Sećanje na Petra Banićevića, čuvara glumačke etike

Na današnji dan, 8. februara 1930. godine, u Nikšiću je rođen Petar Banićević - čovek čije ime danas stoji kao sinonim za glumačko dostojanstvo, besprekornu dikciju i autoritet koji se retko sreće. Tokom decenija provedenih na sceni Narodnog pozorišta, u Ateljeu 212, ali i ispred filmskih kamera, Banićević nije samo tumačio likove; on je tragao za onim što je nazivao „suštinom ljudskog trajanja”.

„Hrabri lopov” u potrazi za magijom

Preporučujemo

Banićevićev put počeo je u Nikšićkoj gimnaziji, ustanovi koju je pamtio po strogoći, ali i po dramskoj sekciji koja mu je otvorila vrata jednog drugačijeg sveta. Još tada, kao dečak, pokazivao je glad za teatrom koja je prevazilazila puko posmatranje. Sećao se kako je kradom ulazio na predstave cetinjskog pozorišta, gde su igrali veliki glumci, tadašnji izopštenici nove vlasti.

„Dešavalo se da uskočim kroz prozor kad oni gostuju”, pričao je Banićević u jednom od svojih kasnijih intervjua. „Nisam osećao nikakav strah, prosto sam ulazio kao što hrabri lopov uđe negde da nešto ukrade. Bio sam oduševljen tim predstavama.”

Škola Raše Plaovića: Rad od nule

Njegov talenat ga je prirodno odveo u Beograd, na Akademiju, direktno u klasu velikog Raše Plaovića. Atmosfera na studijama bila je nabijena tremom i uzbuđenjem. Banićević je pamtio hodnike Akademije kao mesta gde se „drhti i osluškuje”, ali je on brzo pokazao da mu je tamo mesto. Već na prvoj godini, za ulogu Bruta u „Juliju Cezaru”, dobio je devetku - ocenu koja je kod strogog Plaovića sijala jače od bilo kog priznanja.

Za Banićevića, gluma nikada nije bila spikiranje teksta. Za njega je to bio sudbinski beg od sopstvene prirode u tuđe živote.

„Smisao glume je transformacija, svesno ili ne, a to je velika istina. Mislim da svi ljudi idu u glumu ne da bi govorili ma kako dobar i dubok tekst, nego da bi bili, bar prividno, neko drugi”, objašnjavao je svoju filozofiju.

Šekspir kao ogledalo sadašnjice

Iako je ostvario nezaboravne uloge u savremenim komadima i popularnim TV serijama poput „Boljeg života”, Šekspir je ostao njegova najveća opsesija i merilo vrednosti. Boravak u Londonu i Stratfordu dodatno je izbrusio njegov odnos prema klasici. Bio je oštar kritičar onoga što je nazivao „izmasakriranim Šekspirom” pod vidom modernizma.

„Pravi Šekspir je moderan isto sad kao kad ga je napisao. Dileme, sukobi, ljubomora Otela... to su pojave u ljudskom biću koje su neizbrisive. Ako ne umete da ga odsvirate kako treba, onda kažete 'ja ću sad da ga muziciram malo ovako'. To se radi iz nemoći”, govorio je Banićević, insistirajući na tome da se lik gradi „laboratorijski”, od nule, bez prečica.

Rana zvana „Karamazovi”

Jedan od najmračnijih trenutaka u njegovoj karijeri bio je politički progon predstave „Karamazovi” Dušana Jovanovića. Predstava je zabranjena nakon generalne probe, što je za Banićevića bio udarac u samu srž umetničke slobode.

„To je za mene bila ljaga užasavajuća. Ne zato što sam ja oštećen, nego iz morala gde nikakva vlast na svetu ne sme da shvati da pozorište može nekog da ugrozi. To je smešno. POzorište može nešto da prikaže, a vlast može da napiše da to nije tako, ali stopirati predstavu - to su najstrašnije stvari”, prisećao se sa gorčinom.

Nasleđe i tihi odlazak

Dvadeset godina pedagoškog rada u Novom Sadu ostavilo je generacije glumaca koji i danas govore o Banićevićevoj strogoći i posvećenosti. Njegovo učenje bilo je sublimiran sistem u kojem su rad i koncentracija bili jedini put do istine.

Kada su ga pred kraj života pitali o najlepšim trenucima, nije izdvaja premijere i aplauze. Govorio je o „rastočenom osećanju” i periodima kada je pozorište bilo „sređenije”, a on se u njemu osećao bolje.

Petar Banićević nas je napustio 2006. godine. Ipak, svaki put kada se zavesa podigne, odjekuju reči kojima je često završavao svoje misli, citirajući Hamleta: „Ovo vreme je izašlo iz zgloba. O, prokletstvo sram, što sam rođen da ga ja popravljam sam.”

(Telegraf.rs/izvor: RTS/Emisija "Bardovi teatra"))