Tačka razdora dve Koreje zbog koje oni NIKADA više neće biti ista nacija je RELIGIJA (FOTO)

Problem Korejskog poluostrva jedan je od najozbiljnijih sa kojima se svet danas suočava. Sa jedne strane imamo demokratsku, slobodnu i otvorenu Južnu Koreju (zvanično: Republika Koreja), a sa druge totalitarnu, faktički robovlasničku i zatvorenu Severnu Koreju (zvanično: Demokratska Narodna Republika Koreja).

Po podele je došlo nakon Drugog svetskog rata kada su Saveznici separatisali tu zemlju u dve zone, posle oslobođenja od japanske okupacije koja je trajala skoro pola veka. Privremena podela je postala trajna nakon što je Sever napao Jug i tako izazvao rat koji faktički i dalje traje (na snazi je samo primirje iz 1953. godine).

Preporučujemo

Od tada do danas, dve su Koreje otišle dramatično različitim putevima, posebno tokom poslednjih tridesetak godina kada je Jug napustio vojni totalitarizam i krenuo u liberalizaciju, a Sever doživeo opštu propast zbog pada Berlinskog zida i sloma komunističkog bloka.

Toliko su se građani ove dve države zasebno razvijali da su danas Južnokorejanci viši od svoje braće sa Severa, toliko je jezik ovih dole različit od jezika ovih gore, toliko je način razmišljanja drugačiji, da mnogi smatraju da su to danas dva različita naroda i da će ujedinjenje, ako do njega ikada dođe, biti na kraći a možda i na duži rok, skoro pa neostvarljivo.

Bitan aspekt razlike između Severa i Juga jeste religija. Na Jugu, najbrojnija religijska grupa je hrišćanstvo (trećina od ukupne populacije), i to rimokatoličanstvo pa potom protestanstvo.

Kolektivno venčanje u Seulu, prestonici Južne Koreje. Foto: Tanjug / AP

Naravno, mnogi će sada reći da je to posledica pozapadnjačenja nakon Drugog svetskog rata, ali je istina da je proboj hrišćanstva na Korejsko poluostrvo počeo već u XVIII i XIX veku (kada je vladajuća dinastija želela da modernizuje zemlju), a da je u XX doživeo samo eksploziju. Ta eksplozija je uveličana prebegom skoro svih hrišćana sa Severa nakon podele (govori se o cifri od milion ljudi).

Budizam, koji je do početka prošlog stoleća praktično nestao iz Koreje uprkos dugoj tradiciji koju na tom prostoru ima, doživeo je takođe preporod. Sindo, religija slična kineskoj narodnoj i japanskom šintu, bila je početkom XX veka glavna, ali je doživela pad. Zapravo se ne zna koliko je ljudi danas štuje.

Većina stanovništva, naravno, kao i u mnogim savremenim sekularnim zemljama, možda posebno na Dalekom istoku, ne pripada nijednoj organizovanoj religiji, a to posebno važi za mlađe generacije. Međutim, to je posledica liberalnog okruženja, a ne pritiska od strane države.

Protest u Pjongjangu protiv politike Južne Koreje. Foto: Tanjug/AP

Sve je to suprotno od onoga što se dešava na Severu. Tamo država zabranjuje bilo kakve javne religijske obrede, mada donekle podržava religiju čondoge koja je mešavina konfučijanstva i korejskog šamanizma, koja stavlja naglasak na lično unapređenje, socijalnu zaštitu i negira zagrobni život.

Dakle, Severna Koreja je ateistička država u kojoj Bog, ni u jednom svom tumačenju, ne postoji. Južna Koreja to ostavlja svojim građanima da odluče.

Prema tome, ne samo što postoji religijska barijera između Severa i Juga, već i ta ljudska, psihološka. Pitanje zbog toga zbilja nije da li će se dve Koreje nekada ujediniti, već da li će, nakon što se ujedine, biti istinski jedinstvena nacija.

(Telegraf.rs)