Da li znate šta je "generacijska trauma": Okidač anksioznosti i napada panike

Od naših predaka nasleđujemo razne stvari - od materijalnih, kulturoloških, socioloških, pa sve do genetskih oboljenja, fizičkih karakteristika i temperamenta.

Ali, ono čemu psihološki stručnjaci sve više pridaju važnost jeste “nasleđivanje traume” i uticaj iste na život budućih naraštaja.

Preporučujemo

Ovaj fenomen podrazumeva traumu koju ne doživljava samo jedna osoba, već se ona prenosi s generacije na generaciju. Vrlo često je tiha, neprimetna i neosvešćena, iako velikim delom utiče na pojedinca još u ranom razvojnom dobu.

Posmatrano s medicinske strane, kao primer možemo navesti fetus u materici žene koja prolazi kroz veliki stres i samim tim nivo kortizola – hormona stresa, u njenom telu je izrazito povišen. To izaziva štetne posledice po zdravlje bebe i kreira “šablone reakcija u ponašanju” koji će se kasnije pokazati. U njih spadaju nedostatak fokusa, razdražljivost, ispadi besa...

Ovu temu pokrenuo je kanadski psihijatar Vivijen Rakof davne 1966. kada su ona i njene kolege radile istraživačku studiju na velikom broju dece preživelih žrtava Holokausta koji su pokazali visok nivo anksioznosti i stresnih okidača. Tada je pojam “generacijska trauma” prepoznat i priznat; populacije koje su sklone ovom fenomenu su narodi koji su decenijama trpeli glad, siromaštvo, ugnjetavanje ili rat.

To je, međutim, ekstreman primer; stoga je bitno naglasiti da bilo koja duboka trauma, prolongirani stres ili nasilje može da ima psihološke posledice po decu i unučad, rezultirajući anksioznošću, depresijom i post-traumatskim stresom, za koje prividno nema logičnog objašnjenja.

Drugi simptomi takođe mogu da budu i osećaj nepoverenja, napadi panike, noćne more, insomnia, pojačan adrenalinski odgovor tela, problem sa samopouzdanjem i samopoštovanjem, kao i strah za budućnost.

Još važnije je naglasiti da trauma može da pogodi i imuni sistem, čineći ga preaktivnim (autoimune bolesti) ili preosetljivim.

Konkretna dijagnostika ne postoji, što otežava put ka izlečenju. U današnjem društvu sve je veći broj dece koja naizgled nemaju razloga za mentalne poremećaje: odrastaju u funkcionalnoj zajednici, dobrom školskom okruženju, imaju zdrave navike i obasipani su ljubavlju, pa ipak pokazuju simptome emotivnog distresa.

Tada zbunjeni roditelji često ne pridaju pažnju tome jer ne shvataju uzrok, a on može biti upravo nešto što su oni sami “zakopali u prošlosti” - nisu osvestili i izlečili. Zbunjeno dete ne treba obeshrabrivati ili devalidirati njegov osećaj. Takođe, ne treba kriviti ni roditelje, već svi zajedno trebaju da prepoznaju “prikrivene traume” i rade na psihološkom i duhovnom preporodu.

Ohrabrujuće je što psiholozi tvrde kako svako može “razbiti” generacijsku traumu i prekinuti “začarani krug”, upravo osvešćivanjem svih nezdravih šablona ponašanja i uzročno-posledičnih veza.

Procesuiranjem i prihvatanjem svojih negativnih emocija razvijamo mehanizme koji nam pomažu da ozdravimo. Terapija "pogođene" individue je neophodna, dok je grupna porodična terapija vrlo poželjna.

Trauma PRESTAJE S TOBOM.

(Telegraf.rs)