"Ako srce ne otkuca 3 puta u ritmu, četvrti put neće ni otkucati" Dragoljub Đuričić bi danas napunio 73 godine

"Muzika je bazirana na ritmu, život je baziran na njemu. Ako srce ne otkuca tri puta u ritmu, četvrti put neće ni otkucati", govorio je ovaj veliki umetnik.

Jedan od najomiljenijih bubnjara sa ovih prostora, Dragoljub Đuričić napustio nas je pre skoro pet godina, a tuga i bol za njim ne prestaju.

Preporučujemo

Đuričić je preminuo 15. marta 2021. godine, a na današnji dan napunio bi 73 godine.

Za života, Dragoljub je dao opširniji intervju u kojem je govorio o porodici, ali i Čoliću...

Njegov intervju koji je za života dao za Grand prenosimo u nastavku.

Rođeni ste u Kobiljem Dolu, u mestu Cuce, u Crnoj Gori. Kako je izgledalo vaše detinjstvo?

- Rođen sam na Cetinju, moja majka je radila nekoliko godina u Cucama, pa sam posle rođenja bio tamo, vrlo se malo toga sećam. To su neka sasvim druga vremena, tada se u teškim uslovima stvarala zemlja zvana Jugoslavija. Sećam se da mi je majka kao poslasticu kupovala karamele na komad i to jednu za 7 dana, a nekada i za mesec.

U tom selu napravili ste prestižnu letnju muzičku manifestaciju Cucka jeka, koju je tokom leta pratilo više od 10.000 posetilaca. Koji su bili vaši motivi za to?

- Svako ima svoje selo, svoj Kobilji Do, nismo mi svi poreklom iz Njujorka, koji je takođe nekada bio selo. Jednostavno, želeo sam da u čast očevog rođendana napravim koncert u njegovom selu i eto…

Foto: MN Press/N.Parausic

Od malih nogu opredelili ste se za palice i bubnjeve. Na koji način ste izabrali ovaj instrument? Šta vas je podstaklo na to?

- Kao dete sam bio okrenut sportu, to su vremena kada je retko ko imao radio, a kamoli… Počeo sam da se interesujem za muziku tek sa 15 godina, što je za današnje vreme već prekasno.

Niste primljeni u muzičku školu u Dubrovniku jer su smatrali da ste antitalenat, a dokazali ste suprotno. Kako danas gledate na to?

- Ko zna, možda su oni bili u pravu, možda i jesam antitalenat (smeh). Ali, moja ljubav prema muzici radila je za mene i zato sam danas to što jesam. Nisam ni sanjao da će se dogoditi bilo šta, ali nisam odustajao.

Kada ste svirali prvi put na pravom instrumentu?

- Sada ne znam da li sam tada smirivao sopstvenu postpubertetsku nervozu, ali sam uvek bio prvi u svemu, pa sam tako za ručkom uvek prvi pojeo supu i kašikom udarao po stolu, tanjiru, sve dok ne dođe glavno jelo…

Koliko godina ste imali kada ste dobili prve bubnjeve?

- Prve bubnjeve sam video sa 16 godina, a sa 17 sam ih sam kupio. Sećam se da sam radio razne poslove, štedeo i na kraju kupio polovne Hollywood bubnjeve.

Koliko ste vremena vežbali na početku?

- Nikada nisam puno vežbao, što se i danas dobro vidi, ali sam živeo sa bubnjem ceo život.

Kako su komšije reagovale na vaše vežbanje?

- Nikada nisam vežbao u kući ili stanu jer nisam vaspitan da bilo šta radim a da drugi zbog toga ispašta. Da sam imao prostora za vežbanje koliko sam vremena proveo u dokolici i da nisam pazio da ne smetam komšijama, pitanje je gde bi mi kraj bio…

Da li je bilo prepreka na putu koje ste samo zahvaljujući svojoj ogromnoj želji prevazišli?

- Kad čovek nešto voli, kada se tome preda, onda su prepreke smešne i sastavni deo života. Naravno, lako je o tome pričati kada se preskoče.

Poznati ste kao bubnjar bendova YU grupa, Leb i sol i Kerber, kao član pratećih bendova Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića, kao i po svom solo radu. Kakav je osećaj svirati pojedinačno sa svima? Da li je bolje svirati solo?

- To su dve različite stvari, skoro je neverovatno koliko je različito. Skoro nikada nisam uspeo da odsviram dan za danom dobro te dve vrste koncerta. Jedan je uvek patio, najčešće onaj koji je bio drugi po redu.

Trebalo je da ostanete u Londonu 1979. i da svirate sa grupom Straight Eight. Zbog čega ste odustali?

- Pojavio se pank, pozvali su me Straight Eight, koji su kasnije postali jako poznati. Nisu mi se dopali, mada tada nisam shvatao pank. Doduše, ni do danas ga nisam shvatio toliko da bih mu se predao, uz veliko istorijsko uvažavanje te pojave.

Imate dva sina, Milana i Andriju. Šta ste ih savetovali dok su bili mlađi?

- Skoro ništa, sve u svoje vreme. Za mene je najvažnije bilo da se igraju, a sve drugo dođe samo.

Imate i dvoje unučadi. Kako oni reaguju na vašu muziku?

- Oni se samo igraju, pa tako dođe i da me oponašaju. To mi je zanimljivo, a ako uđu dublje u to, samo će im se otvoriti.

Vaš sin Andrija trenira rukomet i veoma je uspešan u tome. Kakvi su njegovi planovi?

- Tu sam da ga podržim da što duže bude srećan u životu, a on sam bira šta će. Kada skrene, malo ga savetujem da ispravi dok je vreme.

Bavite se i slikarstvom. Da li možemo da se nadamo i nekoj izložbi?

- Poslednje što sam nacrtao je Andrijin portret, mislim da je dobar. Slikam kad mi dođe i ne verujem da će izložba skoro. Za to treba poseban naboj.

Herceg Novi vam je drugi dom. Šta vas tom gradu posebno privlači?

- Otac mi je živ, gazi 98. godinu, pa kada god odem mislim da je zadnji put. Volim Herceg Novi i koliko god da sam ovde, nikada se nisam osećao drugačije nego kao Novljanin.

Volite i da kuvate. Koje jelo najviše volite da spremate?

- Svako volim da spremam, samo je važno koliko volim onoga kome kuvam. Sebi spremam vrlo retko jer najviše volim da pasem, mada se to po mom izgledu ne bi reklo.

(Telegraf.rs)