Legenda o spomeniku knezu Mihailu: Italijanski vajar pobedio ruskog, usledile su priče o samoubistvu

Verovatno najznačajniji srpski novovekovni vladar, knez Mihailo, ubijen je na današnji dan, u noći između 10. i 11. juna (29. i 30. maja po starom kalendaru) 1868. godine. Svestan da je izgubio velikog monarha, čija je dinastija i dalje vladala zemljom, narod mu je desetak godina kasnije podigao spomenik koji i dan-danas dominira centrom Beograda, a kolokvijalno je poznat "kod konja".

Nakon vesti o smrti kneza Mihaila, prve skice za spomenik podneo je ruski vajar Mihail Osipovič Mikešin koji je povodom nekih ranijih poslova već bio u kontaktu sa srpskim političarima i drugim stručnjacima.

Mikešin tada prilaže dva spomenika, čija namena i koncept su bili potpuno različiti. Spomenik koji je imao pozitivan prijem kod poručilaca i javnosti imao je namenu javne skulpturalne kompozicije koja bi bila postavljena na prostoru Velike pijace (danas Studentski trg) i predstavljala je kneza Mihaila u stojećoj figuri, kako se oslanja na sto sa draperijom, na kojem su vladarske insignije (kruna i žezlo), dok sa druge strane, u polu klečećem položaju Ali Riza paša spušta ključeve oslobođenog Beograda/drugih gradova. Poseban detalj bila je simbolična statua Srbina, koji kleči na samom dnu postamenta, koji dletom kleše poslednje slovo natpisa – "Tvoja mis’o poginuti neće", piše portal Gradnja.

Međutim, ovo je bio samo javni spomenik namenjen urbanoj sredini i nosio je sve njegove atribute, ali vajar je za pokojnog kneza imao daleko ambicioznije planove. Mikešin je smatrao da telo kneza Mihaila mora biti sahranjeno u neki sakralni objekat i da bi za tu potrebu bila najprikladnija posebna kapela. Iz tih razloga on projektuje monumentalnu i za srpsku sredinu do tada neviđenu kapelu, koja bi bila izvedena nedaleko od mesta Mihailove pogibije u Topčideru.

Složena kompozicija je imala nekoliko nivoa, pri čemu se ulaz u kapelu nalazio u prizemlju i bio je flankiran dvema fontanama. Iznad kapele, uzdizao se spomenik, do kojeg se dolazilo masivnim dvokrakim stepeništem, na kojem je knez Mihailo predstavljen u poluležećem stavu u vojničkoj uniformi, dok mu sa levog boka prilazi zmija otrovnica i ujeda ga pod levu mišicu. Ovaj, tada i u Carskoj Rusiji već uveliko prevaziđen koncept, bio je idealističko-romantičarski prikaz vladara-martira i njegove tragične sudbine.

Postoje najmanje dva razloga zašto ovaj spomenik nije naišao na odobravanje javnosti. Prvi je da srpski narod, tada još uvek tradicionalano-pravoslavno odgojen i uobličen, nije mogao da prihvati da jedna memorijalna kapela ne poseduje oblik sakralne građevine i to neke koja bi bila izvedena u romentičarsko-srednjovekovnoj arhitekturi i koja bi svakom posmatraču jasno ukazivala da je reč o crkvenom objektu. Po mišljenju pojedinaca, ovo je bio i pomalo idolopoklonički spomen-kompleks, što nije bio cilj poručioca.

Drugi razlog je da Srbi tada nisu mogli da prihvate koncept vladara-martira već isključivo vladara-pobednika i da je spomenik knezu morao biti izveden u vidu neke druge kompozicije, koja će vladara da prikaže u reprezentativnoj formi.

Prihvaćena italijanska varijanta

Nakon više peripetija, ruski vajar je odbijen, a država raspisuje, najpre uži pozivni, a zatim mnogo širi javni konkurs, u leto 1873. godine, na koji se javilo preko 60 domaćih i evropskih umetnika. Konkursom je predviđeno da spomenik bude postavljen na Pozorišnom trgu (danas Trg Republike), ali nije predviđao koncept spomenika. Dodeljene su tri nagrade, a svako od rešenja je podrazumevalo skulpturu kneza Mihaila u stojećoj figuri, sa pratećim motivima i personifikacijama. Međutim, nakon više peripetija i političkih previranja, odluku o izboru rešenja preuzima Skupština, koja se u novembru 1873. godine odlučuje za rešenje Enrika Pacija.

Tu su takođe moguća dva razloga. Prvi da je jedino ovaj vajar na konkursu priložio spomenik u vidu konjaničke statue, a drugi da je ovaj izbor pobedničkog rešenja donešen u duhu tada značajnih povoljnih političkih odnosa između Kneževine Srbije i Kraljevine Italije.

Urbana legenda

Tokom boravka u Beogradu, Enriko Paci uobličava izgled kneževe konjaničke figure, kao i izgled reljefa za bronzani pijedastal. Po završetku pripremnih radova Paci je napustio Beograd i vratio se u Firencu, gde je nastavio rad na modelu. Zbog izbijanja rata posao je prekinut sve do 1878. godine, kada Kneževina Srbija stiče državnu nezavisnost. Spomenik je odliven u Minhenu 1879, godine u radionici Ferdinanda fon Milera.

Spomenik je konačno otkriven 19. decembra 1882. godine na Svetog Nikolu slavu dinastije Obrenović, iste godine kada je Srbija proglašena kraljevinom. Otkrivanju spomenika prisustvovao je i Enriko Paci kada je od Kralja Milana primio orden Takovskog krsta sa lentom 2. reda.

Posle Pacijevog odlaska u Firencu, u Beogradu se dugo prepričavalo da mu je zamereno što je knez kao vojskovođa na konju gologlav, što je kod ekvestralnih skulptura neuobičajeno. Tada se proširila priča da je zbog toga vajar izvršio samoubistvo, što nije tačno jer istorijski podaci govore da je Enriko Paci umro prirodnom smrću.

Priča se da je Paci ostao zaljubljen u Srbiju i kada se vratio u Firencu u znak sećanja na lepe godine provedene u Beogradu svojoj deci je davao srpska imena.

U svakom slučaju, ove okolnosti su iznedrile, možda i do današnjih dana, najlepši i najmonumentalniji spomenik u Beogradu, koji će po svom konceptu, formi i skladu motiva možda još dugo biti neprevaziđen uzor mnogim domaćim i inostranim vajarima.

(Telegraf.rs)