Priča jedne mame koja je svom sinu sa autizmom pružila finansijsku nezavisnost u budućnosti

Foto: Shutterstock

Sve studije i iskustva roditelja koji imaju decu sa autizmom ili decu sa smetnjama u razvokju govore o tome da finansijski samostalno dete sa invaliditetom ima bolji kvalitet života i ta nezavisnost za dete sa invaliditetom nije izbor, već potreba. Svako može da napravi finansijski plan za svoje dete sa invaliditetom koji će mu omogućiti nezavisnosti.

Svuda oko nas su priče o samohranim roditeljima autistične dece koja su na ivici. Većina njihovih priča je slična: roditelj ne može da radi, da odlazi na posao, a ne može da priušti ni to da ostane kod kuće, ne može da priušti negu sa punim radnim vremenom, nije mogao da priušti pristojan dom za život sa posebnom dinamikom, prenosi "PsychologyToday".

Preporučujemo

Jedna od najvažnijih stvari za mentalno zdravlje roditelja dece sa smetnjama u razvoju jeste da znaju da će njihova deca biti finansijski zbrinuta nakon njihovog odlaska. Finansijsko planiranje nije bahaćenje, nije luksuz, ali je neophodno.

Beti Leman je napravila plan za finansijsko planiranje za osobe sa invaliditetom pre mnogo godina, kada se o autizmu veoma malo znalo, posebno o njegovom uticaju i posledicama koje ima na roditelje, ali i društvo u celini.

Istovremeno, Beti Leman se borila za promenu zakona o invalidnosti, a kasnije je pokrenula kompaniju koja je pomogla roditeljima da planiraju finansijski nezavisnu budućnost svoje dece. Ono što je zapravo toliko inspirativno kod Beti Leman je njena odlučnost i uporna vizija stvaranja finansijski nezavisnog života za svog sina sa autizmom.

Prenosimo Betinu priču i savete.

Šta će raditi kad me ne bude?

Život roditelja deteta sa smetnjama u razvoju je toliko zauzet da nemaju ni minuta da pitaju: „Šta će se desiti ako ne mogu da se brinem o svom detetu?“ Kada majke ili očevi razmišljaju o smrti, ono što ih gađa u srce je da ostave svoje dete. Najbolja stvar koju roditelj može da uradi je da počne da planira samostalan život za svoje dete što je pre moguće.

Foto: Shutterstock

Politika zabrane "kukanja"

Osećam se veoma blagosloveno što su moji roditelji u suštini imali „politiku bez kukanja“. Govorili su mi: „Popravi to!“, a ja sada kažem: „U redu, šta treba da uradim da to popravim?“ Bila sam starija mama i bila sam samohrana majka. Morala sam da zaradim dovoljno novca za penziju, a moj sin je morao da ima dovoljno novca za samostalan život. Rekla sam sebi: „Neću zauvek biti jedini čuvar svog sina. Moram da preduzmem nešto".

Anksioznost zbog razdvajanja

Sa našom decom imamo bliske i međusobno zavisne odnose kada su ona mala zbog potreba koje imaju i koje još uvek ne mogu samostalno da zadovoljavaju. Međutim, nije zdravo nastaviti da zavisite od roditelja kasnije, posebno kada ste svesni da će oni jednog dana otići...

Moj posao kao roditelja je bio da započnem to razdvajanje ranije u životu, kako bi dete sa invaliditetom imalo druge ljude na koje može da se osloni, da ima i druge odnose. Važno je naučiti kako da polako prenosite kontrolu na druge ljude tokom vremena. Ako imate finansijski plan kada vaše dete ima 11 godina, kada bude napunilo 22 ili 24 godine, moći ćete da imate normalniji odnos (umesto da budete stalni negovatelj, terapeut, šofer, itd. ).

Realne potrebe

Ljudi sa mentalnim invaliditetom nisu baš materijalisti. Možda imaju fantastično razmišljanje i maštaju da voze "ferari", a da ne mogu da imaju ni vozačku dozvolu. Ali ono što im je zaista potrebno je dovoljno hrane, odgovarajuća medicinska nega i ljudi koji su oko njih koji brinu da budu sigurni, srećni i zadovoljni.

Odrasle osobe sa invaliditetom mogu dobiti smeštaj, ali za njega ide ceo njihov invalidski dodatak i penziju. Oduzeto im je pravo samoopredeljenje. Ja konkretno ne zarađujem mnogo novca, ali iImam životno osiguranje da finansiram potrebe mog sina kada umrem. Stvorili smo fond za dopunske potrebe da pokrijemo troškove koje država ne može ili neće da plati.

Foto: Shutterstock

Zajednica

Moj sin je neverbalan, ali je u zajednici i prepoznat i poznat u mestu gde živimo. Često, kada sam vani s njim, ljudi znaju ko sam, to su moje komšije, poznanici koji nas već godinama viđaju. Ako je neko nepoznat možda prišao mom detetu i ima lošu nameru prema njemu u prodavnici, apoteci, biblioteci ili muzeju, bilo gde, ljudi će me obavestiti.

Moj sin sada živi samostalno. On ima svoj stan, jer sam kupila kuću u gradu u okviru koje je njegov stan. Potrebna mu je nega 24 sata dnevno, ima plaćenog nadzornika koji živi sa njim. Ima dva volonterska posla. Za nekoga ko se smatrao osobom sa najvišim stepenom posebnih potreba i jednim od najnesposobnijih, moj sin sada ima prilično dobar život.

Kada odem

Evo kako funkcioniše "imovina pod starateljstvom": dok ne umrem, ja sam poverenik i mogu promeniti staratelja nad imovinom. Kada umrem, staratelj se ne može promeniti. Novi poverenik će biti odgovoran za raspodelu sredstava za potrebe kvaliteta života mog sina. Već sam naslovila svoje bankovne račune. Ne živim u strahu šta će biti sa njim, znam tačno šta će se dogoditi zbog zakonskog, finansijskog i planiranja za slučaj invalidnost.

I znate šta još znam - da će moj sin živeti dostojanstveno i kvalitetno, do kraja svog života, a to je sve zbog planiranja za budućnost.

(Telegraf.rs)