Pismo dečaka iz doma slama srce: Pokucao je Bešliću na vrata, 39 godina kasnije otkrio šta su uradili za njega

Sajmo Sulejmani, kome su pevač Halid Bešlić i njegova supruga Sejda pomogli pre 39 godina, sada se oglasio emotivnim pismom.

Dok se pevač Halid Bešlić bori sa teškim zdravstvenim problemima, iz regiona stiže emotivna priča o njemu i njegovoj supruzi Sejdi Bešlić, kojoj je pevač sada posvetio pesmu.

Preporučujemo

Oglasio se Sajmo Sulejmani, koji je 1986. godine boravio u domu u Sarajevu. On je porodicu Bešlić upoznao slučajno, dok je tražio pomoć.

Sajmo i njegov prijatelj tada su dobili mnogo više - ljude koji su brinuli o njima kao što su brinuli o svom sinu Dinu.

Njegovo otvoreno pismo prenosimo u celosti:

"Ovo na slici je supruga Halida Bešlića. Upoznao sam je lično, kao i našeg dobrog Halida Bešlića! Bio sam kao dečak u domu 1986. godine na Humskoj, Pofalići, Sarajevo. Subota je bila i mi smo, kao domci, dobili dozvolu za izlazak u grad. Otišli smo ja i moj prijatelj iz doma, takođe domac, Zdjelar Dejan, u grad i lutali najčešće oko železničke stanice, gde su se nalazile video igre u unutrašnjosti železničke stanice, kod Safeta. Lutali bismo tako pa sve do naselja Ciglane.

Lutali smo po svakom sokaku, ulici ili mahali, istražujući grad kroz naša lutanja. Sve nam je bilo zanimljivo i u svemu smo, kao deca, videli lepotu. Bili smo već i žedni i gladni, pa smo ušli u jednu omanju i lepu zgradu, gde su ulazna vrata bila malo otvorena, odškrinuta. Pokucali smo na druga ili treća vrata (ne sećam se baš tačno) na kojima je pisalo prezime Bešlić.

Nedugo zatim čuli smo korake i otključavanje vrata. Jedna teta nam je otvorila, a kraj nje je bio neki mali, lepi dečak. Čim je otvorila vrata, gledajući onako poluzbunjeno u nas i pre nego što je išta rekla, mi smo, kao iz topa, rekli:

- Teto, možete li nam dati po čašu vode, žedni smo.

- Naravno da mogu - odgovorila nam je ona, a zatim je upitala:

- A odakle ste, draga deco?

Mi smo rekli da smo iz doma sa Pofalića.

Njen se zbunjeni pogled odmah promenio i raznežio, pretvorivši se u majčinski. Pitala nas je i jesmo li gladni, a mi smo u glas rekli:

- Da, jesmo, teto!

Rekla je:

- Pričekajte, sad ću ja.

Otišla je zajedno sa sinom, a nedugo zatim se vratila, držeći u rukama novac koji nam je dala i rekla da za taj novac kupimo hranu. Njen mali sinčić držao je dve Coca-Cole koje nam je pružio. Rekla je i:

- Dođite vi opet kada ste gladni.

Ta lepa, tiha i kulturna žena prema nama se ponašala kao da nam je majka - tiho, razumljivo, dobroćudnog pogleda. A njen sinčić, koji nam je dao Coca-Cole, gledao nas je ne kao domce, već kao svoju braću.

Zahvalili smo joj i otišli, a našoj sreći nije bilo kraja. Imali smo novca i za hranu i za igrice na železničkoj stanici, a Coca-Cola nam je bila nešto kao luksuz, piće koje se ne pije baš svaki dan. To njeno ponašanje, nežni pogled, tiha reč, kao i ponašanje njenog sina, u meni i Dejanu stvorili su osećaj kao da nam je majka dala novac i Coca-Cole, a ne neka nepoznata žena.

I tako, pa sve do danas, čitavih 39 godina, sada kada sam već odrastao, čovek i roditelj, ja nisam zaboravio taj njen majčinski pogled, njeno lice, kao ni pogled njenog sina. Kao da je sve to bilo juče, toliko se urezalo u mene. Ova žena i majka sa slike svojim gestom i dobrotom tada mi je postala i majka i primer kako treba biti čovek u životu.

I zato, hvala ti, teto Sejdo, od srca i zauvek. Nikada nisam zaboravio tebe, tvoju dobrotu i tvoj topli, majčinski pogled. Hvala ti za sve!"

(Telegraf.rs)