• 20

"Smrti se ne bojim...": Potresan dnevnik Radoša Bajića iz crvene zone kovid bolnice

, Telegraf

Bajić preležao koronu, a detaljno je opisao kroz šta je prošao

  • 20
Radoš Bajić

Radoš Bajić, Printskrin: Instagram/rados.bajic.officialpage

Glumac i scenarista Radoš Bajić (67) preležao korona virus, u svom dnevniku iz crvene zone kovid bolnice otkrio je sve detalje kroz šta je prošao u borbi sa virusom.

Bajić je u autorskom tekstu za Blic otkrio sa čime se suočio tokom borebe sa korom, a njegov dnevnik iz crvene zone kovid bolnice prenosimo u celosti:

Uz izvinjavanja, više od dvadeset puta odbio sam odlaske u prašnjave televizijske studije na gostovanja u sijaset emisija u koje su me pozivali. Više od pola godine funkcionisao sam na relaciji - dom u kojem živim sa svojom desetočlanom porodicom - i naša produkcije u koju, zbog prirode posla, moram povremeno odem.

Naravno, kao i svi zaposleni, sve vreme sa maskom na licu. Ipak, najviše vremena sam provodio za kompjuterom u svojoj kući, nad scenariom TV serije i filma o spasavanju savezničkih pilota u Pranjanima 1944. godine. Moji retki izlasci iz kuće najčešće su bili motivisani odlaskom do supermarketa koji je nedavno otvoren u kraju u kojem živim, u kojem uvek ima kupaca onoliko koliko posetilaca u galeriji slika na izložbi pred zatvaranjem - koju su skoro svi već videli.

A najveća radost bila mi je da moje unuke, prvaka Filipa i Aleksandra, koji je drugak - odvezem ujutru do škole. Nas trojica, pod punom ratnom opremom, sa maskama, kao pravi kauboji koji jašu kroz prašnjavu preriju. Ne zatvaramo usta dok vozim.

Oni pitaju, a ja maštam, izmišljam odgovore i razne kerefeke, da im olakšam pričama o Džonu Vejnu i Gariju Kuperu - o tome kako su oni nosili maske, to jest marame preko lica ceo život, što im nije smetalo da budu najbolji i najomiljeniji kaubojci koje su svi voleli i poštovali...

Jednom rečju, kao steona krava čuvao sam se od pošasti koja nam je uzela lepotu susreta sa ljudima koje volimo, uskratila nam toplinu zagrljaja, stisak ruke i uzurpirala živote poslednjih devet meseci. Nikada nisam bio hipohondričan, niti previše uplašen za svoj život - živeo sam kao i većina ljudi i domaćina.

Zabrinut za stanje u narodu, u državi, za zdravlje brojne ekipe naše produkcije i velikog broja prijatelja koje volim, koji su me gotovo svakodnevno dramatično obaveštavali da je nekoga od dragih ljudi kovid oborio, da se razboleo, da gori od temperature, da strasno kašlje i da su mu snimci pluća beli i magličasti poput zimskog inja.

Tim pre, što je u okolnostima najvećeg rizika od zaražavanja moja ćerka Jelena Bajić Jočić krenula u snimanje TV serije "Azbuka našeg života" po motivima romana Mirjane Bobić Mojsilović, što je podrazumevalo preko 60 ljudi koji su stalno na setu, plus glumci koji svakodnevno dolaze i odlaze sa snimanja.

Pogotovu sam brinuo i strepeo da mojoj Mileni, koja je veoma tanušnog zdravlja, a sada je hvala bogu dobro, odnekud ne donesem podmukli virus sa kojim bi se ona, posle nekoliko teških i složenih operacija i medicinskih intervencija, veoma teško izborila. Sve vreme pre mog razbolevanja živeo sam kao kućni miš, pod punom paskom uvek kad istrči iz svoje rupe u patosu. Uvek uz oprez i osvrtanje, levo, desno, napred, nazad, obavim šta imam i tutanj, nazad u svoje skrovište. Ipak, nažalost, sve to nije bilo dovoljno da me korona ostavi na miru.

Danas mi se čini da mi je stalno bila za vratom, gde ja, tu i ona i da nisam mogao da joj umaknem. Verujem da mi je bila suđena. Ma gde da sam bio, ma koliko se osećao bezbedno i sigurno, činilo mi se da je ona uvek bila tu, na korak od mene ili iza mene. Vrebala je trenutak moje nepažnje da me ščepa, da me uzme pod svoje i stegne u svoj smrtonosni zagrljaj.

Taj kobni završni udarac nevidljivog zla dogodio se tamo gde sam to najmanje mogao da očekujem. Gde se svaki čovek najčešće oseća najsigurnije, najlepše i bezbrižno - nošen sećanjima, emocijama, nostalgijom i opijenošću zavičajem.

Moja rodna kuća u selu Medveđa kod Trstenika je na ivici zaseoka Šumarička mala, u podnožju brda Petlovac po kojem sam nazvao imaginarno selo u "Babi" koju su zavoleli milioni. Iza kuće mog detinjstva uspinju se brda, nekada sa vinogradima, a danas nažalost sa utrinama, bagrenjem i kiselim drvećem koje raste gde mu se ćefne.

Tamo gde su nekada nicale najslađe šeftelije i rasle rane trešnje na čije grane sam sa drugovima, čim se vratimo iz škole i pobacamo torbe, odlazio i provodio dane dočekujući zalaske sunca iznad sela. A kad iz moje avlije pogledaš na suprotnu stranu, vidiš kako puca vidik na ogromno prostranstvo kojim vijuga Zapadna Morava na kojoj sam naučio da plivam.

Od Goča, preko Željina, pa sve do Jastrepca. Kako da se u tom raju čoveku desi nešto loše? Tamo gde, na našu nesreću, sve manje ima i stoke, krava, ovaca i pileži, a kamoli ljudi? E pa, nažalost, može. Kad te zlo nameri - naći će te.

Krajem novembra, kao i svih poslednjih godina svakog petnaestog u mesecu, odlazim u selo da obiđem starinu od mog oca Miloša, koji će za nastupajući Božić napuniti devet decenija života, i maćehu Ružu sa jednom decenijom manje. I baš te subote, iz Vrnjačke Banje gde živi i pošteno radi u nekom butiku kineske robe, takođe u posetu svojoj majci, mojoj maćehi, dolazi njena ćerka.

Susret je familijaran, srdačan i topao. Moj otac i maćeha se sa gošćom pozdravljaju na distanci i bez grljenja, baš kako sam ja to od njih tražio na samom početku ovog ludila. A ja, koji sam im se pridružio samo da joj poželim dobrodošlicu, kao da sam jeo bunike, navođen nevidljivom silom Luciferom koji me mesecima progoni, pružam joj ruku i rukujem se.

I od tog trenutka sve kreće filmskom brzinom. Sa gošćom iz Vrnjačke Banje sam bio ukupno četiri minuta i otvorio vrata nezvanom gostu koji će u narednim danima da mi drastično ugrozi zdravlje, da mi uništi sve bliske planove koje sam imao i napravi pakao od života - i meni i mojim najmilijima.

Moj otac i maćeha, koji su bili izloženi virusu skoro dva sata, hvala bogu se nisu zarazili. Zapanjujuće, ali divno. Oni su hvala bogu dobro... Virus nije hteo njih - hteo je mene. Da jeste, pobio bi ih kao granjom. Morali bi da ih posahranjuju komšiluk i rodbina jer sam ja za narednih sedam dana završio u bolnici...

Sutradan, posle fatalnog susreta sa gošćom iz Banje, dok sam vozio za Beograd, negde blizu Smedereva, ona me je uplakana pozvala i vidno uznemirena javila da ima povišenu temperaturu, 38, i da ide da se testira na kovid. Odmah sam znao šta mi valja činiti. Kad sam stigao u svoju kuću u Beograd, nisam pomazio nijednog od pet kućnih ljubimaca koliko ih imamo u dvorištu, a kamoli da sam zagrlio moju Milenu, decu ili unučad. Ostao sam u dvorištu i tražio da mi spakuju veš, trenerku, laptop i ostale potrepštine - i pravac hotel.

Posle pet dana izolacije i dva negativna PCR testa, kovid ubica mi je jedne večeri sa temperaturom od 37,4 prekratio dileme. Javio mi je da je tu, da se baškari u mojoj nosnoj šupljini i grlu i da nastavlja put prema mojim plućima, koja inače najviše voli. Sledećeg ponedeljka, sa potvrđenim pozitivnim testom na koronu, ušao sam u crvenu zonu kovid bolnice "Bežanijska kosa". Moja borba sa nevidljivim neprijateljem, koji je pokorio čitavo čovečanstvo, zaustavio privredu celog sveta i odneo milione života, postala je lična... Sa svim neizvesnostima, strahovima, sumnjama i nemoćima.

Nakon na skeneru uočene progresije moje bolesti na plućima, od heroine i direktorke bolnice dr Marije Zdravković, koja se sa svojim timom vrhunskih lekara, sa sjajnim medicinskim sestrama i ostalim divnim i humanim osobljem, kao lavica bori za svakog pacijenta, dobio sam iskrenu poruku podrške i ohrabrenja, kao i stručni stav konzilijuma da će ipak sve biti u redu.

Poruka kojom sam joj odgovorio, bila je odraz moje brige i strepnje, slika i prilika moje bolesti, čiji nepredvidivi tok je samo Bog Svevišnji mogao da zna. Kao i to - hoće li me sačuvati tu gde jesam ili će me povesti sa sobom...

"Draga Marija, da znaš, smrti se ne bojim uopšte. Bojim se poniženja koju ona donosi... Ne brini se - nema predaje... Zahvalan, Radoš Bajić."

Ne pamtim kada sam bio na ručku u "Maderi". Ni na cezar salati u "Rustiku" na Senjaku, ni na produženom espresu u par omiljenih prestoničkih kafea u centru grada u kojima volim da se sretnem sa prijateljima. Poslednjih šest meseci ne odlazim ni u pozorište ni u bioskop, čak ni kod frizera. Šiša me supruga Milena, a ponekad i naša majstorica maske u "Contrastu", gospođa Mira Stevović.

Ni na kakvim službenim putovanjima nisam bio od aprila, kada sam sa Nedeljkom i Peđom u bašti Muzeja Vojvodine iz ruku gospodina Igora Mirovića primio rešenje pokrajinske vlade o podršci mom novom filmu "Heroji Halijarda". To je bio jedini put da odem u srpsku Atinu, koju volim, a da se moj boravak ne završi u nekoj od izuzetnih novosadskih restauracija sa čuvenom kuhinjom blagorodne ravnice. Sve to zbog haosa, tenzija i ukradenih života koje nam je kovid 19 uzurpirao.

Video: Surova retrospektiva TLZP- a Uroša Đurića: Lukas sam sebe ne bi bolje izveo od Šašića

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Andjela

    Moj omiljeni! Pozdravi od srca

    0
    0

    Podelite komentar

  • Marina

    Neponovljiv covek i neprikosnoveni umetnik

    0
    0

    Podelite komentar

  • Sveta

    Ja izuzetno cenim i postujem Radosa Bajica, iskren, posten i dobar covek sa velikim umecem u svom poslu! Danas je malo takvih ljudi... puno pozdrava i da sto pre ozdravite

    0
    0

    Podelite komentar

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima