Zvezdo, srećan rođendan! (VIDEO)

Sportsko društvo Crvena zvezda slavi danas, 4. marta, 68 godina postojanja. Osnovano 1945, dok je Drugi svetski rat još trajao, na inicijativu Gradskog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije (USAOS) kao fiskulturno društvo u zgradi starog DIF-a u Deligradskoj 27, vremenom je postalo najpopularnije u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji.

Po zapisanim sećanjima osnivača, sala u kojoj je održana Osnivačka skupština bila je sa porazbijanim prozorima, a iz daljine dopirale su eksplozije sa Sremskog fronta.

Jedna od tema bila je kako treba da glasi ime novog sportskog društva, a kao kumovi vode se Slobodan Ćosić i Zoran Žujović, prvi potpredsednici kluba. Navodno je Ćosić predložio ime Zvezda, na šta je Žujović odgovorioo:

- Odlično. Samo, kad je zvezda neka bude crvena.

Istog dana ekipa fudbalske sekcije, koja će vremenom postati najveći ponos društva, odigrala je svoj prvi meč protiv ekipe Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a i pobedila 3:0, da bi nedelju dana kasnije u prvom međunarodnom meču do nogu potukla tim engleske vojne misije 12:0.

Fudbalerima je dodeljen stadion predratnog kluba SK Jugoslavije, preuzeti su neki igrači, pa ima i mišljenja, koje nikad nije bilo preovlađujuće, da Zvezdu treba tretirati kao naslednika SK Jugoslavije, što bi značilo da bi crveno-beli ove godine proslavili čak stoti rođendan (Sportski klub Velika Srbija, prethodnik Jugoslavije, osnovan je 6. avgusta 1913).

Fudbaleri, atletičari i košarkašice postali su dominantni akteri na domaćoj sportskoj sceni i jedini su crveno-beloj porodici doneli titule kontinentalnih šampiona.

Neočekivano, prvo su to uradile dame, 1979. u La Korunji, pobedom u finalu Kupa šampiona protiv BSE iz Budimpešte 97:62, iskoristvši odsustvo iz takmičenja tada neprikosnovene Daugave iz Rige, od koje će dve godine kasnije izgubiti u finalu 65:83.

Atletičari su 1989. upravo na beogradskoj Marakani postali prva muška ekipa Zvezde, prvak Evrope, mada, istini za volju, ta titula u individualnom sportu kakav je atletika i nema veliku težinu, niti je tada izazvala euforiju.

Najbolja generacija fudbalera Crvene zvezde ostvarila je, konačno, višedecenijski san armije navijača osvajanjem Kupa šampiona 1991. kada je u nezaboravnom polufinalu prvo savladan Bajern (2:1 u Minhenu, 2:2 u Beogradu) a potom u finalu u Bariju i Marsej na penale 5:3, posle 120 minuta igre bez golova.

Krajem te godine, dok se Jugoslavija raspadala, a rat besneo, u nešto izmenjenom sastavu (bez Prosinečkog, Binića, Stojanovića...), sa Vladicom Popovićem na klupi umesto Ljupka Petrovića, Pančev, Savićević, Belodedić i drugovi postali su i nezvanični šampioni sveta pobedom u Interkontinentalnom kupu u Tokiju nad osvajačem Kopa libertadores, čileanskim Kolo Kolo 3:0.

Mada često definisana kao „najsrpskiji klub“ i među prekodrinskim Srbima tretirana kao jedan od bastiona nacionalnog identiteta, Crvena zvezda kao sportsko društvo mnogo je izgubila raspadom Jugoslavije i u „skraćenoj“ državi, ukupno uzevši, nije dosezala ranije visine, uprkos povremenih uspešnih epizoda.

Košarkaški i vaterpolo klubovi, ophrvani finansijskim problemima, gasili su se i vaskrsavali, situacija u rukometu vodi u sličnom pravcu, a kako će i da li će fudbalski klub da se izvuče iz astronomskih dugova, to je potpuno neizvesno.

Večiti rival, Partizan, postao je dominantan na domaćoj sceni, dok jedino atletske i odbojkaške ekipe Zvezde u obe konkurencije, muškoj i ženskoj, donose titule šampiona Srbije poslednjih godina.

Šta poželeti za rođendan posrnulom gigantu?

Da preživi, sve drugo će se nekako rešiti.

(A. Č.)