Veliki majstor iz Velike Bresnice: Žica Marković, ekskluzivno za Muzičku apoteku

Ova pesma se bez ikakve pompe i reklame izborila za status narodnjačke himne Istočne Srbije. Slično je i sa njenim pevačem - nema glas od koga se trese gora, a postao je institucija između Homolja i Stiga - Živislav Žica Marković.

Preporučujemo

"Ja sam rođen kraj Morave,

ti rođena pokraj Peka,

zbog tebe će celog veka

Šumadinka da me čeka.

Između Peka i Mlave

zavoleh oči plave.

između Homolja i Stiga

sad imam hiljadu briga.

Znam da lepše cure nema

od Homolja pa do Stiga,

u životu ne imadoh

nikad više slatkih briga.

Sad kraj Peka zlato tražim,

pokraj Mlave ribu lovim,

ostaviću Šumadiju

samo tebe da osvojim."

(Živislav Marković Žica - Bora Vasić)

- I moj život je opevan u ovoj pesmi i moj rodni kraj koji je dao toliko majstora narodne muzike. Tu sam prvi put zaplakao 8. februara 1952. godine u Velikoj Bresnici, tu pevam i sviram više od pola veka, tu sam se skućio, tu mi je sve najdraže - priča Žica za Muzičku apoteku.

- Sa dve godine mlađim bratom bio sam prava školska i seoska atrakcija. Pevali smo u duetu, zbog čega su nas od milja prozvali "Braća Bajić". Brat je otišao da se školuje, a ja sam zbog harmonike batalio školu. Kad sam na sirotinjskoj harmoničici kod prvog komšije naučio par pesamica, i mojim roditeljima je bilo jasno da od škole nema ništa i da odoh u muzikante.

Prva adresa u muzičkom opismenjavanju Živislava Žice Markovaća bila je škola harmonike legendarnog Dragoslava Jankovića Ćivre.

- Kod majstor Ćivre u Požarevcu sam ispekao zanat i dogurao dotle da zasviram u njegovom orkestru, a kasnije i u vojnom. A onda sam se vratio u selo i okupio još nekoliko dobrih svirača i pevača iz našeg kraja: Slavka Milanovića, Novicu Bogdanovića, Aleksandra Joksimovića Šaneta, Živkicu Miletić, Ljubu Lukića, Stojanku Stefanović, Radeta Nikolića Bikinjca. Tako sam sredinom 70-ih osnovao svoj orkestar, kojim je u početku šefovao majstor frule Velja Kokorić sa kojim sam snimio i moje prve ploče.

1978. godine u izdanju zagrebačkog Jugotona pojavljuje se prva singl ploča Živislava Žice Markovića sa pesmamama "Ne žuri se, još si dete" i "Pastirice, zavičajna srećo moja".

- Kad sam u izlogu Jugotonove prodavnice ploča u Beogradu ugledao svoju prvu singlicu, kupio sam sve do jedne i podelio prijateljima i kolegama. Ta prva ploča se nije mnogo čula, pa sam već sledeće godine objavio novu ploču sa pesmom "Ostavi devojko ženjenog čoveka".

- Snimali smo je nekoliko puta, al' se isplatilo. Imao sam čast da me prate tri harmonike (Mija Krnjevac, Mića Stokić Kulin i Slavko Milanović, cok, prim i terca). Krnjevac je pohvalio moju muzikalnost i posavetovao me da se opismenim i da ne snimam samo po sluhu nego i po notama.

- Prvi snimak je bilo zabranjen zbog stiha "ostavi se mene, molim te k'o boga". Komunističkim cenzorima je zasmetalo pominjanje boga u narodnoj pesmi. Bilo mi krivo, pitao sam se kako to Lepa Lukić može da snimi "dabogda ti zmija oči ispila", a ja ne mogu. Lepa može i da kune u pesmi, a ja ne mogu da otpevam jednu ljubavnu molitvu. Tada sam shvatio gde mi je mesto i da treba da se držim svog podneblja.

Sve što je Žica snimio na nosačima zvuka (pedestak pesama na četiri singla, dva LP-ija i dva CD-a) sam je sebi komponovao i odsvirao sa svojim ansamblom. Skoro sve Žicine pesme napisao je jedan tekstopisac - Bora Vasić. Ima tu i zavičajki i sentiša i namenskih i šaljivih pesama: "Ostavi devojko ženjenog čoveka", "Lepa Jelo, vrati se u selo", "Lepa ženo, večna uspomeno", "Između Peka i Mlave", "Odelo od tuge", "Blago onom ko te ima", "Dedovina", "Legenda", "Mala Gradištanka", "Približimo godine", "Jednom se rađa velika ljubav"...

- Svestan sam da sam sa ovakvim pesmama mogao da napravim daleko veću karijeru i da postanem zvezda. Nisam prihvatio pravila koja vladaju na estradi, nisam se takmičio za popularnost. Meni je bilo najvažnije da oni kojima pevam i sviram budu zadovoljni sa mnom i sa mojim ansamblom, da me domaćin veselja zove opet, da više puta sviram kod istog domaćina.

- Svadbe u našem kraju bile su prebogate običajima i ritualima. Doček kuma i starog svata, odlazak po devera i mladu, negde peške, negde fijakerom i zapregom, negde traktorom, negde i besnom limuzinom. Naravno, sve je to bilo začinjeno kolom nasred sela, i za zvane i nezvane. Bilo je tu i neizbežno prikazivanje časti i darova. Nažalost, sve je manje takvih veselja i polako izumiru i ti običaji i rituali. Sve je manje i lepih pesama i lepih reči među nama kolegama.

- Dobro sam zapamtio reči jednog od producenata u Diskosu: "Slušaj, ako hoćeš da te proguramo, treba da se preseliš u Beograd, a ne da te tražimo po toj tvojoj vuko*ebini".

Veran je Žica i svom orkestru (najdugovečniji orkestar na ovim prostorima, predložen za Ginisovu knjigu rekorda), veran je i svom tekstopiscu, a najverniji je svom ognjištu, svojoj dedovini u Velikoj Bresnici. Ne zna se kome je verniji - ženi, njivi ili pesmi.

- Posle najtežih svadbi, kod mene nije bilo spavanja - odmah na traktor! Sad su me stigli svi alali, al' mi nije žao. Po tom pitanju najviše ličim na mog druga Milančeta Radosavljevića. Sećam se, pre nekoliko godina zovu me na neki radio, a ja im kažem da nisam obro kukuruz. Komentar je bio da sam isti kao Milanče, njemu ostao kombajn u njivi.

- Kad rešim da se odmorim, sednem ispod mog vinograda i posmatram: moje livade, moj šljivar, ispod oraha sto i klupa, tu je i bašta sa šadrvanom. Tu je i naš bunar sa đermom koji škripuće sa koga ja i moja supruga Zlatica vadimo vodu. A unuk i unuka u Beogradu završili fakultete pa se pitam ko će da se vrati u Bresnicu na ovaj naš zemaljski raj.

(Goran Milošević)