Ljubiša Kovačević, autor lepe narodne muzike: Kompozitorski uspesi jednog državnog službenika

"Brao je za mene male bele rade,

Preporučujemo

koliko ga volim svaki cvetak znade,

bele rade meni dade,

i druga ga tad ukrade.

Bele rade, bele rade, ko li mi ga sada krade,

kome svoje srce dade, recite mi bele rade.

Sada bele rade nekoj drugoj nosi,

sijaju ko zvezde sad u njenoj kosi,

bele rade drugoj nosi,

a mom srcu bol nanosi.

Moje srce voli miris belih rada,

uzalud ga volim, uzalu de nadam,

belih rada nema više,

jer ih druga sad miriše."

(Ljubiša Kovačević - Milada Zeković)

Ovo je zasad najveći, verovatno i nedostižan hit u karijeri Jelene Broćić, i najveći kompozitorski uspeh Ljubiše Kovačevića.

- Kod "Belih rada" se sve spojilo: i melodija, i tekst, i pevanje i aranžman. I danas kad slušamo foršpil pesme "Bele rade" malo je profesionalaca koji će prepoznati Zlaju Timotića kao aranžera celog albuma Jelene Broćić iz 1993. Prepustio sam mu sve ostale, ali sam insistirao da čujem foršpil samo za ovu pesmu. Dok sam ja ispio kafu, Zlaja je odsvirao harmonuku i uradio foršpil - priča Ljubiša Kovačević, kompozitor i tekstopisac lepe narodne muzike.

- Sećam se, kad smo snimili pesmu, rekao sam Jeleni Broćić: "Dao sam ti ličnu kartu (Ko ostavlja ruže), sad imaš i pasoš". Jednostavno, kad komponujem dobru pesmu, kad se spoje sve kockice, ja mogu da prepoznam hit.

Ljubiša Kovačević je napustio siguran državni posao (šef vojnog odseka) da bi se posvetio komponovanju i pisanju pravih narodnjaka.

- Rođen sam u okolini Čačka, u tom "cveću livada", gde su svi zadojeni narodnom muzikom. Imao sam veliku rodbinu, i po ocu i po majci. Kad god se napravi neko veselje, ja sam od malena visio kraj muzike pa, kad neko od mojih poručuje, ja sam bio taj koji kiti muziku. I kao klinac sam se nadavao para muzici, tuđih naravno.

- Već kad sam postao tinejdžer, imao sam svoje društvo zaduženo za atmosferu, ne lupanjem čaša, nego svirkom i izborom muzike. Počeo sam i gitaru da sviruckam, ali sam i u školi dobro prolazio. Završio sam Fakultet odbrane i bezbednosti, diplomirao sa desetkom. Službovao sam u opštini Voždovac, bio sam najmlađi šef vojnog odseka od svih 16 beogradskih opština. Imao sam ozbiljan državni posao, i nisam ni pomišljao da se bavim narodnom muzikom.

Na albumima Vere Matović iz sredine 80-ih godine prvi put se pojavljuje potpis Ljubiše Kovačevića, prvo kao tekstopisca, a onda i kao kompozitora pesama "Pitao se dečak mali", "Halo, halo gde ideš večeras", "Mangupe iz zadnje klupe", "Seljanče", "Ti si moj princ", "Živeli zaljubljeni", "Spojila bih nebo i zemlju".

- Slušajući radio u autu, ja sam u stvari otkrio svoju muziklanost. Ide pesma, ja je pevam, a možda je pre toga nikad nisam čuo. Poverim se Veri Matović, kažem joj kako mi se događaju čudne stvari, izlaze neke pesme iz mene. Verka je snimila moje prve stihove i tako sam ušao u diskografiju. I kad se zavrtela moja prva pesma, ja sam nastavio svoj posao, upisao postdiplomske studije.

- Verka je bila uporna: "Batali te škole, nego radi što ti je bog dao". Na Poselu na Kalemegdanu peva Verka "Pitao se dečak mali", a ispred nje plače dvadeset devojaka. To je bio prvi znak da moje pesme nešto vrede.

Posle prvih uspeha sa Verom Matović, usledila je plodonosna saradnja sa Jelenom Broćić. Zajapureni devojčurak iz Guče dobio je svog muzičkog oca.

- Vera mi je pričala o retko muzikalnoj devojci iz Guče. Igrom slučaja na mojoj rodbinskoj svadbi pojavi se jedna devojčica da otpeva turu pesama. Bio sam zatečen kako peva jedan đak osmog razreda osnovne škole. Porazgovarao sam sa njenim ocem, shvatio da je to ta mala Jelena Broćić o kojoj mi je pričala Vera Matović. Naša saradnja je krunisana sa desetinama pesama i izdanja, a prvu ploču smo objavili za Jugoton 1989.

Devedesete godine prošlog veka obeležio je brojnim hitovima: "Ne idi iz srca", "Ogrlica ljubavi i sreće" (Mira Škorić), "Jedno za drugo" (Dragana Mirković), "Na putu za ludilo" (Mile Ignjatović), "Kolko košta pesma ta" (Veki Jelić), "Ljubavi moje mladosti" (Savo Radusinović), "Putevi i pruge" (Kuki), "Na stolu čaše dve", "Ničija nije do zore gorela" (Srećko Ćosićć), "Ruka pomirenja" (Đani)...

- Pokazalo se da muzika ima probojnost u svakom vtemenu. 90-ih sam kompomovao i pesmu "Na putu za ludilo", koja je postala himna jednog vremena. I danas bi bila, ali Mile Ignjatović se povukao sa scene. Devedestih su preovladali neki treskavci, pa su čak i provereni narodnjaci tražili nešto u modernom fazonu.

- Mnogo puta su pevali u mom prisustvu pesmu "Kolko košta pesma ta", a nisu znali da je moja, nitu su znali ko je to snimio. Dakle, dobra pesma pronađe put u večnost i bez nekog prodornog pevača i grandiozne reklame.

Ljubišine pesme osvajale su prve nagrade na festivalima "Moravski biseri", Šumadijski sabor" i "Mesam".

- Mnogo je više onih nenagrađenih koje se pevaju u narodu. To je, ipak, najveća nagrada. Dobro je za pravu narodnu muziku što se pojavilo nekoliko desetina vrhunskih orkestara širom Srbije koji fenomenalno sviraju i plasiraju u narod mnogo dobrih pesama.

- Moje kompozitorsko geslo je da pesma treba da nađe svog pevača. Nekad su kompozitori komponovali pesme pa ih raspoređivali prema stilski adekvatnim pevačima. Savo Radusinović nije došao na moj "šalter" da mi naruči pesmu, nego sam ja komponovao pesmu "Ljubavi moje mladosti" prema Savinom pevačkom senzibilu. Danas se pesme komponuju po željama pevača. Pevači mi dolaze sa željama, a ja samo tražim da komponujem po svojoj inspiraciji, a pevač može da kaže šviđa mu se ili se ne sviđa.

Ima Ljubiša i pesama za 21. vek. Bratstvu Kovačevića posvetio je pesmu "Da l' si momče iz Nikšića" u izvođenju dražesne Katarine Kovačević.

- Pesma je za kratko vreme postala hit planetarnih razmera. Ušla je u arhivu državne televizije Crne Gore, pevaju je Crnogorci širom sveta. Katarina Kovačević je vrhunski donela ovu pesmu, sve na ijekavici, a i muzikom i tekstom ima obeležje trajnosti, u duhu tradicionalne crnogorske muzike.

(Telegraf.rs)