DIRLJIVO - AZIL ZA PSE DRŽI ŽENA OBOLELA OD RAKA: Kučića je mnogo, malo je ruku da ih maze! (FOTO)

U Prihvatilištu za pse "Draževac", u okolini Obrenovca, ima oko 70 kučića. Vesna Prokopljević (55), vlasnica azila, sa ćerkom i unukom brine o tome da svaki pas dobije odgovarajuću negu, hranu, svoje mesto za spavanje i, što je najvažnije, dosta ljubavi. Sve ih zna po imenu i, kako kaže, poznaje "njihovu istoriju".

Jedini Vesnin motiv za otvaranje azila je ljubav koju od malena gaji prema psima - najdivnijim i najiskrenijim bićima na planeti.

- Većinom su kod mene psi koji nemaju noge, šape ili im je pomeren centar za ravnotežu, oni nemaju gde. Naravno, ima i zdravih i odbačenih pasa. Pokupila sam ih s ulice ili ih je dovodila unuka. Svi su vakcinisani, pregledani i čipovani. Lako je povrediti slabijeg i ostaviti ga na ulici. Ovo su psi koji su nekada bili igračke beogradske i obrenovačke bogate dece, a kada se roditeljima smučilo linjanje dlaka, cepanje nameštaja i stalna briga, izbačeni su na ulicu – kaže Vesna.

Sa psima komuniciramo kao sa ljudima

U njenom azilu svi psi su srećni i disciplinovani iako dresura ne postoji, a komunikacija se odvija na nivou razumnih ljudi.

- Uvek su zadovoljni onim što dobiju da jedu. Kada ih hranimo, čekaju svoj red, kao vojnici, jedan po jedan. Svakog dana u isto vreme dobijaju obrok. Male hranimo tri puta, bolesne dva, velike jednom, i svima dajemo užinu i čokoladice za pse. Mesečno kupujem 150 kg hrane. Nekad im od starog hleba, peciva ili ostataka bureka spremim obrok. Šetaju se po kući i opet je sve čisto, ali to je zbog toga što maksimalno održavamo higijenu. Čisti se nekoliko puta dnevno, šapice se brišu kada god ulaze u kuću. Ni izmet ne držimo u blizini kuće, već ga nosimo u kontejnere udaljene dva kilometra – objašnjava Vesna.

Prihatilište se prostire na 91 aru placa. Jedan deo ljubimaca spava u dvorištu, drugi je u boksovima i hodniku, a neki spavaju i u kući. Iako niko nije vezan, niti poseduje ogrlicu kojom se sprečava lajanje, napada na komšije i prolaznike nije bilo. Većina pasa u ovom azilu imala je strašnu sudbinu - traumatizovani su, mučeni i zlostavljani od svojih vlasnika ili ljudi.

Vesna poznaje svačiju priču i istorijat lečenja.

- Kujica Žujka imala je tri operacije na nozi, ne može da kontroliše nagon za pražnjenjem, Roza nema šapu, Medena je ostala bez noge itd. Najpotresnije mi je bilo kada sam našla psa kome su obe šape bile odsečene. Nađen je na železničkoj stanici, ne znam da li je to uradio čovek ili mu ih je voz presekao. Jednom smo naleteli na jako mršavo štene zavezano kanapom i upakovano u kartonsku kutiju. Kažu da su psi loši i da napadaju, a moja unuka je odrasla s njima. Ne plaši se ni u čopor da uleti.

Cela porodica je angažovana na nezi životinja. Kada novi član pristigne, okupe se da mu kumuju i požele dobrodošlicu. Zajednički život pun ljubavi počinje iste sekunde.

- Kada nekog volite, normalno je da znate sve o njemu. Imena im dajemo svi, nekad po nekoj karakteristici, nekad po ponašanju. Šljampava, na primer, kad hoće napred, krene nazad, totalno se ludo kreće, veterinar kaže da joj je centar za ravnotežu oštećen. Po tom kretanju je dobila ime. Terijer Roki je moj omiljeni pas. Mnogo je živahan i bez obzira na to što nema nogu, glavni je dasa. Imamo četiri Gajićke, to su mali štenci koje smo nazvali po njihovom gazdi, koji se tako prezivao. Maza je slepa još od rođenja i mnogo voli da se igra...

U azilu se psi poklanjaju, a ne kupuju. Svako je dobrodošao da udomi psa pod uslovom da ispunjava određene uslove. Takođe, pas odmah zna da li mu se neko dopada ili ne, jednostavno to osećaju.

- Ovde svako može da dođe da usvoji psa ili ako nema uslove da ga drži, može da dođe i provede vreme s njima, dovede dete na druženje. Da bih psa poklonila, moram da budem sigurna da vlasnik ima uslove, da će pas imati veterinarsku negu, da jede i da ljudi dovoljno vole životinje. U slučaju da vlasnik ne može više da brine o psu, dužan je da ga vrati u azil. Invalide niko ne usvaja kod nas, a tražili su mi iz inostranstva. Međutim, ja tamo nemam priliku da obilazim pse i ne bih volela da završe u nekoj laboratoriji za ispitivanja - kaže Vesna.

Pas je dao život za mene

Porodica Prokopljević živi od Vesnine penzije koja iznosi osam hiljada dinara. Veći deo novca odlazi na njeno lečenje jer se već godinama bori sa karcinomom pluća.

- Trudim se da za svoju unuku od usvojene ćerke obezbedim koliko mogu. Da se školuje, usavršava jer ćerka taj izbor nije imala i sada ne radi nigde. Pomaže mi majka sa svojom penzijom i sin, koga sam takođe usvojila. Snalazimo se da bismo imali i za pse. Hrana iznosi oko 4.000 dinara nedeljno. Iz inostranstva mi dve devojke šalju mesečno 10-20 evra, a to je za hranu dovoljno bar za sedam dana. Ponekad imam pse koje vlasnici dovode kada putuju, da kod nas ostanu za vikend, i to je jedina usluga koja se naplaćuje.

Prihvatilište u Draževcu sarađuje jedino sa organizacijom "Orpak" iz Kruševca. Pokušali su da uspostave kontakt s "Orkom", ali iz ove humanitarne organizacije nikada nije bilo odgovora.

- Skoro sam dobila pomoć od mesare "Rušić" iz Zemuna, koji su poslali 500 kilograma hrane.  Ljudi mi ponekad donose granule, veterinari čekaju za novac. Međutim, meni pare ne trebaju, potrebna je pomoć u hrani, za veterinarsko lečenje, vakcine i slično.

Vesna kaže da ljubav koju ona pruža psima od njih dobija trostruko više, a to se potvrdilo i jednim neobičnim slučajem.

- Kada sam operisana pre više od  godinu dana, na operacionom stolu sam prestala da dišem. Moja unuka je počela da vrišti u tom momentu iako niko nije znao šta se sa mnom dešava, a pas koji je bio kod nas samo tri meseca jako je urlao. Kada sam se probudila, istovremeno je pas uginuo. Verujem da je dao život za mene... Psi su iskreniji i verniji od ljudi - tvrdi Vesna, dodajući da ih ima mnogo, ali i nedovoljno ruku da ih maze i da im pruže ljubav.

(Ljiljana Vučetić / Foto: Milena Đorđević)