok svladava stepenice do kupatila dole. Pita me kad će biti bolje?
Plačem dok ga tuširam. U 5 ujutro uzima drugu tabletu antibiotika. Spava pod brufenom. Ujutro tuče 39,2.

Šaljem mejl doktorki. Dolazim s malim. Nije dobro. Kaže dobro, može u 11.
U 11 smo ja i Petar u Barbanu. Mlada doktorka ga gleda, pita kakav je to osip, pa on je dehidriran. Ma dajte. Govorim ja. Želim uputnicu za Kantridu. Glasić iz mene progovara. Kao pre 4 godine s njegovim bratom. Ona odmah kaže, da. Riječanka sam, znam da su oni dobri. Idite.

Izlazimo u 11.20, sedamo u auto, kažem Petru idemo odmah u Rijeku. Klima glavom, ćutke. Pod brufenom je i antibiotikom. Jurim starim putem. U 12,40 smo na Kantridi. Primaju ga. Detaljno pregledaju. Uzimaju krv iz vene i prstiju. 2 boce infuzije.

foto Pixabay

foto Pixabay

Ništa mi ne govore.

Ja i Petar u maloj sobici. Prisluškujem na vratima doktore. Novinarka sam, ne možeš ti ugušiti nagon. Čujem, malog ćemo u sivu zonu.?? Nakon 2 sata infuzije, oko 15 sati kažu mi da Petar ostaje. Koliko, ne znaju. Trebalo bi da mu donesem stvari. I da imam negativan PCR ako ću ostati s njim. Pitam ga hoće li moći da prenoći sam bez mene. Veli on, hoću mama. Oduvek je bio poslušan.

Zovem Zavod za javno zdravstvo. Kažu, čekamo vas naravno da uradite test. Ostavljam anamnezu za Petra u sivoj zoni, podnožje kovid odeljenja na Kantridi. Kažu, odeljenje opservacije, dok ne znaju gde s pacijentom, zato valjda siva zona. Ostavljam mu svoj mobilni i jurim za Pulu na test. U 19 sati se testiram. Oko 23 ću znati nalaz. Jurim da kupim mobitel Petru. Uveče mi javljaju - negativna sam.

Svi smo negativni, mislim.

U subotu ujutro dolazim kod Petra na odeljenje neurologije na Kantridi. Sam je u maloj sobi. Pitam ga kako je. Dobro, kaže. I to je govorio sve vreme lečenja. Svima. Tek kad smo došli kući, priznao mi je da nije bio dobro. Bilo mu je slabo i bilo ga je strah.

Prvi dan lečenja na Kantridi.

Profesor koji ga je vodio kaže da je virus neki. Oh, s virusa na bakteriju s bakterije na virus. Luda sam. Kažem, koji virus. Adeno virus možda. Sad ćemo testove pa ćemo videti, kaže doktor. Petar i dalje tuče do 39. Sad je osipom prekriven njegov stomak, ruke, noge. Priključen je na infuziju i dobija temperaturu. Antibiotik nećemo nikakav dok ne znamo dijagnozu, kaže profesor. Slažem se.

Napokon jedna prava.

Sestre dobre. Petar im je miljenik. Poslušan je. Šest epruveta krvi bez ijednoga trzaja. Pokazuje mi prstiće na rukama. Svi su izbodeni. Kažem sestri, stavite mu braunilu, u levu. Prošla sam s mlađim, vadićete mu puno krvi stalno, bolje braunila, naučiće on s njom. Petar pristaje. Uvek je bio poslušan.
Ostajem s njim. Uveče rastežem foteljicu kraj njegovog kreveta. Imate pravo na tri obroka u bolničkoj menzi, ljubazno me upućuje sestra. Pomažem im koliko mogu. Nema ih dovoljno, a odeljenje je krcato mališanima. Ne spavam, merim temperaturu svaki sat. One pritisak. Nizak mu je. 45/38. Isuse. Je li živ?

Nedelja, drugi dan lečenja na Kantridi.

Petar je osut sav. Leđa krcata. Oči otekle. Beonjače krvave, podlivi pod očima. Bože! Ne spava dobro i dalje. Priča po noći. Halucinira. Prolazi profesor. Nije adenovirus. Negativan je.

Mogao bi biti Kawasaki, ali nema otečene zglobove, zbunjen je profesor. Objašnjava mladoj doktorki iza sebe, mogao bi biti Steve Johnson. Ja zbunjena također. Novinarka u meni grozničavo pamti. Guglam kad odlaze. Steve Johnson nije, pa Bože simptomi su neuporedivi, ljuta sam. Kawasaki virus poznat je 50 godina, istina simptomi vuku njemu, ali glasić u meni opet viče, nije to to...

temperatura

foto-ilustracija: pixabay.com

Noć.

Petar se žali da ga boli vrat. Pomažem mu da sedne. Otečen je sav. Kao naduvena lutka. Crven, sav. Plače, boli ga vrat jako. Zovem sestre, one me shvataju ozbiljno, zovu profesora. On dolazi brzo, iako je noć. Mole Petra da glavom dotakne savijene noge. Levu jedva uspeva, desnu ne može. Panika.

Je li meningitis, je li Kawasaki…. Opet rasprava. Ja već živčana. A tog dana, u moj inboks na Fejsbuku stižu poruke dveju dragih koleginica… Jedna je fotografije mog sina poslala prijateljici, doktorki u Londonu. Mali ima MIS-c, neka pita mama doktora da mu urade test na kovid antitela, kaže ta doktorka.

Istovremeno, druga koleginica šalje poruku: ne želim da te plašim, ali takve simptome imaju deca sa postkovid sindromom, MIS-c, u Njujorku je brdo slučajeva, zove me u fb grupu. Ulazim, čitam… To je to, kaže mi onaj glasić. To je to. Mama.

Reaguj, vrišti glasić.

Udahnem vazduh i prozborim oprezno profesoru koji je u pratnji mlade doktorke i nekoliko sestara, svi stojimo oko Petra, nedelja noć.

- Jeste li možda pomislili da napravite test na antitela, profesore, nemojte se ljutiti što sugerišem.
Nije mu se svidelo moje pitanje, vidim. Uostalom, ništa čudno. Lekari inače ne vole kad ih pacijenti, a još i pratnja pitaju o načinu lečenja. A zašto to mislite, da bi trebalo? Mali je negativan, dva testa ima negativna. Sve ok, velim ja. Ali, ipak…. Znate da živimo u kovid vremenu, uporna sam.

Jer, glasić vrišti – ne odustaj!!!

Uostalom, imam prijateljicu u Londonu, infektolog je. U prvom talasu imali su puno ovakve dece, asimptomatski su preboleli kovid i antitela su ih ubijala, hrabro objašnjavam. Sestre me izbezumljeno gledaju. Mlada doktorka iza profesora objašnjava, nemoguće, pozitivitet ostaje mesecima, video bi se kovid. Ja fokusirana na profesora. Kaže on meni, joj mama pa nije sve kovid, ovo će biti enterovirus, ne kovid.

Ja uporna, glasić vrišti, ne odustaj!!!

Molim Vas, uradite taj test. Profesor pristaje. Kaže, sutra ćemo Petru još nekoliko testova uraditi, hajde, uradićemo i taj, da budemo mirni.
Prvi put u nedelju dana mirnije spavam. Sutra popodne dolaze dva profesora. Test na antitela na kovid je pozitivan.

Petar je prvo dete u Istarskoj, odnosno i Primorsko-goranskoj županiji, jedan od tek nekoliko njih u Hrvatskoj koje ima MIS-c. Multi sistemski inflamatorni sindrom. Čim su postavili dijagnozu dali su mu u 16 sati terapiju, 12-satnu, imunoglobulina. Opet neprospavana noć za mene, svaku sam bočicu koju su sestre menjale svakih sat i po odgledala. Kap po kap. Petar prvi put u nedelju dana mirno spava. Bože, koji gušt ga je gledati.

Test na antitela za korona virus, kovid

Foto: Shutterstock

Ujutro lek još teče. Petar puno bolje. Osip se povlači. Stomak zaravnjuje. Oči polako vraćaju sjaj, otoci splašnjavaju. Živnuo je. Srećan. On. Ja. Sestre presrećne. Lekari srećni. Svi smo srećni. Temperature nema. Počinje merenje količine mokrenja, unosa tečnosti, prva hrana na usta. S infuzije je skinut. Više ne dobija nikakvu terapiju.

Vraća mi se moj sin, vidim iz sata u sat. Osipa nema u sredu ujutro. Apetit raste. Na dan popije litar i po vode. Mokri uredno. Prvi osmeh je tu. Živahni komentari dok skroluje po Tik Toku…

Moj sin je tu.

Kontrolni nalazi, prvi, pa drugi, pa zadnji treći… sve bolji. Kaže profesor – mama, možete kući. Otpusno pismo na dve stranice. Kao novinarka, ali i majka pitam da li je Petar sad zaštićen neko vreme od kovida. Jeste. Može li, ako slučajno nakon toga opet se zarazi kovidom, opet da dobije ovakvu reakciju?

Ne znamo, iskreno će profesor.

Nema još relevantnih istraživanja, ima samo ličnih iskustava roditelja, i to u inostranstvu. Iskreno, na Vašem detetu i mi učimo, direktan je profesor. Koliko god da me je to iznenadilo, cenim iskrenost. Znam da ni lekarima nije lako. Ovo je gadan virus. Da, tek jedan od virusa. Ali, podmukao. I još nov.

Na Badnjak smo došli kući. Petar i braco su si dali pet. Muškići, neće ništa reć, ali vidim ja, majka sam im, drago im da su opet zajedno. Otišli su u sobu da igrajui Browl stars. Ja sam uzela mobilni i odgovaram na silne želje dragih ljudi, kolega, poznanika, rođaka, prijatelja…. Bože, koliko vas ima. I koliko nam je oboma značila svaka vaša reč, upućen savet, vaši mobilni u inboksu, ako štogod ustreba…. Neizrecivo. Nemerljivo. I ta snaga pomogla je u pobedi.

Sledi pola godine izbegavanja težeg fizičkog napora, nema fizičkog u nastavi, njegovog omiljenog predmeta. Godinu dana učestalih kontrola na Kantridi. Ali, možemo mi to. Ja moram. A on je i inače poslušan i odgovoran.

Čuvajte se, dragi ljudi, pratite simptome i reagujte. Budite odgovorni, vakcinišite se. Ovo nije smejurija, izmišljotina, fantazija, urota. Ovo je bolest. A mi je možemo i moramo pobediti.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • mira

    a Hvala gospođi što je podelila dramu sa svima nama. uvek je teško kad neznate detetu šta je, kad je ugroženo. Znam da se u našim bolnicama prati sveukupna simptomatika. Hvala svom medicinsko osoblju! Najbolji ste! 💜💜💜💜💜❤️❤️❤️❤️❤️🥰

    2
    0

    Podelite komentar

  • Cale

    Nepoznat jos uvek virus ....svako ga drugacije ,lakse ili teze prezivi ili ne prezivi na zalost😞...zato ljudi čuvajmo se i ne podsmevajmo...teoreticari zavere, neka vam je Bog u pomoc 🙏 a i ovim suprotnim od njih....

    7
    2

    Podelite komentar

  • Sasa

    Najjace sto se oni javno vakcinisu bez igle😂😂😂

    12
    15

    Podelite komentar

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima