Ljubljanski Džek Trbosek: Bravar Andrej sejao smrt i strah, žene mesecima nisu smele na ulicu

Godine 1888. neko je u Londonu na zverski način ubio pet žena. Nikada ga nisu otkrili, a zbog svireposti njegovih zločina dobio je nadimak Džek Trbosek. Nešto starije generacije stanovnika slovenačke prestonice sigurno se sećaju da je i Ljubljana imala svog Džeka Trboseka - pre 40 godina uhapšen je posle brutalnih ubistava dve sugrađanke. Zbog 38-godišnjeg bravara Andreja Kušara, žene tri meseca nisu smele da izađu na ulicu, a čak su i poštari i inkasanti neretko uzalud zvonili na njihova vrata.

Žrtve tražili u čituljama

Sveopšta panika počela je nakon što je 14. novembra 1984. uveče, pred ulazom u stambenu zgradu u Postojnskoj ulici, neko nožem iskasapio 52-godišnju konobaricu Anu Cernjak. Za masovni izliv histerije pobrinuo se još jedan događaj koji se nedaleko odatle desio samo nekoliko minuta kasnije; neko je nožem napao i ranio 27-godišnju učiteljicu. U blizini je neko silovao i davio 22-godišnju devojku, a slobode je lišen jedan mladić, za koga se ispostavilo da sa ubistvom Cernjakove nema nikakve veze.

Preporučujemo

Tako se rodila legenda o ljubljanskom Džeku Trboseku. Ljubljančanke su digle uzbunu. Nijedna nije smela uveče i noću sama da hoda ulicama. I ne samo žene, bojali su se i muškarci, naročito nakon što su se gradom proširile glasine da je Trbosek brutalno ubio i 56-godišnjeg radnika Antona Zupančiča. Niko nije slušao policiju koja je insistiralada je za tog muškarca bio koban moždani udar.

Nepoznati počinilac počeo je da budi najmračnije delove mašte. Nekoliko dana posle ubistva Cernjakove, 22. novembra, na talasima Radija Ljubljana odjekivale su umirujuće reči kriminalista.

"Nema nikakvog razloga za paniku. Napada na žene nema više nego obično. Nerazjašnjenih ubistava žena, osim jednog, nema. Možemo tvrditi da u Ljubljani nema nikakvog Džeka Trboseka", govorili su tada.

Olakšanje je bilo neopisivo, žene su odahnule i te večeri ih je na javnim mestima ponovo bilo više. Razgovarale su i ubeđivale se da je nevidljivi i neuhvatljivi Džek Trbosek postojao samo u njihovoj mašti.

Ali, zatišje je trajalo samo jedan dan. Već sledećeg dana je u stambenoj kući u Erjavčevoj ulici pronađena iskasapljena još jednu ženu; reč je bila o 56-godišnjoj penzionerki Pavli Drobnič, na čijem su telu tokom obdukcije izbrojali čak 23 ubodne rane i posekotine.

Ponovo je zavladala neopisiva panika. Žene nisu smele iz kuća. Strah da Trbosek zaista postoji ponovo je dobio velike oči i postao svakodnevni pratilac Ljubljančanki. Glasine su bile sve glasnije, a ljudi su izmišljali nova i nova zverstva koja su se navodno dešavala uveče ili čak usred bela dana. Trbosek je, navodno, čak i tokom vožnje mopedom ženama rezao vratove, a jednu zadavio usred Čopove ulice u centru grada.

Kružilo je sve više priča o stalno novim pokoljima ubice, a imena navodnih žrtava "glas naroda" je uzimao čak i iz čitulja koje su tog dana bile objavljene u novinama, iako su ljudi umrli iz drugih razloga. Panika je rasla, a onda je jednog dana odjeknulo: Trbosek je poznati hirurg koji je rodbinski povezan sa porodicom ubijene Drobničeve. Naravno, to nije bilo tačno, kao što su bile netačne i brojne druge "proverene" informacije.

Priča o zloj guski

Masovna psihoza trajala je tri meseca, dok policajci 6. februara 1985. nisu pozvonili na vrata jedne od kuća u Rožnoj dolini, u kojoj je Andrej Kušar živeo sa 73-godišnjom majkom. Osumnjičili su ga za ubistva Cernjakove i Drobničeve i strpali iza rešetaka. Majka je koji dan kasnije primila sinovljevo pismo.

"Javljam ti se iz zatvora Povšetova u istražnom odeljenju. Mene su ovde optužili da sam izvršio ubistvo u Rjavčevoj ulici. Mama, ja patim u zatvoru, a ti si kod kuće. Ne znam zašto sam ovde?". vrvelo je pismo od grešaka.

Posetila ga je i pitala da li se po Rožnoj dolini zaista pokazivao ženama.

"Nisam, nisam, istina je da sam s vremena na vreme neku potapšao po zadnjici", odgovorio joj je.

U istrazi je priznao optužbe. Krajem jula počeli su da mu sude na tadašnjem osnovnom sudu. Na procesu se izjasnio da nije kriv, tvrdeći da su policajci na saslušanjima vršili takav pritisak na njega da je lažno priznao.

"Za ubistvo u Erjavčevoj saznao sam iz novina i radija. Nikada nisam bio u toj kući, ne znam ni gde je ulaz. U istrazi sam samo zamislio kako bi bilo da sam ja uistinu uradio tako nešto", rekao je.

Prvobitno je, dakle, priznao i ubistvo Cernjakove. Kako je opisao, pratio je neku ženu, a ona ga je, nakon što je pokušao da je zgrabi, izvređala i udarila. Uzdratio joj je udarac, šutnuo je, izvukao džepni nož i ubo je u vrat. Zatim je otišao kući i u podrumu obrisao krv sa noža. Na suđenju je i to negirao.

Tri dana pre izricanja presude imao je završnu reč. Mirno je ustao, popravio kosu na čelu i počeo.

"Kad sam bio sasvim mali, živeli smo u nekoj kući gde su imali veoma zlu gusku. Zaletala se u svakoga, pa se jednom zaletela i u mene. Jako sam se uplašio i dobio sam epileptični napad", preneli su hroničari njegove reči.

Sudija ga je tada upozorio da se fokusira na optužbe iz optužnice, ali on je mirno opisao još jedan navodni događaj iz detinjstva.

"Sa sedam godina bio sam u poseti kod strica. Otišao sam u štalu, gde je imao malo tele. Hteo sam da ga pomazim i prišao sam mu. Životinja je hodala oko mene i slomila mi nogu. Još teže sam oboleo od epilepsije", nastavio je.

Sudija ga je grubo prekinuo i Kušar se konačno dotakao ubistava koja mu je stavljalo na teret tužilaštvo.

"Ja to nisam uradio, nikada, nikada ne bih bio sposoban da uradim tako nešto", zaključio je.

Presuda pala dan pred Dan žena

Ipak, nisu mu verovali da je sve izmislio na osnovu fotografija koje su mu pokazali istražitelji, jer je njegova priča bila previše precizna. Ispričao je takve detalje koje je mogao znati samo ubica.

Sedmog marta 1986. godine, dan pred Međunarodni dan žena, za njega je došao sudnji dan. Da su mu sudili danas, 30 godina robije mu skoro sigurno ne bi izmaklo. Tadašnja odluka osnovnog suda, međutim, u svetlu današnjeg krivičnog zakonodavstva deluje šokantno. Zbog dva ubistva u stanju bitno smanjene uračunljivosti, osuđen je na blagih devet godina zatvora i obavezno lečenje u psihijatrijskoj bolnici.

Nakon žalbe tužilaštva, viši sud mu je kaznu povećao na 14 godina zatvora i potvrdio meru bezbednosti obaveznog lečenja.

Više sudije su prekorile niže instance da su previše uvažile olakšavajuće okolnosti, a premalo otežavajuće - da su se ubistva dogodila iz seksualnih pobuda, da su žrtve bile nemoćne žene koje ubicu nisu isprovocirale, a druga žrtva je imala više odbrambenih rana, što znači da se pred napadačem neko vreme branila.

Ove godine su od hapšenja Andreja Kušara prošle četiri decenije, a glasine o ljubljanskom Džeku Trboseku nisu utihnule još dugo godina - postao je prava legenda.

Posle pada izgubio ćerku

Nakon hapšenja Kušara, u februaru 1985. u uredništvu Radara već su imali pripremljen članak o ljubljanskom Džeku Trboseku, ali su morali da ga povuku na zahtev istražnog sudije. Objavljen je u julu u posebnom broju revije, kada otkrića više nije trebalo zavijati u veo tajne zbog interesa istrage. Kako je između ostalog napisao autor Borut Čontala, Kušar je zbog napada epilepsije imao tešku mladost. Izučio je za mašinskog bravara, oženio se, rodile su mu se ćerke, ali čini se da je njegovo zdravlje znatno pogoršala tragedija koju je na Uskrs 1980. godine preživeo u Peklu kod Borovnice

Kada su se vraćali i kada je u dolini ugledao svoj auto, odlučio je da do njega ode prečicom. Žena ga je upozoravala, ali je on ipak uzeo u naručje troipogodišnju ćerku i spustio se s njom niz strminu. On i dete su pali a ćerkica se tako teško povredila da je preminula, dok su Kušara spasili lekari. Posle toga se žalio da ga boli glava. Godine 1983. on i žena su se razveli.

(Telegraf.rs/Slovenske Novice)